СОРАБИ СУ ПРЕЗАЛИ ИРВАСЕ

3

Др Милан Парошки, о новом лету 7522. године

 

 

 

  • Предање о дресираним јеленима код Раца, никада није изазивало научно интересовање? Уосталом, Сораби и Раци су одавно заборавили да дресирају јелене и прежу их у санке
  • Савремени мит, господин Деда Мраз, само код Рашана, Раца и Руса…, појављује се огрнут бордо плаштом – царском порфиром и са царском капом црвене боје
  • Само да није било ирваса, јелке и царске порфире Деда Мраза, мултинационална компаније Кока – кола – ко зна да ли би Сораби икада схватили, како је Немања могао да дарива Барбаросу дресираним јеленима?
  • Западно – римски деда мраз, зове се Микулаш. Микулаш је Св. Никола и на себи има архијерејску одежду, а не царску порфиру. Он се не вози на санкама, које вуку дресирани јелени. Микулаш је из Кападокије, из града Мира – Мир Ликијски. Тамо никада није падао снег и није било ирваса, ни санки…
  • Легенда слави Јована Јакшића, као последњег царског витеза, деспотског порекла (деспот – млађи цар), огрнутог у бордо плашт од царске портфире, који се по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени
  • У истом том рацком и српском народу, у може бити срећнија – ранија времена, чувало се још једно предање о дресираним јеленима. Ради се о гошћењу Фридриха Барбаросе у Нишу, у време трећег крсташког похода, 27. јула 1189. године, када је светоримског цара Барбаросу, велики рашки жупан Стефан Немања, даривао дресираним јеленима!?
  • Али откуда Немањи, баш као и три века млађем, Јовану Јакшићу, дресирани јелени? Због чега су се рашанска витешка и деспотска господа, возећи се дресираним јеленима, огртала царском порфиром?! Какво је задовољство гајити и дресирати јелене, код толиких коња, камила и волова?

 

 

     Последњи од племенитих Јакшића из Надлака, у Поморишју, у Банату – Јован Јакшић, умро је половином XVI века, у свом граду у Татрама – Оштрељу. У том време, Раци који су сви одреда били слободни, бавећи се војничким и трговачким пословима, насељавали су Рац Кеви, Столни Београд и неосвојиви Коморан. Клали се по Дунаву – Искру са Турцима и бранили царски град Беч, цара Светог римског царства Матије Корвина. И потом Беч, надвојводе Фердинанда Аустријског. Борили су се за своје царске привилегије, добијене од византијског цара Манојла II Палеолога, 1403. године, када је Стефан Лазаревић крунисан титулом млађег цара – деспота, у Цариграду. Стефан је уговорио баснословно велике рацке привилегије, како са царем Манојлом, после битке са Татарима код Ангоре, тако и са царем Светог римског царства, Сигисмундом Луксембуршким, већ наредне године.

Стефан Лазаревић, два пута у две године, окруњен млађим царским звањем деспота и заогрнут царском порфиром, исказаће вазалну лојалност двојици царева, а за то је добио на поклон огромне поседе: Мачву и Београд, Бечеј и Арачу, и све до Сибиуа – Сибиња града у Поморишју. У Сибињу ће Стефан, са Курбом, родити осветника Косова, Јанка Сибињанина…

Деспотске царске привилегије из два царства, Источног и Западно – римског, деспот Стефан ће пренети по наследном и саборном рашанском праву, свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, на државном сабору у Сребреници, 1426. године. Заједно са наследним деспотом и сестрићем, Ђурђем Бранковићем, Стефан ће уговорити и потврдити власништво на поседе и наследно право нове деспотске династије Бранковића, у Угарској, 1427. године, боравећи код Сигисмунда Луксембуршког у граду Тати…

 

 Ко се то по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени

 

Родоначелник племенитих Јакшића из Надлака, војвода Јакша, у царству деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, водио је одред од 1500 рацких коњаника, који су припомогли Мехмеду II Освајачу да, 29. маја 1453. године, по Јулијанском календару,  освоји Цариград. Јакшини синови Стефан и Дмитар, после пада Смедерева, 1459. године, прешли су у службу Матије Корвина, сина Јанка Сибињанина, који је за Косово сам ратовао после ослобађања Србије од Турака, 1444. године. Тај други Косовски бој, Сибињанин Јанко је, као и цар Лазар, који је први војевао на Косову, о Видовдану 1389. године и изгубио!

