СРБСКИ ЕПИСКОП ВЛАШКЕ ЛОЗЕ ГЕРАСИМ ЂОРЂЕВИЋ

Срђан Новаковић

 

  • Влашки Хомер, србенда Герасим био је и «сирак међу вихорове» Карађорђевог и Милошевог херојског доба, али и јединствена фигура монаха-састрадалника народног у епохалном сучељавању цинцарско-фанариотских сила са аустријским језиутима и слободним зидарством. Врло је лако тада било изгубити главу, али је још лакше било погубити душу, односно остати без Вере и без Спасења
  • Герасим Студеничанин је истовремено архетип владике монаха и подвижника, сапатника и укрепитеља народног, исповедника и утешитеља влашкосрбског, народног приповедача и саучесника у нашем крваво задобијеном праву на постојање. Антипод свему ономе што је владичанство, од укидања Патријаршије до Герасима Студеничког, било – фанариотско, антинародно, лицемерно, турско глобљење и кињење Срба и исмевање њихове народне, древне Вере, Славе, Части и Говора
  • Али, истовремено, Герасим је сушта супротност и ономе што ће касније пустити дубоки корен у Цркви Србској – појави Владике као образованог доктора «теолошких наука», хладног и сувопарног человјека «школованог» на западним универзитетима, слободоумника без монашког опита и без родољубља

 

                          Герасим Ђорђевић

 

«Место мога рођења је град Видин. Мој деда и родитељи моје мајке били су из Влашке земље, влашког рода и језика. Дом мога оца Георгија у Видину налазио се у махали званој Гази-Баир код Шериф – агине баште. Он се родио у селу Тартарџик, код Кенарове ћуприје. Мој дед (очев отац) родио се у Влашкој, у селу Чуперчан. Моја мајка, која ме је у греху родила, била је Влахиња, по имену Ануца – ниједан други језик, јадница, није знала осим свог матерњег влашког говора.

Родитељ мој одведе ме, још маленог, у школу, и даде ме месном даскалу (тј. учитељу) да учим књигу. Мој учитељ се звао Цеко, био је добар и частан човек, у науци искусан, тако је касније постао и свештеник и произведен на степен видинског економа. У време Пазван-Оглуа, паше видинског, и Карађорђевог рата, славног овог човека Цеку, економа видинског, Турци обесише, због нас који смо се тада налазили у Србији, ратујући. Код овог изузетног човека и врсног учитеља у детињству учио сам до своје дванаесте године. У Видину се налазе, како од Јерусалима, тако и од Свете горе и из Студенице, па и од многих других славних манастира, такозвани метоси, тј. манастирске куће, у којима свагда по један јеромонах, сваки у свом метоху, зарад прикупљања прилога пребива, проси милостињу за свој манастир, а међу манастирима најглавнији беше манастир Студеница.

Видински руфети и еснафи, честити трговци и мајстори из старих фамилија, договорише се и писмено потврдише да сваки руфет и еснаф, понаособ, да по сто ока соли годишње манастиру Студеници као помоћ и прилог за прехрањивање јеромонаха и манастирских служитеља, а себи за вечити спомен.

Виђајући у Видину честита свештена лица са свих страна, и слушајући о славном имену студеничке лавре у Србији, зажелех да видим то место које ми је ноћу и дању лебдело пред очима.

Те исте године бијаше глад у Видину и неки тамошњи људи спремише се да пођу у београдски крај у потрагу за житом. Замолих једног знанца а и свог рођака, да и мене поведе са собом у Србију и он ми обећа да ће ми испунити жељу и повести ме до Београда.

Пођемо на пут и после спорог и дугог путовања дођемо у Грочанску нахију. У жељи да свој изабрани манастир што боље упознам, распитивао сам се непрестано за њега и, у једном разговору, кажу ми људи да има један духовник из Студенице који ту борави зарад прикупљања прилога за манастир и понајвише борави код попа Остоја у Великом Селу.

По казивању, и отприлике, дођем ја у то село, распитам се и нађем дом попа Остоја. Пријавивши му се, пољубим му руку, и код њега проведем неколико дана, након што му открих своју жељу и намеру. Кад је моју намеру добро разумео, буде и њему драго, те ми каже да ће и духовник ускоро доћи.

Не прође много времена, кад, ето ти нама нашег духовника Теодосија, дође из оближњег села. Сви му се обрадоваше, изиђоше пред њега, како поп Остоја тако и сви домаћи и њихова чељад. Особито ја пожелех да видим његово честито духовничко лице, потрчах с радошћу к њему и, учинивши му детињастим начином обично метанисање и поклон, пољубих му честиту руку. Он ме умилно погледа и, смешећи се благим лицем, поздрави се са мном маленим, као са својим сином, тешећи ме и бодрећи својим слатким и умилним погледом и разговором. Искусивши ову благост и љупку наклоност, обрадовах му се као неком анђелу, служитељу Божјем.

