СРПСКА ВЛАСТ СВЕ ДАЉЕ ОД РЕАЛНОСТИ

Синиша Љепојевић

Или је то можда због тога што стварна власт у Србији припада неком другом?

 

 
Свакога дана постаје све очигледније да се политичка Србија – тачније актуелна власт, која окупира практично комплетну политичку сцену – убрзано удаљава од реалности и постаје нека врста света за себе, који омеђавају лицемерје и обмане. Између тог засебног света власти и реалности грађана Србије и њихових живота огромна је политичка празнина, која се покушава замаскирати беседама о стварима које не постоје и догађајима који се нису десили, изливима беса према онима који се усуде да другачије мисле и бесмисленим причама о „стратешком путу ка Европској унији“ и сарадњи и са Истоком и са Западом. Власт Србије и стварна Србија све више постају два одвојена света. Један нереалан и други неподношљиво стваран. На све то јавност Србије реагује ћутањем, Србија је наједном заћутала. То „заглушујуће“ ћутање је уствари суд јавности о том удаљеном свету власти и ономе шта она чини и та пресуда је до сада најозбиљније упозорење.

Скоро да се ни један једини стварни проблем не решава, само се нагомилавају проблеми, а избијајуће афере и сумње на преваре се арогантним изјавама негирају и потискују. Евентуално се појављује и полиграф, детектор лажи, тај крајње непоуздан и сумњив механизам, који чак ни на суду не може бити узет у обзир као доказ. Први пут у историји се у једној ипак цивилизованој земљи полиграф појављује као кључни политички инструмент.

Али у постојећим околностима није ни реално очекивати да власт уопште решава неки проблем. Јер она и није у реалном амбијенту, она припада једном другачијем свету и једноставно не може ни да решава проблеме реалности којој не припада. Као и у сваком надреалном животу, ништа не траје дуго, веома кратко, па актуелна власт Србије највећи део енергије троши на куповину политичког дана, сваки нови дан доноси нову причу, обману, која траје само до последњих вечерњих вести и онда са новим даном све испочетка. Ништа се не решава, а приче, обмане, се нагомилавају а људска склоност ка забораву и инстинктивној одбојности према ономе шта кажу власт олакшава ту мисију замајавања и погубног губљења времена.

 

КОМЕ ЈЕ ТРЕБАО САСТАНАК ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ

Много је, нажалост, примера свакога дана, а најсвежији је састанак државног врха и руководстава Српске православне цркве и Српске академије наука и уметности. Изворно, то је требало да буде сусрет државног и врха СПЦ, али је на захтев председника владе, који није био домаћин састанка, позван и председник САНУ Владимир Костић. Академик Костић, према изјави председника владе, није хтео да дође, али га је он убедио и дошао је. Повод да се позове и академик Костић је очигледно његова недавна изјава да „неко у Србији народу мора да каже“ да је Косово и „de facto и de jure“ изгубљено и да се по сваку цену, упркос свему и „повраћању“, мора ићи ка ЕУ, за коју сугерише да је рај, а да Русија није алтернатива.

Оцену да је ЕУ рај је изнео у изјави Радио Београду. Ту иначе још увек веома добру радио-станицу мало ко, нажалост, у Србији слуша, али на неки чудан начин ту изјаву су сви чули и масовно је преношена у медијима. Да ли је све то било аранжирано? Део аранжерских сумњи је и иступ Емира Кустурице на необичној прослави седам година постојања владајуће Српске напредне странке, када се окомио на Велику Британију због тога што је, како је рекао, један Британац донео вест Србији да мора да призна Косово као услов за ЕУ. Мислио је вероватно на недавну кратку посету Београду британског шефа дипломатије Филипа Хамонда. Занимљиво је да Кустурици, када је о Британији реч, не смета – није је ни поменуо – чињеница да је кључни саветник његовог домаћина на прослави један Британац – Тони Блер – човек који је кључни аутор не само бомбардовања Србије него и косовске независности и многих других политичких несрећа које су задесиле Србе и Србију. То изгледа не смета, па се зато рађају сумње да је можда била реч о још једном дневном аранжману. Али вратимо се састанку у одајама на Андрићевом венцу и саопштењу за јавност.