Стефан Јакшић пак, баш као и његов отац војвода Јакша под Цариградом, био је најистакнутији ратник код Матије Корвина, када је овај освајао Беч. Угарски краљ Матија Корвин је постао светоримски цар и због тога је опседао Беч. Стефан Јакшић је у том освајању, једним ударцем мача, посекао швапског мегданџију. С пролећа, 1485. године, у време опсаде Беча, која је трајала од 29. јануара, до 1. јуна. Због овог подвига, Свети римски цар и угарски краљ, Матија Корвин, подарио је Стефану Јакшићу град Оштрељ у Татрама.

Стефанов син Јован, наследио је тај град у Татрама. Легенда слави Јована Јакшића, као последњег царског витеза, деспотског порекла (деспот – млађи цар), огрнутог у бордо плашт од царске портфире, који се по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени.

 

Легенда о високом граду Оштрељу: ко је возио је санке са дресираним јеленима?

 

Пола века после пада српске државе и Смедерева, 1459. године, деспотица Јелена Бранковић, наследила је свог супруга деспота Јована Бранковића, преминулог 1502. године, од силних рана добијених у бојевима са Турцима код чувене Сребренице у Босни. На том саборишту, деспот Стефан Лазаревић је пренео деспотско наследно право Бранковићима, на све поседе у Угарској, које смо већ поменули. Племенити Јакшићи, код двојице рацких деспота, уживали су статус највишег племства потврђеног и после Сигисмунда Луксембуршког. Из рода Јакшића, није само Јелена Бранковић била удата у деспотску кућу. Такође, једна од двадесетак принцеза Јакшићког рода, Ђована, била је удата за Михајла Бакића, сина српског војводе и последњег деспота, 1525 – 1537. године, Павла Бакића.

Царско и витешко достојанство Дмитра и Стефана Јакшића, доиста је било благородно. Ова двојица витезова била су орођена са три царске куће. Дмитар и Стефан су удали сестру Ану за Василија Лавовића, кнеза литавског, а млађу сестру Јелену за деспота Јована Бранковића. Ана Лавовић, родиће кћи Јелену, која ће бити удата за великог московског кнеза Василија Ивановића. Јелена Лавовић, родиће првог руског цара Ивана Василијевића Грозног (1530-1584).

Тетка Ивана Грозног, Јелена, осим што је била удата за млађег цара – српског деспота Јована Бранковића, после деспотове смрти, од рана, 1502. године, преудаће се за иноверног Ивана Бериславића и родиће Стефана Бериславића.

После Мохачке битке, 1526. године, када је нестала Угарска краљевина унук Стефана Јакшића, Стефан Бериславић иноверни, биће признат за Сорабског – Рацког деспота. Његов најближи рођак Јован, из треће генерације племенитих Јакшића, столовао је у Оштрељу, у данашњој Словачкој. И како легенда о високом граду Оштрељу и рацким бојевима са Турцима сведочи – возио је санке са дресираним јеленима.

 

Зашто крсташу Барабароси рашки жупан Стефан поклања – дресиране јелене?

 

У истом том рацком и српском народу, у може бити срећнија – ранија времена, чувало се још једно предање о дресираним јеленима. Ради се о гошћењу Фридриха Барбаросе у Нишу, у време трећег крсташког похода, 27. јула 1189. године, када је светоримског цара Барбаросу, велики рашки жупан Стефан Немања, даривао дресираним јеленима!? Од тог гошћења у Нишу, сачувано је предање: да је, дворски протокол Стефана Немање, налагао да се обедује употребом есцајга, кашика, ножева и виљушака, а светоримски цар Барбароса, је ручавао користећи се само ножем са свога појаса и јео је прстима.

И да не изгубимо нит у причи – подсећамо, да су до данас очуване представе о славном гошћењу ритера крсташа – цара Барбаросе, од стране Рашана и такође ритера великог жупана Стефана Немање у Нишу. У деветој деценији XII века, висока и мала рашанска господа за трпезом, јела су златним виљушкама и ножевима, по дворском протоколу са цариградског двора – где је Немања сужањ, код Теодора, цара византијског, у два наврата боравио.