Поп Остоје и духовник Теодосије одавно су гајили велику љубав међу собом, а били су и кумови још од старина. Духовник је дошао само зато да се код попа Остоје, кума и омиљеног свештеника, одмори на неколико дана, па да онда пође натраг у Студеницу. Током свог боравка он схвати моју жељу и прими ме као свог сина. Кад дође време да се пође у манастир, осим мене, по древном обичају, беше још више гостију са жељом да крену у Студеницу, Светом Краљу на поклоњење. Речено је свим кметовима да свако ко има вољу може поћи с нама у друштву. И тако се духовник Теодосије опрости на одласку с попом Остојом и са осталом дружином одведе и мене малога са собом.

Путујући, ударимо ка Ваљеву, јер и онде бијаше значајан број поклоника, отмених кметова и осталих честитих хришћана који су намеравали да пођу заједно с нама. Кренувши оданде, путовали смо здраво и мирно, и приспели у близину Студенице. Један дан пре Мале госпође преноћили смо у Чемернској планини, ујутро кренусмо отуда и тог истог дана стигосмо у манастир.

Сазнавши за нас, по древном обичају из манастира изађу свештеници са осталим служитељима нама на сретење, на такозвано Живичко пољанце поред Студеничке реке. После параде и испаљивања плотуна, сјахасмо и ми с коња да се поздравимо с јеромонасима, који су са своје стране поздравили народ добродошлицом за срећно поклоњење светом манастиру. После уобичајених поздрава пођемо даље. Кад угледасмо манастир и красна околна места, рају слична, бијасмо као ван себе од заноса, гледајући ретке красоте природе и људског мајсторства. У самом манастиру беху спремни свештеници обучени у црквене одежде, који, заједно са ђаконима и млађим клирицима, изишавши на велику капију пред град и ставши с парадним украсима у ред, очекиваше жељно своје госте. Приближавајући се лагано, угледасмо уважена духовна лица, украшена одеждом црквене службе, испред њих су стајали млади клирици носећи рипиде са насликаним херувимима и серафимима, окићене златним треперавим зрацима, израђеним још у време Светог Краља.

У манастиру, уместо звона, зујале су звечке испред цркве тако пријатно да је било милина слушати тихо благогласје, слично зујању пчелице док лети и са паше доноси мед у кошницу; разлеже се клепало по граду, доводећи потмулим својим одзивом срца смирених богомољаца у занос и нежност. На тај начин окончасмо у цркви молитвено појање, целивасмо иконе и Светога Краља, извршивши уобичајени поклонички помен.

По изласку из цркве би учињена сходна наредба, те се поклоници разместе на уобичајени конак, на тај начин, у духовној радости и слави, оконча се наш пут и долазак у манастир Студеницу.

Будући да је манастир Студеница у време немачког рата око 1788. године био много порушен од Турака, поче братство да се труди да се од цара извади ферман за обнову цркве и околног града. У разговору и саветовању изабере братство између себе јеромонаха Теодосија, мог духовника, одреди га да иде у Цариград и да се тамо на све могуће начине потруди да тај посао изврши на жељени начин. Полазећи на тај пут, остави мене у манастиру, препоручи ме и као неки аманет преда ме свом, од детињства омиљеном, другу и пријатељу игуману Константину, те тако остадох код свог новог духовника и оца, красног човека, свете и блажене душе. Код њега сам, слушајући га и послужујући, провео време до доласка оца Теодосија из Стамбола, мог првог духовника, добротвора и вољеног оца.

Отац Теодосије се у Стамболу бавио три године, све док на двору није извршио поверено му дело и добио ферман.Треће године, за време Петрових постова, најпре нам је послат очекивани ферман, а после неколико дана дође нам и духовник Теодосије, мој драги добротвор и старац, чији су долазак сви у манастиру много поздравили.

После празника Св. Апостола Петра и Павла почеше се одмах сабирати мајстори за обнову грађевине Студенице, што се доиста, без икаквог одлагања, и предузело.

