СОЦИЈАЛНИ ИНЖЕЊЕРИНГ: По целом свету стварају се вештачке нације!

РУСКИ ПРОФЕСОР ЈЕВГЕНИЈ КОЖЕМЈАКИН НА БЕОГРАДСКОМ ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

 

  • „Моји преци су Руси, говорим руски и грађанин сам Русије. Али, шта је човек коме је мајка Јерменка, отац Рус, рођен је у Москви, али говори украјински јер му је породица живела у Кијеву, а сада ради у Немачкој? Ко је та особа по националности? Или, ко сам ја, ако урадим ДНК анализу и утврдим да имам хапло групу која уопште нема везе са Словенима? Какав ће бити мој национални идентитет?
  • „Идентитет се производи и производи се стално. Јер, како је рекао један од оснивача италијанске државе из 19. века: Италију смо створили, остало нам је да створимо Италијане. За формирање идентитета су важни солидарност, партиципација, добровољни однос према заједници, идеји и вредностима, односно како човек себе види у односу на друге“
  • У новогодишњим порукама-честиткама председника Русије – од 1998, па до данас – грађани Русије су поменути 19 пута, сународници (то се односи на дијаспору) само једном, а реч „Руси“ није била поменута ни једном, јер реч је о националном, а не етничком идентитету

КАКО се у Руској Федерацији конструише национални идентитет – тема је, о којој је у Београду говорио руски професор др Јевгениј Кожемјакин, оснивач и уредник електронског научног часописа „Анализа дискурса”.

Гост Центра за руске студије ФПН, одржао је предавање на коме је представио део резултата теоријских и емпиријских истраживања Катедре за журналистику, комуникологију, рекламе и односе са јавношћу Белгородског државног истраживачког универзитета. Катедра – на чијем је челу Кожемјакин – посебно се бави изучавањем политичког дискурса у медијима и утицаја на обликовање јавног мњења.

Кожемјакин је оценио да се национална свест не може конструисати путем неколико текстова него дуготрајним ширењем политичког смисла кроз различите канале комуникације. Он је детаљно објаснио кораке којима се у јавном мњењу конструише национални идентитет – од самог дефинисања шта он представља, преко неколико различитих начина да идентитету приступимо, па све до практичног рада на изградњи и очувању националног идентитета, који некада укључује и наизглед баналне или једнодимензионалне ствари као што су новогодишње председничке ТВ честитке, које заправо служе да се национални идентитет – напуни смислом!

Ево на шта је уважени гост скренуо пажњу младим колегама из Србије:

„Општи став је да је национални идентитет оно по чему се издвајамо из окружења на основу територије, рода, професије, верског опредељења. Тако сам ја Белограђанин, шеф катедре, моји су Руси, говорим руски и грађанин сам Русије. Али, шта је човек коме је мајка Јерменка, отац Рус, рођен је у Москви, али говори украјински јер му је породица живела у Кијеву, а сада ради у Немачкој? Ко је та особа по националности? Или, ко сам ја, ако урадим ДНК анализу и утврдим да имам хапло групу која уопште нема везе са Словенима? Какав ће бити мој национални идентитет?

Како ћемо решити овај проблем?

Када говоримо о нацији – говоримо о томе како ме други доживљавају, а не како сам себе доживљавам.

Током живота сам бар три пута променио национални идентитет: осамдесетих сам у школи слушао да сам – Совјет, деведесетих су ми се обраћали као Русијанцу (то је била омиљена реч председника Бориса Јељцина), а од 2000. године као грађанину Русије.

Све то време, за цео свет сам увек био – Рус.

Али, Рус – то је етничка припадност, а Совјет или грађанин Русије, то је одредница националног идентитета! Она је нешто што може да се мења. Није нам природно дата сада и заувек.

Како ја знам да сам грађанин Русије? Тако ми кажу родитељи, медији, масовна култура, политика и власт. Дакле, моја свест да сам по националном идентитету грађанин Русије (Русијанац) последица је дискурзивних пракси, са којима се суочавам на много нивоа (од тога како ми се обраћају у српском кафићу до тога како ми се обраћа председник моје државе).

