Српски језик Срба мора бити нормативно само на ћирилици у свакодневном писању језика Срба

Oтворено писмо председнику Одбора за стандардизацију српског језика

 

Председнику Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срети Танасићу

Кнез Михаилова 36/I, 11000 Београд

 

 

  1. НЕ ПОСТОЈИ ДРУГИ НАЧИН ЗА СИГУРАН СПАС СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЈЕЗИКУ СРБА, ОСИМ УВОЂЕЊА ЈЕДНОПИСАЊА, ЈЕДНОАЗБУЧЈА, КАКО ЈЕ ТО У СВАКОМ ДРУГОМ ПРЕСТИЖНОМ ЈЕЗИКУ

 

  1. У ПРИЛИЦИ СТЕ ДА БИРАТЕ – ХОЋЕТЕ ЛИ ОСТАТИ СЛАВНИ СА ШТИТОМ ЗА ЋИРИЛИЦУ ИЛИ БЕЗ СЛАВЕ, КАО И ПРЕТХОДНИ ПРЕДСЕДНИЦИ ОДБОРА

 

Предмет: предлог Одбору да хитно започне расправу о узроцима погубног постотка српске азбуке данас у језику Срба, у коме се у општој употреби језика Срба употребљава тек бедних десетак процената српске азбуке, а све остало је смишљено и плански окупирало хрватско абецедно писмо (гајица) и посебно доношење одлуке да је неизбежно, као и у свим другим језицима народа у Европи, али и свету, решити питање писма српске ћирилице у језику Срба на једини могући успешан начин спасења за српску ћирилицу (једноазбучје, као у свим другим језицима) која ће имати стопостотну сувереност у језику Срба, како је то у свим језицима европских народа.

 

Поштовани председниче Одбора, професоре др Срето Танасићу,

 

Честитајући Вам недавни избор за председника веома важне институције за српски језик, желимо да предложимо Одбору за стандардизацију српског језика:

1, Да Одбор детаљно размотри ко, када, зашто и како је усвојио и у пракси спроводио да се једини у Европи и у свету српски језик нормира у писању алтернативним писмима – противно пракси Европе и целога света – при чему је власт у Југославији и Србији после 1954. године спроводила нескривену практичну фаворизацију, осмишљено политичко и практично административно запостављање, маргинализовање[1] српске ћирилице у корист хрватског абецедног писма; да Одбор размотри све узроке и начине којима је српска азбука доведена до данашњег погубног статуса у језику Срба и да – на основу детаљног сагледавања данашњих разложних захтева и власти и свих удружења за заштиту ћирилице која, у име народа, указују на нанету штету по идентитет хиљадугодишње културе Срба, и да донесете одлуку да се, у оквиру сагледавања узрока пропасти српске азбуке у језику Срба (свега преосталих десетак процената у општој писаној употреби језика Срба и у Србији и изван Србије), као и још несагледиве штете коју већ трпи и коју ће тек трпети убудуће идентитет српскога народног и националног бића и његове културе, измени правописна одредба о два алтернативна писма на штету српске азбуке;