Почетком 1798. године, мој духовник Теодосије, који се о мени увек очински старао, поразговара се и посаветова тајно са братством о мени, после чега ме братство, према установљеним правилима древних црквених отаца, прими у установу матере наше – манастир Студеницу, и закључи да постанем ђакон, од стране братства одреде ми јеромонаха Вићентија, доброг човека и у људским особинама савршеног, да пође са мном у Нови Пазар с молбом и препоруком за тамошњег архијереја, преосвештеног господина Јоаникија, да ме рукоположи за ђакона. У Петровој цркви, на Теодорову суботу 1799. године доиста је уследило моје постављење у чин ђаконства рукоположењем поменутог архијереја, поштовања достојног и драгог старца, рођеног у Београдској нахији у селу Тулежу. Мудрошћу и примерним животом превазилазио је многе људе, сличан самом Божјем јерарху Василију Великом. Проживео је 47 године као архипастир у Рашкој и Призренској епархији и, достигавши дубоку старост, преставио се и у вечност преселио 1816. године, поживевши укупно 85 година.

Овај блажени архијереј, радост и утеха моја, рукоположио ме је и за свештеника. На служби и хиротонији био је, између осталих, и свештенојереј Хаџи-Јефтимије Вујадиновић, парох и економ београдски. Редак, смирен, мудар јереј, проводио је свој живот богоугодно, у доброчинствима, идући у свему стопама свог блаженог родитеља. Ишао је и у свети град Јерусалим, Божјем гробу на поклоњење. После превеликих страдања у нашем војевању, најзад, судбом преблагог Творца и милостивом наредбом светлога књаза о мом постављењу за архијереја, срећним случајем десило се да је овај мој драги доброчинитељ, јереј, господин Хаџи-Јефтимије, присуствовао служби Божјој приликом моје хиротоније у Београдској цркви 1832. године; моје јеромонашко постављење десило се у време обнављања Студенице 1800. године. Наиме, омиљени наш старац и општепоштовани архијереј господин Јоанићије дође тада у наш манастир да види градњу и да се са своје стране, као архијереј, потруди да што боље управља зидањем цркве, том приликом посветио је нас четворицу: први дан посветио је и произвео у јереја ђакона Мелентија (који је око 1816. године био епископ шабачки); други дан посветио је мене, а Пајсија у ђакона, трећи дан рукоположио је Пајсија у јеромонаха, а Дионисија за ђакона, који и остаде ђакон на послужење матери својој светом манастиру Студеници.“1

Живот и прикљученија великог србског монаха Герасима Ђорђевића, потоњег епископа шабачког и аутора прворазредне историјске студије «Знаменитији догађаји новије србске историје», мало су познати нашој јавности. Истовремено писац и историчар, Герасим Георгијевић нам у овом летопису и хроници описује све најзначајније догађаје из Првог (1804) и Другог србског устанка (1815), као и важнија збивања у Србији до 1831. године. Сведочећи из прве руке о страховитим свенародним патњама и ратним разарањима током драматичних година Првог и Другог устанка Срба против турског зулума, Герасим нам даје драгоцена сазнања и о голготи своје обитељи манастира Студенице, којa је, носећи мошти Светог Краља, благовремено избегла у манастир Враћевшницу, да би се, по слому Првог србског устанка, привремено склонила у Аустрију, у манастире Фенек и Гргетег. По турском проглашењу амнестије и зајамчењу слободе повратка, Герасим Студеничанин се враћа у Србију, где побеснели турски зулум порађа избијање Другог србског устанка 1815. Већ 1814. године Герасим је очевидац најгрознијих страдања србског живља после пропасти Србије 1813. године и сламања Хаџи-Проданове буне, када је погубљен и бивши игуман Каленића, отац Никифор, све до набијања на коље игумана Пајсија и ђакона Авакума.

Као особа од поверења кнеза Милоша и учесник у борбама на Морави, око Чачка и Љубића, Герасим Ђера Ђорђевић се креће по народу и бива међу устаницима, одржавајући духовну крепост и снагу Србаља. Он је и утешитељ народни, борац и богомолник, одржава везу војвода са кнезом Милошем, сахрањује мртве и опојава их, теши и куражи преживеле устанике. Током битке на Љубићу, отац Герасим сведочи јуначку смрт неодступног Танаска Рајића, искасапљеног турским јатаганима. Смрт Танаскова и жртва његова даје управо снагу Србима да крену у противнапад и поразе душмане.

Опојавши га лично, Герасим предаје вечности речи Танаскове снахе Перунике:

 

»Духовниче е тако ти Бога,

кажи мене што за свекра мога,

ти си с њиме био војевао,

је ли близу тебе био погинуо,

јеси ли ми њега опојао,

јеси ли га лепо саранио»

 

Истинољубиве и сапатничке душе, Герасим је ревнитељ и христијанске племенитости и самилости чак и према немилосрдним агарјанима, јер «од Бога ће гриота вам бити». Гледајући спаљена села, јаук и лелек родбине за погинулима, он и сам рида и плаче. Идући ка Пожаревцу путем покрај села Влашки Дол, Герасим отпоздравља на влашком језику путнику у колима који вози управо издахнулог сина: «Син мој, оче, сад на Пожаревцу у боју би рањен, те га понесо на колима кући, па ево у путу растаде се са душом. Имао сам њега једног, па ево сад остадо и без њега, леле мени грешноме.» Зарад утехе, монах му одговори на влашком: «Немој тако чико, немој се толико задавати у жалост; син твој није погинуо у крађи или ајдучији, него је био с младим момцима и са својом браћом јунацима, па је јуначки на бојишту погинуо и пролио крв своју за правду, за рођено своје отечество, и за свету нашу веру христијанску. Његовој фамилији остаје славно име, а његова ће душа на оном свету с анђелима веселити се у рају Божијем. Тако је брате христијанине!»2

«Грешни јеромонах» Герасим Студенички постепено пролази више духовне степене синђела и протосинђела, па га после добијања Хатишерифа видимо у чину архимандрита манастира Благовештења, као кандидата за епископски чин. Када су, при патријарху Константину у Стамболу, произведени у архијерејство архимандрити Мелентије Павловић и Нићифор Максимовић, господар Милош Обреновић је позвао и Герасима у Топчидер, наводећи као изговор припреме за свадбу своје ћерке Савке. Намера Господарева је била пажљиво припремити терен како кротки и скромни Герасим не би евентуално одбио епископски чин. Тек после три дана боравка у Топчидеру, митрополит Мелентије обазриво саопштава Герасиму да њега «оће Господар да постави епископом», сутрадан му показујући Кнежево писмо у којем Герасим чита да «од народне стране… бејаху написане за мене лепе и похвалне речи, да сам ја, сирјеч, народ верно и ревносно послужио, испуњавајући дужности свјашченическе службе моје». Прочитавши писмо и «разумевши љубавне речи господарске, мило му бијаше и свега га сузе облише» .

Герасим се премишља: «не стоји ми да га примим, ал’ опет, у исто време бојим се, по слабости мојој постаћу мож’ бити и заглибити се у кал и златни мој драгоцени дар биће помрачен, па тешке жалости мени а јоште веће ономе, који ме је тако великодушно обдарио. Све сам то знао и себи живо представљао; но, опет, чествовао сам и благосиљао сваку наредбу књажеску, а купио и народну вољу… опоменуо сам се благочествог цара Теодосија и светог Амвросија, епископа, медиоланског… како је … цар епископа у великој љубави имао, и како су се овога света дружески пазили и добродетелни живот проводили, тако су крепостју својом присвојили и себи и Царство небеско и душе њихове на оном свету с ангелима веселе се у Рају божанственом». Јер «Господ гордим противисја, смиреним желает благодат!», и «Он је сладост и надежда наша», говори Герасим одлучивши се да коначно прими чин, иако се боји да «неће бити кадар онако га носити и извершавати да би правелним ожиданијама светлога књаза и народа соответствовати могао». Тек хиротонијом Герасима Ђорђевића за епископа пожаревачког у потпуности је обновљена србскославјанска највиша јерархија Србске православне цркве, јер је ондашњи митрополит шабачки, грк Герасим Домнин, дознавши да је и трећи Србин постављен за архијереја, одмах затражио отпуст од кнеза Милоша, да оде из Србије. По одласку Домнина, шабачку епархију преузима епископ Герасим Ђорђевић и, у периоду болести и лечења митрополита Мелентија, као и одсуства епископа Нићифора, једно је време био једини архијереј у Митрополији србској.

Присуствујући упокојењу тешко болесног митрополита Мелентија у Београду 11-ог јунија 1833. године, опојавши овог часног мужа којега је поштовао као духовног родитеља, брата и пријатеља: «Аз јесам черв а не человјек», завапио је Герасим. Књаз Милош ће, по савету тадашњег митрополита Стефана Стратимировића (аустријског племића и слободног зидара), предложити Цариградском патријарху за посвећење «лепог Пају», дотадашњег писара Стратимировићевог! Наравно, једном устоличен, лепи Паја (Петар Јовановић) ће имати значајну улогу у доношењу изразито либералног Сретењског устава 1935. године, барем што се тиче девете главе о Цркви. Он ће поднети и предлог доношења Црквене «конституције»,тзв. «Начертаније о духовним властима књажевства Српског», документ који ће увести тзв. «свети» Синод  и «конзисторије» 1836. године. Касније ће Лепи Паја, са делом свештенства, издати кнеза Милоша, отворено стати уз уставобранитеље јер је Милош «безобзирно утврђивао свој лични режим и стварао своју монархију». Герасим неће учествовати у издаји Господара и бавиће се предано црквеним пословима у Подрињу и Посавини, рукоположиће 48 свештенослужитеља, подићи шест нових храмова и имаће важну улогу у стварању велике Тимочке епархије. Мирно ће се предати у Господње руке, на Светлу среду 1839. године.

Епископ Герасим Влах дакле био је заиста духовни стуб неисквареног Православља у Кнежевини Србији, јеванђељски смирен и кротак архипастир, али и књижевник за чије ће дело «Знаменитији догађаји новије србске историје» следеће изрећи Милан Милићевић: «Када Србин узме и чита то што се излило из пера овог духовника, мора га подузети нека особна милина, прво што му се ту у низу казују догађаји који су му толико блиски, а друго – што се све то лије из срца које је већ казало да је зачето у утроби мајке несрпкиње! О, свети утицају лавре Студенице, и свих других споменика минулог српског живота! Није ли ваша моћ толико бајна, толико крепка да од детета несрбина начини оваквог владику родољуба?!». Има ли већих Срба од Влаха, и има ли већих Влаха од Срба, питамо се ми данашњи, раслабљени и расрбљени…

Бранилац Србства и Србије, Герасим Студеничанин је био последњи исповедник и један од твораца новообновљене Србске Цркве, монах који је био и остао искрени присталица православног добротољубља те жива брана провали аустрословенских и унијатских схватања која ће ускоро преплавити Србију. Остаје и последњи првосвештеник србски одан до смрти кнезу Милошу и идеји православног самодржавља, док ће се многи каснији јерарси лако приклонити уставобранитељима-западњацима и непријатељима монархијског апсолутизма. Књижевно дело Герасима Студеничког је од огромне важности за нашу повест и права је лабудова песма Старосрбства и беочуг између старе средњевековне књижевности грандиозних личности-светаца и епског описа славних битака новопрослављених народних јунака и мартира.

Влашки Хомер, србенда Герасим био је и «сирак међу вихорове» Карађорђевог и Милошевог херојског доба, али и јединствена фигура монаха-састрадалника народног у епохалном сучељавању цинцарско-фанариотских сила са аустријским језиутима и слободним зидарством. Врло је лако тада било изгубити главу, али је још лакше било погубити душу, односно остати без Вере и без Спасења.

Герасим Студеничанин је истовремено архетип владике монаха и подвижника, сапатника и укрепитеља народног, исповедника и утешитеља влашкосрбског, народног приповедача и саучесника у нашем крваво задобијеном праву на постојање. Антипод свему ономе што је владичанство, од укидања Патријаршије до Герасима Студеничког, било – фанариотско, антинародно, лицемерно, турско глобљење и кињење Срба и исмевање њихове народне, древне Вере, Славе, Части и Говора. Али, истовремено, Герасим је сушта супротност и ономе што ће касније пустити дубоки корен у Цркви Србској – појави Владике као образованог доктора «теолошких наука», хладног и сувопарног человјека «школованог» на западним универзитетима, слободоумника без монашког опита и без родољубља.

Чак и Вук Караџић, често бескруполозни и заједљиви  критичар Милошевог окружења, шабачког владику Герасима помиње као «доброг и поштеног човека». Епископ Јован Велимировић, црквени повесничар, о Герасиму Ђорђевићу пише да је био скроман и «веома побожан».

Ђерасиме, владико свети! Лака ти била земља србска, коју си тако синовски љубио, и коју си љубављу прославио!

Светао ти, до века, помен међу архијерејима, а вечита слава међу свим Србима!

 

ЧЛАНАК ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ “РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА”, КОЈИ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 064 224 3 349 ИЛИ ЕЛЕКТРОНСКОМ ПОШТОМ zoran.milosevic@yandex.ru

 

 

1 Знаменити догађаји новије српске историје – Георгијевић Герасим, И. С. Јастребов ће дивно описати знаменитог Јоанићија: «Мир праху твоме добри и уважени пастиру, који си се много трудио у корист овдашњег народа,стењајућег под јармом турским и упропашћеног од грчких митрополита, који су га глобили, апсили, били, гњавили и сваке јаде чинили му, а никад ништа урадили нису у његову корист, да га сачувају у вери!», Податци за историју Српске Цркве, стр. 35 Средојевић, Александар Д., Герасим Ђорђевић, Епископ шабачки (1831–1839) и његово доба, Београд 2004.г.,надахнута апологија

 

ИЗВОР: Центар академске речи