Крсташи ритери тевтонског реда, су просто ритерски, по примеру протокола Западног светоримског царства – јели прстима и испомагали се ножевима које су носили уза се и који су им чинили део личне гардеробе и део бојне опреме. И не да је та легенда о жупанијској гозби преживела осмовековље, већ је и историјски верификован значај исте, због погодбе да крсташка војска у Рашкој не плени, већ да буде снабдевена свим потрепштинама, у храни за људе и стоку, како би брзо прошла до свог циља са намером да ослободи Христов гроб од неверних Сарацена. Дипломатишући, Немања је успео на гозби у Нишу, да наговори Барбаросу, да уз пут, „закачи“ Цариград у довољној мери…

Прошавши кроз Рашку угошћени, крсташи су освојили источно римски град Скупи (Скопље) и поклонили га Стефану Немањи. И Цариград, том приликом само што није пао у руке витезова крсташа. То ће се десити, свега деценију и по касније, 1204. године, када ће Цариград освојити венецијански дужд, Дандоло и Латини ће њиме владати до 1261. године. Тај исти дужд, освајач Цариграда, постаће деда – таст рашанског краља, Стефана Првовенчаног, који је своју прву супругу, византијску царску принцезу вратио оцу и за другу жену узео Ану Дандоло. Стефан Првовенчани дипломатишући царски попут свога оца Стефана Немање, да ли због тога што су Латини владали топлим морима, није никоме поклањао дресиране јелене.

У то време, Источно царство није општило са Западним. Јер је идеологија хришћанства тако захтевала, због канонског правила: Бог на небу – Цар на земљи! Један је Господ Бог, његов Син Исус Христос и Дух Свети и Једно је Царство небеско! И Један је Цар на земљи, по вољи Божијој. Цео светски правни поредак се на томе заснивао. Два једнакоправна хришћанска царства није могло бити, све док цар Стефан Душан Силни, није по рашанском праву прогласио Треће царство!? Стефан Урош IV Душан, сазвао је сабор у Скопљу, на Ускрс, 16. априла 1346. године, који ће га устоличити за цара и миропомазати садејством два патријарха, Пећког Јоаникија, као и Бугарског патријарха и охридског архиепископа, за цара Срба, Булгара, Арбанаха и Грка.

Крунисање на царство, Душану је обезбеђивало прехришћанско право, које су уживали синови Константина Великог. Сва три његова сина, супротно римском праву, по којем је могао бити само један Цар на Земљи, поделили су Римско царство, примењујући баштиничко рашанско право (башта – отац), и зацарили се сва тројица: Константин, Констанције и Констанс. Сва три Константинова сина, после његове смрти, Царство су делили, а да нису ратовали међу собом.

Историчар и савременик Душановог царског крунисања, Нићифор Григора, је описао Сабор у Скопљу и царски дворски протокол, као и царску порфиру, коју ће Душан Силни понети од тада. Порфиру ће цар Душан српском царству оставити као одлику и право, све док Царства и млађег царства – Деспотовине, буде било.

 

Откуда Немањи, баш као и три века млађем, Јовану Јакшићу, дресирани јелени?

 

Али откуда Немањи, баш као и три века млађем, Јовану Јакшићу, дресирани јелени? Због чега су се рашанска витешка и деспотска господа, возећи се дресираним јеленима, огртала царском порфиром?! Какво је задовољство гајити и дресирати јелене, код толиких коња, камила и волова? И због чега баш да дресирање и вожња са јеленима, одликује највишу господу рашанску и рацку?

И зашто више, нико никада, није дресирао јелене и због чега су у давнини, били дресирани? И то итекако дресирани: као јелени за вожњу запрегом! Не да се боду роговима у кориди, или у циркусу. Већ да буду сасвим питоми јелени, да се прежу и да се са њима возе господа. И то рацка господа, не господа Светоримског царства која, ни данас немају представу о дресираним јеленима?

 

Савремени мит, господин Деда Мраз, само код Рашана, Раца и Руса…, појављује се огрнут бордо плаштом – царском порфиром и са царском капом црвене боје

 

Готово је невероватно, да се савремени мит, господин Деда Мраз, само код Рашана, Раца и Руса…, појављује огрнут бордо плаштом – царском порфиром и са царском капом црвене боје, како ју је на глави цара Душана Силног, описао Нићифор Григора. Деда Мраз се вози запрегом са дресираним јеленима! Биће да су то, и тада и сада, били ирваси!?

 

 

 

ded_moroz_09

Микулаш или Св. Никола

 

 

 

 

Западно – римски деда мраз, зове се Микулаш. Микулаш је Св. Никола и на себи има архијерејску одежду, а не царску порфиру. Он се не вози на санкама, које вуку дресирани јелени. Микулаш је из Кападокије, из града Мира – Мир Ликијски. Тамо никада није падао снег и није било ирваса, ни санки…

Ирваси вуку санке код поларних народа. Код нордијских, са обала Балтика. Отуд је и ћилибар. Ћилибар је тековина, материјална и културна – историјски и егзактно-археолошки, доказана – сорабска и рацка. И ћилибар и Порфирогенитово сведочење са почетка Х века, писано сину Герману, као наук о управљању Источно – римским царством: сведочи да су Сорби (како их Порфирогенит бележи) дошли са севера, у VII веку нове ере!? И примљени су, од Ираклија источноримског цара, који им је доделио, већ освојене земље Т-Рашанске, да се населе и њима владају. По вољи Царства и у идеологији: један је Господ Бог и једно Царство Небеско! И један Цар по вољи Божијој, на целом земљином шару.