  1. Предлажемо Вам да, после реченог сагледавања – слободно се може истина рећи – трагичног погубног стања (мање од десетак процената ћирилице у општој употреби писаног српског језика) миленијумског ћириличког писма у данашњем језику Срба – вратите српски језик пракси целе Европе у решавању питања писма у једнопису, у нашем случају једноазбучју, на шта обавезује и Члан 10. Устава Србије (први став) и општа европска пракса у решавању питања писма у сваком другом престижном језику. Данашњи актуелни Правопис српскога језика признао је, како смо у првој тачки овог пропратног писма навели да је било запостављања, маргинализовања и замењивања српске азбуке хрватском абецедом која је у језик Срба масовно ушла и стопостотно први пут употребљавана насилно после забране српске ћирилице у окупацији Срба у Првом светском рату, а онда и још оштријом законском забраном ћирилице у време окупације Срба у Другом светском рату, у оквиру Независне Државе Хрватске (1941-1945), а ни данас у Хрватској у ЕУ није много боље стање у вези са српском азбуком. Предлажемо Вам, дакле, да се с погубног задржавања статуса ћирилице у језику Срба у алтернативној, а не у сувереној улози како је то у свим другим језицима Европе и широм света и како то захтева одредба у Члану 10 Устава Србије, вратите у нормирању српског језика у српском правопису и лингвистичкој струци уопште пуну сувереност српској азбуци, у којој ће, као и за сва друга писма у другим језицима, ћирилица важити нормативно у језику Срба као једино писмо, а не да се дозвољава нормативно, као све време после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954), неуставно и несагласно општој европској и светској пракси у нормирању језика, српском писму само алтернативност, због које је преко 63 године дуге фаворизације хрватске гајице на штету српске ћирилице (вуковице), то хрватско писмо истиснуло 90 одсто српске азбуке, уз очигледну појаву даљег смањивања ћириличког постотка.
  2. Молимо Вас све у Одбору да, као плаћени од народа и државе стручњаци за српски језик и писмо, најзад извадите „нојевску главу“ из досадашњег српског лингвистичког сербокроатистичкиог песка и да признате да су својевремено југословенске и српске комунистичке власти из времена споменутог погубног Новосадског договора (1954) смишљено и намерно у пракси државе с лингвистиком, зарад ширења „братства-јединства“ с југословенским народима, смишљено учинили антићирилички удружени злочин против миленијумског српског ћириличког писма и да је смишљено, а никако случајно, ћирилица доведена у Срба до данашњег њеног катастрофалног положаја у статусу потиснутог алатернативним писмом хрватском верзијом латинице.
  3. Молимо Вас да закључите и обелоданите истину да се српска лингвистика све до сада тим питањем ни довољно, ни временски, ни истраживачки ни национално у корист Срба и њиховог језика и писма није довољно бавила узроком пропасти (истискивањем) ћирилице међу Србима нити европском и светском праксом у решавању питања писма у другим језицима, па стога српска институционална лингвистика још нема праве, тачне, конкретне одговоре на питања: ко је, како, зашто и до чега довео српско писмо у језику Срба[2] до овог данашњег статуса. Од свих српских познатијих лингвиста питању ћирилице до сада се бавио озбиљније само Милош Ковачевић, кад је реч о томе које је српско национално писмо у делу своје књиге Против неистина о српском језику[3], где је констатовао истину о српском писму овако: „Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница и не може бити алтернативно, равноправно писмо. Ћирилица мора код Срба добити статус јединог службеног писма, док латиници сљедује само статус помоћног, секундарног писма српскога језика и кад га Срби употребљавају.“[4] Ми, у складу с тим налазимо, додајемо да то у пракси писања језика Срба може и мора, у складу с праксом Европе и света, као и у складу с јасним првим ставом Члана 10. Устава Републике Србије, да значи само једно: српски језик Срба мора бити нормативно само на ћирилици у свакодневном писању језика Срба, а латиничко писмо је у употреби „хрватског српског језика“, тј. српског језика у хрватској варијанти, како изричито научно, лингвистички тумачи „хрватски језик“ споменути лингвиста Ковачевић. Проф. Ковачевић једини је до сада, познатији српски лингвиста који је објавио једну једину целовиту књигу о данашњем проблему Срба и језика Срба у вези с писмом као приређивач хрестоматије под називом У одбрану српске ћирилице[5] у којој су дати радови 17 аутора од којих се у само два рада (Ђорђевић, Збиљић) спомиње неопходност нормирања језика Срба у свакодневном писању само на српској ћирилици, што је једини начин у складу с општом праксом Европе и света у очувању сваког појединачног, па и српског (ћириличког) писма.

Пре Ковачевића од познатијих српских лингвиста само је још мр Бранислав Брборић (данас, нажалост, почивши) у сарадњи с Удружењем „Ћирилица“ од 2001. до 2005. успео да, преко Министарства културе и у вишекратним разговорима и комуникацији с „Ћирилицом“, сачини усвојени касније од речи до речи његов формулисани предлог Члана 10. Устава Републике Србије, у коме је одређен службени српски језик само с ћирилицом (или на ћирилици), у консултацији с поменутим удружењем. То своје гледиште уткано у Члан 10. Устава Републике Србије пре своје преране смрти објавио је Б. Брборић у стручнонаучном раду „За суштинско једноазбучје“.[6]

За разлику од институционалне лингвистике која се овим одавно сувише озбиљним питањем ћирилице у језику Срба није детаљније бавила, професори српског језика међу члановима Удружења „Ћирилица“ објавили су 20-ак књига о проблему ћирилице данас, од проф. др Драгољуба Петровића[7] који је објавио једну до Драгољуба Збиљића[8] који је о српском језику и писму ћирилици објавио 13 књига. Све те књиге или сигурно све најзначајније добиле су као поклон „Ћирилице“ све најважније институције српскога језика, па и Одбор за стандардизацију српског језика и Институт за српски језик и готово сви најпознатији српски лингвисти лично. А међу њима и данашњи председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић. Ни од институција ни од појединаца, и поред понекада приговора што „Ћирилица“ нема „велики лингвистички капацитет“[9], нико од познатих стручњака није показао никаквом озбиљнијом анализом да наша истраживања нису заснована на истини и да нису валидна у предоченим чињеницама.

  1. Предлажемо посебно Вама, председниче Одбора за стандардизацију језика Срба, да и лично и преко Одбора уложите нарочит и стручнонаучни, и људски и функционалан напор да на месту председника Одбора не останете забележени као сваки други до сада председавајући Одбора, већ да останете упамћени у историји српске лингвистике као неко ко је успео да својим напором спасе српску ћирилицу јер не постоји ни један једини разлог да српска ћирилица, као умногоме функционалније и боље писмо за потребе природе српског језика, доживи ускоро своју потпуну и коначну замену лошијим писмом за природу језика Срба хрватском гајицом, па да српски народ, после више од хиљаду година напора у насилној замени ћирилице латиницом у Срба они буду полатиничени зато што српски лингвисти нису хтели да решење питања српског писма ускладе најпре с одредбом у Члану 10. Устава Србије и нису хтели да у решењу питања писма следе европску и општу светску праксу у једнописму, него су утицали на привремено продужење живота српској азбуци у статистичкој процентуалној грешци од тек који постотак ћирилице у језику Срба.

 

***

У оквиру наших напора у Удружењу „Ћирилица“ (основано у Новом Саду 2001) ми смо својим снагама проучили узроке и циљеве уложених великих напора у полатиничавању свих Срба од 1060. године до данас (2018) – посебно у време окупација Срба, а потом још погубније и успешније у време увођења сербокроатистике у српску лингвистику после 1954. године – и објавили их у 20-ак књига, од којих смо највећи број и Вама лично уручили.

Како се, нажалост, српска лингвистика у институцијама за српски језик још није бавила истраживањима како се и зашто догодило и на који начин и ко је то извео у пракси да се српска азбука међу Србима са готово сто посто српске азбуке у језику Срба све до 1954. године свела на мање од десетак процената после Новосадског договора (1954), ми смо у „Ћирилици“ то детаљније истражили и све то објавили у наших наведених 20-ак књига до сада.

Ми смо сачинили један сажет текст о томе за ову прилику, предочили смо пуну истину и морали смо предочити да је реч о смишљеном поступку и намери у здруженом антићириличком испланираном злочину против савршене српске азбуке. Српско писмо је, дакле, смишљено разбијено после Новосадског договора (1954) и резултат је такав какав се види и на српским улицама и свуда у српској култури. Зацаровало је туђе писмо које се у Србији и свуда међу Србима први пут појавило у време опште забране ћирилице и наметнуте, уместо ње, хрватске гајице током окупације у Првом светском рату. После ослобођења Срба 1918. враћена је српска азбука у језик Срба свуда. Међутим, у комунистичкој Југославији власт је са српским лингвистима успела да трајније затре ћирилицу после 1954. године и успешније него што је то учињено у условима поменуте стране окупације Срба.

 

***

Ево тог текста који Вам шаљемо као прилог овом пропратном писму.

Искрено, рачунамо и на Вашу професионалност највише, али и на наше лично познанство и Вашу, надамо се разумност, научни углед и коректан однос који смо, углавном, лично имали, па се надамо да ћете нас разумети у нашем очекивању да Ви лично одлучите да будете тај и такав председник Одбора који неће наставити погубно деловање по ћирилицу у Одбору за стандардизацију српског језика и да ћете одабрати да у тој борби останете са штитом спаса за ћирилицу, а не да наставите путем који је ћирилицу довео на овакво поразно место у српском народу којем је 90 одсто промењен ћириличко-православни и национални идентитет..

А то подразумева, пре свега, што хитније и измене у Правопису српскога језика, у коме ће ћирилици припасти пуна сувереност каква постоји за свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету. Да је манипулација с „богатством двоазбвучја“ (изум сербокроатиста с властима у време и после Новосадског договора (1954) била измишљена с погубним циљем за ћирилицу, доказ су сви други језици Европе и света који немају у писању својих језика примену алтернативности. Алтернативност писама је смишљена у време планираног злочиначког антићириличког подухвата у коме је било планирано да се српска ћирилица замени хрватском гајицом постепено, да не би се доносила забрана ћирилице Србима као у време овде спомињане окупације Срба у Првом светском рату и у време погрома нас Србима и њиховом забрањеном писму у време поменуте НДХ.

