СРБИЈА-NATO 0:1, СРБИ-NATO 1:0, појавили се Срби које не занима шта је ко радио пре Вучића

Душан-Пророковић

Душан Пророковић

НАПРЕДЊАЧКА ВЛАСТ НЕЋЕ И НЕ СМЕ ДА СА РУСИЈОМ САРАЂУЈЕ НА ИСТИ НАЧИН КАО СА NATO И ЕУ

 

  • Власт је увела NATO у Србију и покушава да се брани тезом како то представља континуитет са политиком њихових претходника. По опробаном рецепту, сакривена иза пароле „одговорност је на онима пре нас“
  • Према последњем потписаном споразуму са NATO, теоретски је могуће да војници из, на пример Албаније, пролазе преко Србије на путу ка Украјини (шта би радили у Украјини ваљда је свима јасно) и да не плаћају дажбине, а истовремено се од руских хуманитараца тражи да Русија на технику за хуманитарни центар у Нишу, као и на активност Центра, плаћа царинске и пореске дажбине
  • Уколико би се тежило остваривању потпуног баланса у односима са NATO и Русијом, било би неопходно идентичне споразуме потписивати са обе стране (односно, у случају Русије, споразуми би се вероватно потписивали са ОДКБ). То би, према данашњим мерилима и после свега, значило одржавање у статусу „војне неутралности“ о којој прича и новоизабрани министар војни
  • Са NATO и ЕУ Србија ће потписивати споразуме и чинити им невероватне уступке (у Србији се ћути да је, рецимо, један од одредби IPAP споразума и то како званичници Републике Србије морају учествовати у промоцији NATO-а и активности Алијансе!?), а за Русе смо спремили саопштења за јавност и меморандуме о разумевању. Због тога нема споразума са Русијом!

 

 

 

ШАХОВСКИМ речником описујући: Србија-NATO 0:1 и Срби-NATO 1:0. То би били резултати дешавања последњих недеља.

Новим споразумом „за подршку и набавку о сарадњи у области логистичке подршке“, NATO је добио много.

NATO је ушао у Србију, иако Србија још увек није формално приступила NATO.

Када се овоме дода и Споразум IPAP (Individual Partnership Action Plan) потписан 18. марта 2015. године, стиче се комплетна слика о томе куда се ствари крећу. Зато је NATO у овом одмеравању снага са државом Србијом победио са 1:0.

Међутим, са друге стране, Срби су победили NATO са 1:0. Зашто?

Власт је покушала да се брани са тезом како ово представља континуитет са политиком њихових претходника. По опробаном рецепту, сакривени иза пароле „одговорност је на онима пре нас“ – покушали су да лоптицу пребаце на другу страну.

Захваљујући жестокој медијској кампањи, више није било јасно ни ко је шта потписао, ни када је која одредба важила, ни шта се дешавало 2005. а шта данас.

Тенденциозно, од стране три најважнија човека у држави, навођени су само делови споразума које су они интерпретирали како су хтели. Али, то им није прошло.

Прво, ђаво је у детаљима, а када би се сада тумачио параграф по параграф видело би се да нису тачне многе тврдње изнете претходних дана.

Једно је када страни војници имају право да пређу преко територије Србије са имунитетом припадника снага ОУН, а нешто сасвим друго када то право имају према међународним конвенцијама којима се регулише питање дипломатског имунитета. Друго, показало се да јавно мњење мало интересује шта је раније било.

Ново је време, нови су и људи, долазе неке млађе генерације на политичку сцену које се и не сећају 2005. Србија је устала и то се видело на сваком кораку. Срби су данас уједињени против NATO.

Иако је рејтинг NATO-а у српском јавном мњењу увек био низак, оно што се дешавало претходних недеља није само на дужи рок запечатило виђење Срба према овој организацији. Оно је показало да се народ лако окупља око анти-NATO акција, да NATO представља фактор хомогенизације и да је преко овог питања опет могуће правити широко окупљање.

То су, очигледно, препознали и у власти, па је Томислав Николић брже-боље дао изјаву како ће Србија потписати споразум са Русијом, којим се регулише рад Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и припадницима дају посебне повластице, привилегије и имунитети.

Како је пожурио да ово изјави, тако је пожурио и да сам себе демантује.

Неколико дана касније председник Николић се вадио на причу да не може „техничка влада“ потписати међудржавни споразум.

Наравно, сасвим су тачне опаске и руског амбасадора и српских аналитичара како се војни споразуми са NATO и овај о Руско-српском хуманитарном центру не могу поредити. У Нишу су руски хуманитарци, а не војници, а разлике у свим осталим погледима су огромне.

Успут, да буде речено, последњим потписаним споразумом са NATO, теоретски је могуће да војници из, на пример Албаније, пролазе преко Србије на путу ка Украјини (шта би радили у Украјини ваљда је свима јасно) и не плаћају дажбине, а истовремено се од руских хуманитараца тражи да „на технику коју купује Русија, а која се шаље као хуманитарна помоћ, као и на активност Центра, у Србији плаћају царинске и пореске дажбине“. Техника која се шаље из Русије су „хуманитарна помоћ у испоруци ватрогасних возила, робота, опреме“ итд.

Уколико би се тежило остваривању потпуног баланса у односима са NATO и Русијом, било би неопходно идентичне споразуме потписивати са обе стране (односно, у случају Русије, споразуми би се вероватно потписивали са ОДКБ). То би, према данашњим мерилима и после свега, значило одржавање у статусу „војне неутралности“ о којој прича и новоизабрани министар војни.

Али, владајућа већина не само да није спремна на вођење „политике баланса“, већ није спремна ни да потпише споразум о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу, иако је то у најбољем интересу Србије.

Наиме, потписивање споразума са Русијом се пролонгира због притисака ЕУ и кључне NATO државе-САД!

Било какво продубљивање сарадње са Русијом, а они ће ово управо тако схватити, за њих је проблематично.

Толико проблематично да су из Брисела у Београд већ стигле „неформалне поруке да би Србија овим прекршила оно на шта се обавезала ССП-ом, а посебно би угрозила споразум о учешћу у цивилној заштити Уније, потписан прошле године. Брисел би могао да оде и корак даље и Београду пошаље и званичну „пацку“: да за отварање поглавља 31, које се односи на спољну политику и безбедност, тврдо услови Србију да не даје дипломатски имунитет руским хуманитарцима. (…) Европски комесар за хуманитарну помоћ и управљање ванредним ситуацијама Христос Стилијанидес у неколико наврата је упозорио да би РСХЦ у Нишу могао да угрози рад европског механизма цивилне заштите, којем је приступила и Србија и поручио да свако дуплирање или преклапање треба да буде избегнуто.“.

Дакле, не ради се о „капацитету техничке владе“, већ о непостојању политичке спремности да се са Русијом сарађује на исти начин као са NATO и ЕУ.

Са NATO и ЕУ Србија ће потписивати споразуме и чинити им невероватне уступке (у Србији се ћути да је, рецимо, један од одредби IPAP споразума и то како званичници Републике Србије морају учествовати у промоцији NATO-а и активности Алијансе!?), а за Русе смо спремили саопштења за јавност и меморандуме о разумевању.

Због тога нема споразума са Русијом!

 

 

ИЗВОР: Факти