Значи, решење за горе постављени проблем је дискурзивна пракса (како ја дефинишем самог себе, како ме види држава преко личне карте и који ја језик који користим).

Нарочито важна одлика националног идентитета је да се тим појмом – управља.

И то – споља.

Најбољи пример је америчка нација, где већ после неколико година живота у Америци, и досељеници са Исланда или из Ирске постају део – америчке нације. Примери су и Југословени или Новоруси. Новоруса више нема у јавном дискурсу, али су у међувремену многи поверовали да су Новоросијани – из Доњецке и Луганске области.

Шта је инструмент за управљање националним идентитетом и ко то ради?

То је референтни однос према историји, менталитету и култури и социјалним и политичким традицијама који се користи у оквиру дискурзивне праксе. Национални идентитет се формира у пракси.

Нас на катедри интересује које стратегије у тој дискурзивној пракси можемо применити.

То су есенцијализам (Гумељов) који каже да је нација природно дата и не зависи од моје или туђе свести и има историјски корен, унутрашње закономерности и иманентна својства као што су карактер и менталитет нације; инструментализам, као контра есенцијализму, за који нација нема објективну природу, већ је то оно што ми користимо као средство политичке и симболичке борбе за власт и преживљавање – национални идентитет има политичку основу и претпоставља да ми емоционално усвојимо да припадамо одређеној нацији, те као припадници имамо социјално-психолошку комфорност осећаја да смо заштићени; последњи је конструктивизам који каже да је национални идентитет начин како се говори о националном идентитету.

Наш самооднос према нацији биће конструисан у политичком дискурсу, па је национални идентитет – конструкт. По овоме схватању национални идентитет нема материјалну основу: ни језик, ни економију ни културу… већ социјално-комуникативну основу.

А то значи да се идентитет производи и да се производи стално. Јер, како је рекао један од оснивача италијанске државе из 19. века: Италију смо створили, остало нам је да створимо Италијане. За формирање идентитета су важни солидарност, партиципација, добровољни однос према заједници, идеји и вредностима, односно како човек себе види у односу на друге.

Политички дискурс није разноврсан, већ само има више жанрова кроз које се формира национални идентитет и пуни се смислом: говори, посланице шефа државе нацији, позиви односно апели, честитке, предизборне агитације, медијске презентације и јавни наступи.

У Руској Федерацији је један жанр престао да буде само жанр и постао је културна традиција:

У 23:50 у новогодишњој ноћи на свим државним каналима је пренос честитке председника државе. Контекст је овај: породични је празник, велика породица се скупља око великог стола, укључује ТВ одакле јој се обраћа председник. Породица тад ћути. Сви слушају или се праве да слушају.

Шта та ситуација говори? То није само медијска слика и званичник на екрану, већ тај званичник у тих десет минута постаје део нас и као да нам се придружује за столом.

Наши студенти мастер студија кажу: шта ту има да се изучава кад су сваке године исти клишеи. Али, детаљна анализа показује озбиљну разлику: да се, из године у годину, наш национални идентитет пуни другачијим смислом. Од 1998, па до данас, 21 годину су грађани Русије поменути 19 пута, сународници (то се односи на дијаспору) само једном, а реч „Руси“ није била поменута ни једном, јер реч је о националном, а не етничком идентитету.

У новогодишњем обраћању, најчешће употребљена реч је „ми“, и то као заменица за народ, односно за грађане Русије. Уз речи „грађани Русије“ председник ће даље везати речи о заштити интереса грађана, о њиховом пријатном, безбедном и комфорном животу, заслугама и успесима грађана.

Реч „народ“ је најчешће стављана у контекст: ми смо заједно, народ је заједно, народ треба да буде јединствен, пут који је изабрао народ, народна достигнућа…

Међутим, најпопуларнија реч у целом руском језику је реч „ја“. Ту ће реч говорници најчешће везати – за будућност!“

Национална свест се не може конструисати путем неколико текстова него се ради о ширењу политичког смисла кроз различите канале комуникације.

 

 Диана Милошевић

 

ИЗВОР: Факти