Само што ти Балти, Венди, Сораби, Боји и Раци – у то време још не познају поредак хришћанског царства. Они познају једног Господа Бога, али он има име и зове се СВАРАГ. Он је Све и Свја! Сва-Ра-г. А они су Ра-ци. Германи их зову Вендима. И две њихове престонице, су индијског имена и дан данас. То је Будин и Шивин – Будишин, код Пруских – Лужичких Срба, а други је Будим – Рацки град на Дунаву. И био је то, све до прве половине XX века, док га Угри нису преотели и рацку цркву на Табану у Будиму, порушили.

 

Зашто предање о дресираним јеленима код Раца, никада није изазивало научно интересовање?

 

И шта сад? Због чега је толики значај, свеукупно историјско предање код Рашана и Раца – посветило дресираним јеленима? Па је и ова скаска, ведска прича, есеј, морала, толико успутних момената да помене, не би ли испричала причу о јеленима?

Предање о дресираним јеленима код Раца, никада није изазивало научно интересовање? Уосталом, Сораби и Раци су одавно заборавили да дресирају јелене и прежу их у санке. Да се није идеологија источног комунизма СССР-а, и Треће интернационале, која се одрекла Бога, па на његово место измислила атеистичку представу о Деда Мразу, који се вози запрегом у којој су упрегнути ирваси – и то у ХХ веку – нестало би и толико значајног предања о царствујушчим Рашанима и Рацима. Да није прославе нове године, по новом, Грегоријанском календару – нестало би сасвим и представе, о томе како су се најплеменитији Рашани могли возити запрегом коју вуку дресирани јелени!

Деда Мраз би се, науком Западног римског царства, још увек звао Микулаш. Св. Никола. Он би, још увек, у чарапу деци остављао божићне поклоне. Уколико ту своју чарапу, оставе на прозор, а не под јелку!? Јер јелка је, прехришћанско божанство – зимзелено. Обнављајући живот, из култа Сунца северјана, Рашана и Срба. Због тога дрвета јелке, нема у представи о Микулашу – који је чист хришћански култ.

А када је Св. Никола, Западноримског царства, у црвеној порфири Источноримских царева, стао под јелку и упрегнуо Вендске и Сорабске, Рашанске ирвасе у санке, па почео да разноси деци и на истоку и на западу, божићне поклоне – тек тада је поново, у III миленијуму од рођења Исуса Христа, по Јулијанском календару, најстаријем сачуваном у Васељени – земљиним шаром завладало Једно Царство! Царство по вољи Једнога Бога оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог!

 

Само да није било ирваса, јелке, и царске порфире Деда Мраза, мултинационална компаније Кока – кола – ко зна да ли би Сораби икада схватили, како је Немања могао да дарива Барбаросу дресираним јеленима?

 

Предање о два ритера, Рашанска и Рацка: о Великом жупану Немањи и Јовану Јакшићу, који се возе у санкама у које су упрегнути ирваси, преживело је до у наше дане. Ово предање, о пореклу, начину ратовања и превожењу царева пред војскама, у зимским месецима, када је снег до крова и када, војсковођа пешачке рацке војске и дунавских шајкаша – једино може да јури по обзорју, завејаним путевима и планинским превојима – баш та представа је омогућила, да васкрсне Једно Царство земаљско и поред најгоре пошасти на свету – комунизма.

Дан данас, Руси, Раци и Рашани, знају ко су и шта су. И одакле су се неки од њих, у Светом римском царству, појавили..?

Само да није било ирваса, јелке, и царске порфире Деда Мраза, мултинационална компаније Кока – кола – ко зна да ли би Сораби икада схватили, како је Немања могао да дарива Барбаросу дресираним јеленима?

И зашто је Јован Јакшић, последњи потомак деспотске – царске породице Јакшића, ратник у слободној од Турака, средњој Европи, гајио дресиране јелене у свом граду, у Оштрељу? И зашто се са њима возио по легенди, баш као што то чини, данас, Деда Мраз?!

 

 

 ИЗВОР: Центар академске речи