Српске жртве никада неће доживети правду?

Бранкица Ристић

Породице жртава на простору бивше Југославије данас траже преко 10.000 несталих лица из ратова деведесетих година прошлог века. Хрватска ни 25 година после рата није ексхумирала преко стотину српских жртава у регистрованим гробницама.

Како су Србе током ратова деведесетих у свету означили као главне кривце, тако и данас 25 година после ратова третирају и српске жртве…

„Тражимо право да свет, пре свега, једнако третира српске жртве као што третира жртве Бошњака, Албанаца, Хрвата.“

Ово је отприлике резиме које је пред јавност изнело 50 удружења, уједињених у Координацију српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, на чијем челу је Драган Пјевач.

Пјевач је рекао да је конференција одржана намерно поводом Дана људских права, јер је једно од основних људских права, право породица несталих лица да знају за судбину својих чланова, као и да их достојно сахране.

„Поред овога, потребна је јединствена евиденција српских жртава, како бисмо решили проблеме породица несталих. Право свих породица жртава из протеклих ратова је да им друштво солидарно помогне, како би се макар делимично ублажио њихов губитак. Породице жртава на простору бивше Југославије данас траже преко 10.000 несталих лица из ратова деведесетих. Државе не чине довољно да се нестала лица пронађу и идентификују, па тако рецимо Хрватска ни 25 година после рата није ексхумирала преко стотину српских жртава у регистрованим гробницама“, рекао је он.

Пјевач је истакао и недостатак правне регулативе за породице несталих.

Нестала лица су углавном жртве злочина, мајке са Косова и Метохије знају ко им је одвео или убио децу, али то никога не занима. Данас починиоце ратних злочина готово да више нико и не тражи.

Олгица Божанић, председница Регионалне координације несталих лица, рекла је да је од 1999. године све мање резултата кад је реч о проналажењу несталих и истакла да ни данас Срби, било да се ради о Космету или о Хрватској, нису сигурни.

Верица Томановић, заменица председника Координације и председница Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, подсетила је да је добар део злочина и отмица на Космету настао када је та територија била под протекторатом међународних мисија и под заштитом више од 50.000 страних војника.

„Страдали смо и поле рата када су мировне мисије по Резолуцији 1244 имале обавезу да гарантују мир и сигурност свим породицама. Имали смо обећања генерала да ћемо у својим домовима бити безбедни. Нажалост, после 10. јуна 1999. године настаје пакао на КиМ и тада нестају многи људи. Тамо је постојало 144 логора из којих нико жив није изашао. Цивили нису били заштићени ни у једном периоду и са њима се крајње брутално поступало. Ми се често питамо зашто није било размене заробљених Срба из тих логора са Албанцима који су кривично процесуирани у нашим затворима. Пуштено је више од 2.108 Албанаца, а са КиМ ниједан Србин није жив изашао“, рекла је Томановићева.

На подручју Косова и Метохије не постоје услови за било какво суђење ратним злочинцима, а какво је стање у Хрватској, најбоље осликава реакција хрватског државног врха на недавна хапшења осумњичених Хрвата за ратне злочине почињене над Србима у Орашју, који је то доживео као „невиђени политички удар на интересе Републике Хрватске“. Уставни судови поништавају правоснажне одлуке кривичних судова и евидентно је да жртве злочина неће доживети правду.

Последњи ударац суочењу са прошлошћу на овим просторима кад су у питању ратни злочини дао је Хашки трибунал селективном правдом и ослобађајућим пресудама, посебно пресудама Готовини, Маркачу и Харадинају. Породице жртава су свесне да правде за жртве неће бити, али захтевају да представници власти учине све што је могуће ради смањивања последица рата. Посебно се то односи на законско регулисање права породица жртава, као и на проналажење и идентификацију несталих лица.

На скупу су говорили и Мирјана Божин, председница Удружења родитеља и породица ухапшених, заробљених и несталих лица Савезне Републике Југославије, Драгана Ђукић, председница Удружења породица несталих и погинулих лица „Суза“ из Београда, и Недељко Митровић, председник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, са седиштем у Бањалуци.

ИЗВОР: Спутник