СРБИ, ЋИРИЛИЦА И СРПСКИ ЈЕЗИК СТРАНЦИ У ФЕДЕРАЦИЈИ БиХ

Горан Маунага

 

 

Бањалука – Срби као конститутиван народ не постоје у уставима три од десет кантона, а српског језика и ћирилице као службеног писма нема у четири кантона у ФБиХ.

У основном тексту устава Херцеговачко-неретванског, Сарајевског и Посавског кантона пише да су конститутивни народи Бошњаци и Хрвати, да су службени језици босански и хрватски, а писмо латиница. У Уставу Западно-херцеговачког кантона конститутивност српског народа уведена је тек амандманом, али су српски језик и ћирилица остали елиминисани.

У основном садржају свих тих устава наведено је да је “Устав усвојен полазећи од изражених опредјељења бошњачког и хрватског народа, као и осталих грађана БиХ”.

– Бошњаци и Хрвати, као конститутивни народи, заједно са осталим и грађани кантона, остварују своја суверена права у Федерацији и кантону у складу са Уставом Федерације и овим Уставом – пише у тим уставима.

Истакнуто је и да су “службени језици кантона босански и хрватски језик”, да је “службено писмо латиница”, а да се “остали језици могу користити као средства комуникације и наставе”.

У уставима осталих кантона уз основни текст јасно су наведени амандмани којима су Срби накнадно уведени као конститутиван народ, а српски језик и ћирилица као службени језик и писмо. Одлуку о конститутивности народа на територији цијеле БиХ још 2000. је донио тадашњи високи представник Волфганг Петрич, али она није испоштована у свим дијеловима ФБиХ. До 2013. само три кантона су испоштовала ту одлуку.

Правни експерт Миле Дмичић каже да Срба, српског језика и ћирилице нема у уставима неколико кантона и да је циљ мајоризација српског народа и обезвређивање његове равноправности у оквиру три конститутивна народа.

– Проблем је што нема ни довољно снаге у законодавној и извршној власти нити довољно ефикасних санкција и одговорности које би омогућиле спровођење одлука Уставног суда БиХ – каже Дмичић.

Равноправност Срба није заживјела у пракси ни у кантонима гдје су барем на папиру конститутивни и гдје имају право на српски језик и ћирилицу. Потпредсједник СНСД-а Марко Видаковић каже да српска дјеца у Сарајеву немају никакву могућност учења српског језика, а у истој ситуацији су и Хрвати.

– Дјеца српске националности из Сарајева иду у школе у Источном Сарајеву. Дио дјеце хрватске националности иде у Католички школски центар и тамо уче хрватски језик. То је једина школска установа у Сарајеву у којој изучавају свој матерњи језик – рекао је Видаковић и додао да је једино у Ливањском кантону гдје живи већи број Срба питање изучавања српског језика донекле ријешено, док је у другим кантонима то мртво слово на папиру.

Посланик СНСД-а у Скупштини Ливањског кантона Славиша Михајловић каже да чак и кад устав Србима гарантује права на конститутивност, језик и писмо, као што је то случај у Ливањском кантону, долази до кршења устава.

– У Гламочу група националних предмета уопште не постоји, а у Дрвару је то само дјелимично примијењено иако је у овом кантону највећа концентрација српских ученика у цијелој ФБиХ – каже Михајловић.

Предсједник Хрватског народног вијећа у Тузли Славко Перичевић каже да би у Тузланском кантону српској дјеци било дозвољено да уче српски језик да су Срби заиста конститутиван народ.

– Ни у једној школи нема никакве могућности да дјеца уче и наставу слушају на српском, али ни на хрватском језику. То говори да се ради о покушају наметања бошњачког језика или босанског како пише у уставу као доминантног над језицима осталих конститутивних народа у БиХ – каже Перичевић.

 

Српска

 

Бошњачки ђаци у Коњевић Пољу код Братунца и Врбањцима код Котор Вароша већ трећу годину с прекидима не иду на наставу, јер њихови родитељи траже да им се језик бошњачког народа, као што пише у Уставу РС, зове “босански језик”. Ове године придружили су им се и Бошњаци из Зворника.

– Језичко рјешење у Уставу РС резултат је амандмана о језику и писму, који је наметнуо тадашњи високи представник Волфганг Петрич. У наметнутом амандману пише да су службени језици у РС језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, да би, образложио је Петрич, избјегао нејасноће у вези са термином “босански језик” и да би три народа ставио у исти положај путем непосредног признања њихових језика и посредне везе њихових језика са њиховим националним именима – каже Миле Дмичић подсјетивши да је наметање тог амандмана било у функцији примјене одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности три народа уз дефинисање њиховог уставног статуса.

 

 

ИЗВОР: Глас Српске