 

(11. јануар 2018)

 

У име Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“

 

Драгољуб Збиљић

(председник Скупштине „Ћирилице“)

 

 

Прилог:

Драгољуб Збиљић: УДРУЖЕНИ АНТИЋИРИЛИЧКИ ПОДУХВАТ  ПОСЛЕ 1954. ГОДИНЕ СВЕО ЋИРИЛИЦУ У ЈЕЗИКУ СРБА НА ДАНАШЊИХ ДЕСЕТАК ПРОЦЕНАТА

               [1] Видети о томе потврду и у Правопису српскиога језика Матице српске (издање из 2010, Нови Сад, стр. 15).

               [2] Истину о томе само је Удружење „Ћирилица“ предочило на основу писаних докумената у раду Ђорђа Јањатовића и Драгољуба Збиљића под насловом „Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“, видети објављен рад као прилог књизи: Д. Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149.

               [3] В. М. Ковачевић, Птротив неистина о српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Општински одбор у Билећи, 2005. 

               [4] Исто, стр. 153-154.

               [5] Милош Ковачевић, У одбрану српске ћирилице, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Пале, 2013.

               [6] В. објављен рад Б. Брборића у часопису Нова Зора (бр. 5, мај 2005, стр. 164-170).

               [7] Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице – записи о затирању српских националних симбола, Ћирилица, Нови Сад, 2005

               [8] Драгољуб Збиљић (од његоцих 13 књига споменућемо само неколико најзначајнијих), Српски језик под окупацијом латибнице, Ћирилица, Нови Сад, 2004; Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009; Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења, Будућност, Нови Сад, 2010; Српски језичко-правописни спорови, Будућност, Нови Сад, 2010; Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Новби Сад, 2011; Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014; Немањеа Видић и Драгољуб збиљић, Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латинуицом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015.

               [9] Веома чудан, тачније апсолутно незаснован приговор изречен на 7. седници Одбора за стандардизацију српског језика, како се наводи у Списима Одбора за стандардизацију Х, Институт за српски језик САНУ и Београдска књига, Београд, 2008, стр. 80-83. А још је чудније што су замерали на том „капацитету у „Ћирилици“ баш они (проф. Д. Петровић и М. Пижурица) који су били први познатији лингвисти примљени у чланство „Ћирилице“. А њихов „капацитет“ у „Ћирилици“ оваплотио се од проф. Пижурице у два-три објављена рада о пропблему ћирилице и неуставним решењем питања ћирилице у Правопису српскога језика Матице српске, а проф. Петровић објавио је у оквиру рада „Ћирилице“ само једну књигу од 150-ак страна, а други лингвисти „мањег капацитета“ успели су у оквиру рада „Ћирилице“ да објаве 20-ак књига у којима је јасније него што су то њих двојица учинили, описано стање ћирилицеу језику Срба и образложен је убедљиво једини могући успешан начин на који се може спасити ћириличко српско писмо, јер је тај предлог примењен у пракси Евриопе и света у решавању питања писма у свим другим језицима. Дакле, поменути професори су могли тако казати не на основу чињеница и на основу предлога решења проблема, него једино на основу пристрасностзи, прецењивања свог доприноса и потцењивања, из личних сујете, доприноса других чланова „Ћирилице“. Поготово је чудно што је проф. Петровић приговорио „капацитету“ „Ћирилице“, а све што је он тада и раније казао апсолутно је у складу с оним што говоре и предлажу као решење сви други стручњаци у ћирилици. А да тај приговор ове двојице професора нема никаквог нормалног смисла и моралног покрића због кључне чињенице да су тада та двојица професора од председника Одбора Ивана Клајна били предложени да припреме опис стања ћирилице и да предложе начин решења, али су баш они тај предлог одбили, тј. нису хтели да ураде тај кључан посао за спас ћирилице, који им је био тада предложио председник Одбора, што мора да буде похвала Ивану Клајну. Веома је и стручнонаучно и морално врло чудно што су тај посао одбили баш они који су важили тада за оне који могу са својим „капацитетом“ најбоље испитати стање ћирилицве и предложити право решење. Нема другог објашњења за то од тога да ти стручњаци с правим „капацитетом“ нису хтели да се реши проблем српске ћирилице, што је касније, као главни редактор измењеног и допуњеног Правописа српскога језика (2010) у потпуности и на делу (у Правопису) потврдио баш проф. др Мато Пижурица.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи