Србима бране и право на име!

  • Незавидан положај нашег народа у суседним земљама најбоље говори о правима која му се ускраћују
  • Мађарска: Све мање новца за најобразованију мањину
  • Албанија: Нема српског језика у школама
  • Хрватска: Већина Срба протерана
  • Словенија: Била једном Бела Крајина

 

 

Д. Марковић – М. Радоњић

 

 

ДВОСТРУКИ аршини важеће је, изгледа, мерило за народе на Балкану. Нека основна права и даље су пуста жеља српске заједнице у појединим суседним земљама, док њихови сународници са наше стране границе имају све бољи статус. Ако се за Србе у Србији често наводи како ће сви једног дана завршити испод шљиве, за Србе у непосредном окружењу постоји претња да ће, ако се овако настави, сви стати испод једног бонсаија.

Срби у Босни и Херцеговини имају свој ентитет и признати су као конститутиван народ. Сународницима у Хрватској Туђманова власт одузела је тај статус, а затим их, већину, протерала. Косметским Албанцима силом је склепана држава (на територији Србије), Албанци у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи стално траже већу аутономију, а Срби у Албанији, две деценије после Енвера Хоџе, још немају право ни на – сопствено презиме!

– Асимилација је била јака у последњих стотинак година – за “Новости” говори Павло Брајовић, председник Удружења “Морача-Розафа”, које окупља Србе и Црногорце у Албанији.

– Почело је у време краља Зогуа, пре Другог светског рата, “ударом” на наше школе. У време комунизма, укинули су нам и националност. Тако и у мојим документима пише: “Албанац”. Наметана су нам албанска имена и презимена.

Тако је Лазаревић постао Лазари, а Перовић – Перо. Комунизам је пао, а онда је нова власт показала колико јој је стало до дела сопствених грађана:

Постигли смо договор с државом да можемо да променимо албанизовано име или презиме, али не и једно и друго – каже Брајовић.Грци и Македонци данас овде имају своје школе, за разлику од нас. Стално то тражимо, али Влада пошаље представнике, који из докумената, у којима смо заведени као “Албанци”, установе да Срба овде заправо и нема…
Једино што постоји, то су курсеви српског језика у Скадру, које похађа стотинак деце. Организују се уз помоћ српског Министарства за дијаспору и Митрополије црногорско-приморске СПЦ. И то мало, за ове људе је – велико.

Срби-муслимани

 

– ПОСЛЕ 73 године, од 28. фебруара 2008. поново се учи наш језик у овој земљи! Зато смо тај датум прогласили Даном српског језика у Албанији – наводи Павло Брајовић. – Сада желимо да се, за почетак у десетак школа, српски учи као – страни језик. За то већ имамо некакву сагласност. Послали смо Министарству за дијаспору и пројекат приватне основне школе у Скадру, где би требало отворити и почасни конзулат Србије.

Срби су, како год да је било под комунистима, тада у албанској скупштини имали представника, а сада немају, па траже од међународних институција да се – по угледу на Србију – националним мањинама олакша улазак у парламент.

Албанија је специфична јер само ту постоје Срби муслимани! Наш саговорник потврђује да се око три-четири хиљаде људи у подручју Фјора изјашњавају као – Срби мухамеданске вере. Бошњаци су одвојена групација, и с њима Срби добро сарађују. Данас је наших сународника у овој вишепартијској земљи око 30.000, а од тога је од пет до шест хиљада људи православне вере.

Још је један историјски изузетак присутан у Албанији: Срби и Црногорци тамо су остали – заједно. Српско-црногорска национална мањина призната је почетком 1995. године. Нема нас довољно да се делимо. Чланови нашег удружења су и људи који се осећају искључиво као Срби, и они који се сматрају Црногорцима. И Савет Европе је пристао на нашу формулацију. Црногорци, ипак, имају и сопствено удружење – “Алба Монтенегро”.

 

Остаци остатака

 

СЕВЕРНИЈЕ на Јадрану, у Хрватској, Срби данас не чине ни пет одсто становништва, има их једва око 200.000. Пре “агресије” за коју су, наводно, сами криви, било их је – готово три пута више.

– Мирно се живи, нема већих инцидената, али још се осећамо као грађани другог реда – каже за “Новости” Светислав Лађаревић, председник недавно основане Нове српске странке. Још нисмо у позицији да остваримо сва своја права, иако Хрватска има један од најпозитивнијих закона о мањинама. Проблеми су, углавном, у спровођењу политике на нижим нивоима: при запошљавању, при остваривању права из радног односа, одласку у пензију…

У најављено “отопљење” односа између Загреба и Београда, Срби из Хрватске гледају као у нову, пробуђену наду. Они још имају значајних проблема – станарско право више не постоји, али људи на основу њега имају право на стан, који потом могу да откупе. Овај процес, међутим, веома дуго траје, па многи, нажалост, неће то ни дочекати. Срби се враћају на подручја с којих су избегли, али неретко само да регулишу статус своје имовине, да нешто продају.

