Срби не цене своје хероје

Док Хрватска чини све да потпомогне снимање филма о генералу Анти Готовини, дотле је у Србији филм Драгана Елчића о првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу изазвао контроверзе, а да биоскопска публика није ни имала прилике да га види.

 

 

                          Драган Елчић са глумцем Љубивојем Тадићем

 

 
У разговору за “Вести”, редитељ филма “Радован – Повик из тамнице”, истиче да се и раније, документујући многа српска страдања, суочавао с чињеницом да сем тапшања по рамену никада није било озбиљне, институционалне жеље да се помогне.

– Док се за снимање филма о Готовини утркују ко ће све бити спонзор или помоћи у реализацији, дотле сам филм о Радовану снимао с минималним буџетом и то захваљујући новцу који су сакупили некадашњи официри Војске Републике Српске. Али, слично је било и када сам снимао “Милицу”, филм о девојчици с Косова или погрому Срба из Сарајева 1996. Током припрема за те филмове и многи политичари су ме тапшали по рамену, објашњавали да је веома битно забележити српско страдање, а онда, кад је требало и конкретно да помогну, једноставно су окретали главу. То је српска стигма.

Наводно, филм о Караџићу је већ забрањен у БиХ, а Ви сте чак имали проблема са избором глумца јер нико није хтео да игра Радована?

– То око глумачке поделе једноставно није тачно, а чуо сам да је реклама за филм наводно била забрањена на РТРС. Невероватно ми је да неко забрани филмско дело, а да га претходно није видео. Не желим да верујем да је то заиста тачно.

Откуда да снимите баш филм о Радовану?
– Караџић ме је позвао из Хашког трибунала и питао могу ли да се посветим том послу. Тражио сам неколико недеља да размислим да ли сам уопште способан за тако нешто и пристао сам тек кад сам нашао прави угао да испричам ту причу.

 

Љуба Тадић одмах прихватио улогу

 

Кога сте све питали да игра Радована?
– Није било много дилема. Мој првобитни избор је био глумац Зоран Ранкић и он је одмах пристао, али је у то време био болестан. Буквално смо га чекали до последњег тренутка, а онда сам се обратио Љубивоју Тадићу, који је такође одмах прихватио улогу. Нико други није био у “игру”, мада немам дилеме да би многи, из политичких разлога, одбили овакву улогу мада је она, у глумачком смислу, огроман изазов. Желео сам некога ко би и стасом, али и гласом подсећао на Караџића. Љуба Тадић буквално недељу дана није спавао како би успео да “скине” Радованов глас, посебно мелодију, сегментацију, темпо говора. Потом нам је требало само два дана за снимање.
Да ли Вас је условио нечим да нешто можете да објавите, а нешто не?
– Показало се да је Радован много већи играч од многих са ових подручја. Снимио сам филм, а да ме ниједном није позвао или било шта сугерисао. Додуше, признао ми је касније да су га многи звали, “занимали” се шта то и због чега радим. И сам сам имао на стотине позива, што од пријатеља, познаника, колега, па чак и људи из Хашког трибунала. Све их је интересовало зашто и шта то снимам, шта ће се наћи у филму, кога ће Радован похвалити, а кога оптужити. И ту је Караџић показао да је “играч” јер је у филму нагласио да опрашта свима, никога није желео да окриви за било шта.

 

Ко Вас је све звао?
– Не бисте поверовали, али не желим о именима, нема потребе да се прича сведе на тај ниво разговора.

Шта је занимало људе из Трибунала?
– Не желим да верујем да их је занимала тематика филма, већ искључиво како смо успоставили комуникацију. “Тематика” је занимала наше, од Републике Српске до Србије.

Било је притисака да нешто прикажете, а нешто не?
– Било је много “пријатељских савета”, али се нисам много обазирао. Желео сам да гледалац има осећај да је на кафи са Караџићем, а кад се упале светла у биоскопској сали, да му у ципели остане “неки каменчић”, да га неки детаљ из приче довољно испровоцира да сам даље истражује.

 

Уметнички изазов

 
Планирате ли и филм о Ратку Младићу?
– Не, не планирам. Сумњам заправо да бих икада могао да испричам причу о генералу Младићу, једноставно нисам дорастао таквом задатку. И пре 20-ак година, када ми је понуђено да снимим филм о Карађорђевићима, узео сам сценарио и два месеца “лупао главу” на који начин бих могао да снимим ову причу. На крају сам вратио текст и извинио се јер нисам успео да пронађем угао. Човек мора да буде дорастао изазову који је испред њега.
Шта бисте урадили да Вас позову да снимите филм о Алији Изетбеговићу?
– Питање је да ли би ме муслимани ангажовали, али бих без дилеме прихватио. Испричао бих животну причу једног човека која би се ослањала на постулатима документаризма: чињеницама и стварности.
Зар није необично да се у БиХ забрани филм о Радовану кад је снимљено на десетине других са истом тематиком?
– Уколико бисмо се руководили неком правдом и логиком, зашто би било коме сметало да се чује и српска страна приче о рату у БиХ. Али, Босна је протекторат у коме право и правда одређује онај ко влада. Ипак, уметничко дело је немогуће зауставити на граници, оно ће увек пронаћи начин да дође до гледаоца. С друге стране, за мене је важније питање да ли је овај филм требало снимити сада или много раније. Проблем је што смо народ који се немарно односи према својој историји, а посебно према својим страдањима. Веома брзо заборављамо.

 

На шта конкретно мислите?
– Прошле године се обележавало 20 година од егзодуса Срба из Сарајева након потписивања Дејтонског споразума. Било је планирамо да се пусти филм који сам тада снимио, а затим и отвори изложба фотографија из тог периода. Да ли верујете да нисмо могли да сакупимо више од десетак слика. Због тога сам морао да пронађем изворни материјал из 1996, пустим га на великом платну и направим 500 фотографија како бисмо уопште имали изложбу.

 

Не постоје више фотографија о томе?

 
– Мислим да је у питању страх људи које их имају. Мада је прошло 20 година, људи се и даље плаше за свој посао, своје позиције у друштву. Нажалост, ова материјалистичка филозофија која је преокупирала целу планету, није заобишла ни простор Балкана. Људи се плаше сопствене сенке, а страх ме је што не видим да се ишта мења набоље.

 

Да ли сте имали више “среће” снимајући филмове на Косову?

 
– Не, имао сам истоветне проблем и када сам правио “Чуваре тишине” о манастиру Високи Дечани, а затим и филм о девојчици из Призрена, Милици. Невероватно је да с једне стране имате огромну, вербалну подршку, и од Цркве до државе, чак и председника земље. Сви су подржавали моје идеје, тапшали ме по рамену да радим праву ствар, да је битно да остане запис, али кад је требало конкретно помоћи, елегантно би се повукли из свега уз коментар да “није згодно” да се и они појављују.

 

 

 

ИЗВОР: Вести-онлајн