Словени не смеју имати заједнички језик!

  • Код Павла Ивића читамо: „Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу… За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили.“ Словени очито не смеју да имају заједнички језик, јер би то осујетило нечије далекосежне циљеве

А шта пише у Википедији на „хрватском“: „Са овом реформом српског језика, Јернеј Копитар је успио сломити културну те православну спону између Срба и Русије, и тиме их везати за Хрвате и за Хабзбуршку монархију“ (Марио Грчевић, „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевно-језичне реформе“).

Гле, за нас пишу да је „на његов подстицај“, а за себе да је „стратег“. Налогодавци су високо ценили залагање царског цензора: „Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена“ (Зоран Милошевић).

О истом пише и сâм Копитар у једном извештају из 1827. године: “Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе пасти у руке”. Засад још није, али и дан-данас се истрајно ради на томе да и преостали „заробе себе у туђина“ (Његош). „У Хрватској је похрваћење и покатоличење Срба узело далеко више маха, него што се то прича“ (Саво Штрбац, 2011). А могу и да, за почетак, постану „другосрбијанци“.

ИЗВОР: Центар академске речи