Слободан Антонић: Колонијална књижевност

  • Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији

 

                                Слободан Антонић

Прошлу колумну завршио сам указивањем на то да је вид отпора колонијалној ситуацији и одбијање да се прими награда „ако је она симбол (ауто)колонијализма”.

Таква полако постаје НИН-ова награда за роман године.

Уочи објављивања добитника за протеклу годину, у Културном додатку Политике штампан је – на целој првој страни и на делу следеће – приказ књига које имају највише шанси да победе (овде).

И доиста, прве три приказане књиге не само да су ушле у најужи избор, него су и, приликом одлучивања о победнику, добиле све гласове чланова жирија.

Тешко ми је да не истакнем да сам само на основу тог приказа могао да наслутим ко ће бити лауреат.

Прва књига која је, уједно, и најопширније приказана, био је роман Мире Оташевић Горгона. Њена тема је, како је речено, „геноцид над Ромима”.

„Баш политички коректно”, помислио сам. „Али, сувишно је инсистирање на чињеници да је аутор(ка) жена“. Јер, књижевна критичарка коју је Политика одабрала да нас упозна с такмацима за „НИН-а”, извесна Нађа Бобичић – која тек пуни 30 година и, као добро дете империјалне, глахшалтоване културе, „бави се књижевношћу, феминистичком и квир теоријом” – инсистирала је да је Оташевићева једина жена која је ушла у ужи избор.

*

ИЗВОР: СТАЊЕ СТВАРИ