“Остаци остатака” српског народа у Хрватској имају три партије. Самостална демократска српска странка, део је централне власти у Загребу, а ту је и Партија подунавских Срба, коју предводи Раде Лесковац.
– Мислим да је добро што Срби могу да бирају. Свакако да за све има места – сматра Светислав Лађаревић.

Према хрватском законодавству, српској мањини загарантована су три места у Сабору. Сада су сви из једне странке – СДСС. За две и по године, биће нових избора.

 

Двапут избрисани

 

 

СРБИ су се у Словенији званично први пут појавили 1530. године, када су пред најездом Турака на Србију дошли у пределе испод Жумберачке планине, прешли реку Купу и населили Белу Крајину. Тада је, према историјским подацима, на тлу Словеније оформљено седам српских насеља: Бојанце, Марин До, Адлешићи, Пауновићи, Перудика, Жуника и Винице. Срби су током времена отворили и своје основне школе, а последња је укинута 1964. године, под изговором “да нема довољно ученика”.

Према попису из 1948. у Словенији је живело 7.048 Срба и 521 Црногорац. Њихов број се драстично смањивао, почетком деведесетих година у Белој Крајини регистровано је само 104 становника Срба, а у Жумберку само неколико десетина! Од 1948. до 1991. године, међутим, најмање 35.000 људи из Србије доселило се у Словенију из економских разлога. Љубљана је, после осамостаљења, једноставно “избрисала” са списка својих држављана већину припадника других југословенских народа. Уставни суд је 1999. наложио њихово “враћање” међу држављане Словеније и повратак грађанских права. Агонија још траје, а око 25.000 људи, већином Срба, тражи коначно решавање статуса. Крајем фебруара, власти су почеле, селективно, да издају “избрисанима” документа о сталном боравку.

У свему “нај”

 

ПОЛОВИНОМ 18. века Срби и остали Јужни Словени били су већинско становништво у многим мађарским градовима, а данас су “кап у мору” северног дела Панонске равнице – има их само око 7.500. Наша национална мањина најобразованији је део популације Мађарске!

Срби у Мађарској постоје од када и мађарска држава, моји преци овде су дошли пре око 400 година – каже за “Новости” др Милан Степанов, главни уредник “Српских народних новина” из Будимпеште. – Увек смо били добро организована заједница. Одржао нас је школски систем. Моја деца перфектно говоре српски. То је наша давнашња стратегија – били смо прилично конзервативни у одржавању српских обичаја, религије…

У Мађарској постоје српска гимназија, основна школа, вртић, као и Српски радио и полусатна ТВ емисија “Српски екран”. Новине су у све тежој ситуацији, јер се финансирају из мађарског буџета.

“Закидају” нас сваке године, док за Мађаре ван Мађарске увек има новца – додаје Степанов. – Са друге стране, Министарство културе у Београду жели да финансира само пројекте, али не и новине.

Осим што су у просеку завршили више школа и од већинског народа, Срби у Мађарској важе за мањину која највише користи матерњи језик и у којој се, нажалост, рађа најмање деце. По овоме другом, веома су слични својим земљацима у Србији.

МАКЕДОНИЈА – АСИМИЛАЦИЈА

 

СРБИ у Македонији једини су народ у Европи који, због вишедеценијског црквеног раскола, нема слободу вероисповести и власништва над својим храмовима. Према званичним подацима, у Македонији живи око 36.000 Срба. Тренутно се, међутим, на матерњем језику школује свега – 240 основаца. Вишедеценијска асимилација чини своје, па сви остали српски школарци наставу прате на “прихваћеном” – македонском језику.
Настава на српском организована је само у школама у Старом Нагоричану, делимично у Табановцима на северу земље и у Кућевишту на Скопској Црној гори. Први пут после шест деценија од оснивања установе и после два века образовања на српском у Куманову, у тамошњој основној школи “Вук Караџић” настава на нашем језику је – угашена. На скопском Филолошком факултету прошле године је формирана студијска група на српском, са 24 академца.

– У владајућој коалицији, први пут смо успели да се изборимо за прославу Светог Саве као националног празника Срба у Македонији. “Добили” смо и вођење прве државне Агенције за питање мањина. Надамо се и да ће стогодишњица Кумановске битке 2012. бити обележена испред обновљеног и комплетно уређеног спомен-комплекса на Зебрњаку – каже Иван Стоиљковић, лидер Демократске партије Срба у Македонији. (М. СТАНЧИЋ)

 

РУМУНИЈА – ВЛАШКО ПИТАЊЕ

 

ПОЈАЧАНА активност Румунске православне цркве и Сената румунског парламента у последње време на тлу Тимочке Крајине у Србији, како би наша држава признала Влахе као део румунске националне мањине, изазвала је и реаговање Срба у Румунији.
За “Новости” су своје мишљење исказала двојица најистакнутијих представника румунских Срба – председник једине партије наше мањине Савеза Срба у Румунији, први и доскорашњи представник Срба у румунском парламенту, Славомир Гвозденовић и његов “наследник” у највишем законодавном телу после последњих парламентарних избора 2008, професор физике на Темишварском универзитету Душан Попов (на слици). Њихова заједничка оцена је да српска мањина, њих нешто више од 22.000 по попису из 2002, има сва права која прописује ЕУ, као и осталих 19 националних мањина у Румунији и да – неће да се мешају у оцењивање да ли су Власи Румуни… Нас као организацију, каже, једино погађа такав покушај припадника Влаха у Тимочкој Крајини “јер, из нама необјашњивих разлога, хоће да остваре своја права у Србији, позивајући се на права која имају Срби у Румунији”…

Славомир Гвозденовић, књижевник и публициста, први румунски Србин који је ушао у румунски парламент после бурних догађаја крајем 1989, каже да ће “румунски Срби, као и до сада, прихватити све договоре двеју држава и цркава”. Он, као и Душан Попов, подсећају да Србија никада није реаговала на прогоне Срба у “румунски Сибир” – пустару Бараган пре шездесетак година и политичке затворе у које су затварани румунски Срби после резолуције Информбироа. Али, исто тако, наглашава Попов, никада се није чуо ниједан глас Влаха из Србије који би “устао у одбрану Срба у Румунији, против њиховог страдања”.

 

ГРЧКА “ХАЈ-ТЕК” ЛОБИ

 

СРБИ су у Грчку масовно стигли почетком деведесетих, после избијања ратних сукоба у бившој Југославији: према незваничним подацима, њих око 100.000. Многи су се вратили, да би уместо њих стигли високообучени стручњаци. Они су, углавном, заузели добро плаћена радна места у компанијама високе технологије. Готово сви факултетски образовани, многи са титулом магистра и доктора наука, формирали су “српски хај-тек лоби” и врло брзо стигли и до грчког пасоша.

Тренутно у Грчкој, према подацима нашег конзулата, живи између осам и десет хиљада Срба с регуларним боравишним дозволама.

С обзиром на то да у Грчкој нема националних мањина, законом се регулишу права и обавезе верских заједница, а највиши степен организовања су удружења и заједнице “дошљака”. После много покушаја, 2007. године формирано је Удружење Срба Грчке, са око 300 чланова. (З. ШИМУНЕЦ)

 

БУГАРСКА – ЛЕО МАРТИН У СОФИЈИ “ОДИСЕЈА” ЗБОГ ЉУБАВИ!

 

У БУГАРСКОЈ од почетка деведесетих година прошлог века опет има Срба, иако и у Београду и у Софији, додуше незванично, тврде да у овој земљи “није забележено организовање српске мањине”. Нико тачно не зна колико их се доселило, али већина је дошла због послова – од ресторана, преко трговинских фирми до веома успешних маркетиншких агенција. Има и оних који су дошли због – љубави!

Најпознатији пример таквог усељавања Срба у Бугарску је пионир популарне музике у Југославији с краја шездесетих година Миша (Милош) Јовић, алијас Лео Мартин.

– Пре 20 година сам се заљубио и дошао у Бугарску због режисерке националне телевизије Ваисилике Колеве, сада Јовић. Наш “тандем” је произвео безброј документарних филмова о Србији, Косову, Републици Српској, а ја сам својим везама у домовини помогао њиховом стварању – каже Миша Јовић.

– Због доприноса зближавању двеју земаља добио сам и посебно “признање”, на личну иницијативу министра културе: стекао сам бугарско држављанство, не одричући се, како налажу закони, српског!

– По мом искуству – каже Миша Јовић – Бугари нас воле и, ко зна због чега, препознају да сам Србин и одмах ме ословљавају са “братко”.

– Веома смо слични, али има разлика: ми смо гласнији, отворенији, веселији, а они спокојнији и уздржанији. То нам, међутим, не смета да се одлично разумемо…

 

 

 

ИЗВОР: Вечерње новости