Саопштење са састанка на Андрићевом венцу у седам тачака је скуп општих места уобличен у нејасне и у основи еуфемистичке формулације. По форми, то саопштење је у конкуренцији саопштења са некадашњих скупова председника република бивше Југославије. Међу тим општим местима издваја се 1. тачка, која говори о супротстављању „Косову“ у чланство Унеска. Личи, међутим, на обману, без обзира шта ће се стварно десити. Јер у саопштењу се сугерише да је реч о отимању баштине Српске цркве и Србије, и да би „свако отимање те баштине значило недвосмислено угрожавање опстанка најзначајнијих религијских, културних и историјских споменика српског народа…“ Ни речи о томе да је могућност чланства Косова у Унеску створио Бриселски споразум, који су потписали и прихватили домаћини састанка. Ту је кључ. Затим, ни речи о томе да чланство у Унеску, као агенцији Уједињених нација, припада државама, а не „подручјима“. Пошто се у саопштењу говори само о отимању културне и религијске баштине, а не и државне територије могло би се закључити да власти Србије прихватају да је Косово држава.

 

МАЛЕ МОГУЋНОСТИ ПОЛИТИЧКЕ СРБИЈЕ

У 2. тачки саопштења понавља се да „Република Србија неће признати независност ’Косова’ и бориће се за очување националног, духовног и културног бића српског народа на Косову и Метохији“. Ту постоји једна контрадикција. Насупрот фрази о непризнавању независности Косова, каже се да ће борба бити за очување српског народа, а не Косова и Метохије као дела државне територије. Контрадикторност се овде уствари појављује као обмана, која је то још више у 3. тачки саопштења, у којој се поручује да ће „српска држава наставити свој пут ка чланству у Европској унији, уз одржавање традиционално добрих односа са Русијом, Кином и другим земљама“. Ту се, међутим, бесмисао појављује у пуном сјају. Та тачка је, по свему судећи, одговор државног врха на нацрт платформе преговарачког поглавља 35 са ЕУ, а тиче се Косова. Тај нацрт формално потврђује оно што је политички став кључних земаља ЕУ да Србија треба да на овај или онај начин прихвати независност и Косово као засебну државу, и то је кључни услов за чланство Србије у ЕУ. Другим речима, ако Србија то не прихвати, онда ни од чланства у ЕУ нема ништа.

Оживљавање формуле „и ЕУ и Косово“ је заиста обмана. То је веома јасно, и ту позицију ЕУ може да промени само нека велика катаклизма у Европи и свету, која изгледа као могућа, али у скорије време мало вероватна. Ова тачка је – то је јасно – и одговор државног врха Србије на нацрт поглавља 35. У преводу: Србија ће прихватити све што Брисел тражи око Косова. После тога ће морати да прихвати и другачије односе са Русијом, па и та амбиција „пријатељства“ постаје илузија. Све друго, све изјаве и емоције са врха, су само обмане и лицемерје.

Намеће се и питање зашто је тог скупа уопште и било, јер о „српској политици у седам тачака“ је ваљда требало да расправља и одлуке донесе Народна Скупштина, а не један у основи неформални састанак на Андрићевом венцу. Била је то уствари још једна куповина политичког дана, преживљавање, у надреалном животу демократски изабране власти Србије. Полиграф је за сада изостао. Још је, међутим, важније питање како је и зашто актуелна власт уопште доспела у надреални свет када као ретко која до сада има јасан демократски мандат и разумевање својих бирача. То је политички апсурд. И, док је тако, политичка Србија има веома мало могућности. Или је то можда због тога што стварна власт у Србији припада неком другом?

 

 

 

ИЗВОР: Нови Стандард