Слободан М. Филиповић: Срби и календарско питање

  • После серије мултидисциплинарних предавања, организованих ове зиме у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе  јулијанског „календара (?)“, валидног (?) по научној методологији и рачунању времена

 

 

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супротстављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о примени научне методологије рачунања времена“. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је поставка тачна, и друго, постоји ли рационалније и прецизније научно решење?

Да би одговорили на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини  не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16. веку ширеног присилом. Административним папским указом, из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избачен је еталон константне звездане године и замењен покретном сунчевом, а разлика између њих, коју прави покретна сунчева  једноставно је приписана звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој  је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер зрак светлости геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута,  док је у хелиоцентричној за тај пут са звезда потребнe године!

Уосталом, спирала симбола за време има за еталон управо звездану годину познату у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакав „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је драмски чак представљена као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на месту сагласно закону октава! Зашто ће звезде бити на своме месту? Јер, звездана година почиње на кардо правцу географског истока са пролећном равнодневицом.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову са намером, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврда у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца!

Са поставком Трпковића, отишао је Миланковић на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је, изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна с грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију. Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог, да се од 900 година из календара избаци 7 дана, уз напомену, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није била тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности:

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:

0 4     1 5    2 6    3 7    4 8    0 5    1 6    2 7    3 8

2200  2300 2000  2100 2200 2300 2400 2000 2100

2700  2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600

 

Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30. јуна, приказан 1923. године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић заменио епактни астрономским рачуном. У чему је онда разлика између корекције Трпковића која је помирила науку и црквени канон, у односу на Миланковића који је узео исту  полазну основу, са варијантом која је више одговарала тропској години? Астрономски рачун Миланковића је пореметио ритам календара! Али, остаје нејасно, зашто СПЦ ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара.

За разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви!!! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама, иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи