СЛОБОДА ИЗДАЈЕ У СРБИЈИ

Миланко Шеклер

 

Пред огледалом

Наш`о мајмун стари
огледало неко,
па видео себе
и озбиљно реко:

– „Е, што јесте, јесте,
нема брате, збора –
још видео нисам
оваквога створа!

Гле како је смешан,
гле, како је длакав!
Е, баш свима хвала
што ја нисам такав!“

Андра Франичевић

(Неготин, 20. 5. 1889 – Београд, 20. 9. 1967)

Кроз читаву историју људског рода једна од основних људских слобода је и слобода да се изда своја заједница, и да се пристане да ради у корист јачег и моћнијег, или – данашњим речником речено – слобода да се буде колаборациониста! Таква одлука и такво понашање одувек је било осуђивано и оштро кажњавано, и то у свакој људској заједници! Неверство према сопственој заједници није се толерисало, и углавном се главом плаћало! С обзиром на такве околности, нико се никада није јавно изјашњавао као отворени носилац издаје своје заједнице (или колаборације), већ је увек покушавано да се то представи као несумњив општи интерес свих страна, односно ситуација у којој обе стране – и ми и ти мрски „странци“ само добијамо (такозвани win-win договор)! То је и сасвим очекивано ако знамо да је за издају и колаборацију предвиђена награда, само једна – срамна смрт!

Осим тога, слобода да се изда или колаборира, одувек је била дубоко и потпуно лични чин и индивидуални избор свакога ко је учествовао или је пожелео да учествује у политичком животу своје земље! Понекад, кад се историјске околности тако наместе, а поготову у случајевима окупације сопствене земље то постаје скоро правило – те пристанак на издају често буде и „једини пут“ и „најбржа пречица доласка на позицију власти“!

Све до сада изнето претежно се односи на политичку, интелектуалну, економску, војну и духовну елиту једне земље! Врло ретко се издајом сматрало опортунистичко понашање обичног народа, у покушају преживљавања окупације и стране управе. Али, оно што се могло опростити обичном свету и маси народа, никада се није опраштало народној елити, јер се од ње очекивало будуће вођство и спас читаве заједнице!

Није друштву и заједници могао да нанесе велику штету неки сељак који је из нужде понекад продавао храну окупатору (и то је читаво друштво углавном толерисало – јер би одбијање сељака вероватно довело и до његове смрти, од које нико не би имао користи, јер би спадала у оне апсурдне и бесмислене!), колико му је огромну штету могао нанети неки представник елите, који би слободним избором „издаје“, и „издајничким активностима“, практично „пацификовао“ народ, чинећи да огромни део тог истог народа, поштујући одлуке такве „издајничке власти“, ради свом својом снагом (сада огромном силином читаве заједнице, а не неког сељака појединаца!) у потпуном интересу окупатора!

Таква издајничка власт доноси скоро све одлуке само привидно као своје и као потпуно суверене (а у ствари оне су у огромном броју случајева директно наметнуте!), и то само у једном циљу – да олакшају окупатору да што боље и квалитетније реализује своје интересе, стварајући при том привид да су одлуке у националном интересу читаве заједнице!

Када нам наша власт каже да је тај и тај уговор, са неким веома важним страним партнером, у потпуности сагласан и са нашим националним интересима – очекивано је тај уговор и покажу, зар не?! Али, за дивно чудо, по правилу се такви уговори не могу показати јавности „да би се заштитили интереси наших партнера“! Одлично је то што штитимо права наших партнера, али ко онда штити наше право, и на који начин? Тако ми, на нашу велику жалост, и још већу жалост наше власти, никада нећемо сазнати колико је наша власт учинила добра за све нас, и колико су нам ти уговори донели добробити! Никада због тога нећете сазнати шта пише у Уговору са „Фијатом“, у Уговору са „Етихадом“, у Уговору са „Игл Хилсом“, у Уговору са Ју-Ес стилом“, и многим другим! Једноставно, наша заједница није још спремна да сви видимо колико нам добра чини наша власт, нити колико се наша власт „жртвује“ (жртвујући нас наравно, па неће ваљда себе!), а све само да нам свима буде бољи живот!

Да апсурд буде већи, ми то не можемо сазнати пре него наша власт „потпише спасоносне“ уговоре, или макар одмах после тога, када би се можда могло и преко јавности реаговати и схватити шта нам раде удружено странци и наши! Али, то не можемо знати чак ни са безбедне временске дистанце! Ни после неколико година! Не жели наша власт, било која после 2000. године, да нас непотребно нервира и секира степеном наше беде, јада, чемера, безнађа, у коју нас је она сама увукла у наше име!

Но, још већи проблем је у нечему сасвим другом. Проблем је што данас у Србији, као и у многим другим деловима света, покушавају да нас убеде како таква „слобода издаје или слобода колаборационизма“ спада у демократски сет основних људских права, и врло је пожељна, напредна и прогресивна појава у било ком друштву! У ери, када се инсистира на јавности и транспарентности свега и свачега (од гаћа, па до најдубље интиме!), па преко јавних набавки и пословања државе, наша власт нам не дâ да знамо баш оне највредније и најскупље Уговоре које су потписали у наше име! Мора тендер за јавне набавке за спајалице за „Телеком“, да не би било мућке, али не мора Уговор са „Фијатом“ или са „Етихадом“!!! Али, то је за наше добро: да се не бисмо секирали и нервирали!

***

Слободним и својевољним прихватањем „издаје и колаборационизма“, најбрже постајете део „међународне заједнице“, постајете „део поштованог света“, постајете „пожељан партнер“ и „угледан члан“ света! Па да! Одједном, ви сте радо виђени саговорник свих наших „партнера“ на развијеном „Западу“ – од омраженог и задртог „радикала“ постајете „веберовац“ и „реформиста“ каквог свет није видео од смрти правог Макса Вебера! Да је Макс Вебер жив морао би да остане у сенци нашег „веберовца“, који боље зна и тумачи његово дело од самог аутора!

И тако, док сте спремни да све чините како бисте их задовољили (и њих, и њихове интересе!) можете бити сигурни у своју позицију и „углед који уживате у њиховим очима“! Но, ако се појави неко други, са политичке сцене те исте земље, ко је спреман да још брже и још више поклања странцима интересе сопствене земље, онда се тренутни политички моћник одмах мора помирити са судбином да ће га тај нови „модерни, и лакши на руци, предавач интереса своје земље“, наследити, и да му мора потпуно мирно предати власт! Та појава, када се цена – односно вредност нечега (у овом случају вредност интереса сопствене земље и њеног народа) – бесомучно обара и износ стрмоглављује према дну (трка према нули) зове се у економији „трка према дну“! И да одмах буде јасно свима да су окупатори, за такво „колаборационистичко“ понашање, увек налазили само „најлепше речи хвале“ – што је и разумљиво! Није лако наћи оне који ће издати сопствену земљу исто као да издају собу или гаражу!

***

На све ово, горе изречено, подсетише ме, неке острашћене и горке речи, нашег министра иностраних послова Ивице Дачића, које је он изговорио (а ја ових дана прочитао) на тему рехабилитације генерала Михаиловића. Тешке речи и следују на овако тешку тему. Баш о томе је већ довољно мудрог и разложног написао господин Миодраг Зарковић у свом тексту „О НАТО четницима и НАТО партизанима“, објављеном на сајту „Фонда стратешке културе“.

Али те министрове речи, које прочитах, покренуле су ток мојих мисли у једном сасвим другом правцу, и на једну, из ове главне, логично произашлу тему.

Наиме, подсећам све на поступак господина Ивице Дачића док је „министровао“ у Министарству унутрашњих послова, и то у време око Дана победе над фашизмом (9. мај 2009), када је на његов захтев са зида Историјске сале Владе Србије скинут портрет Милана Недића, јер је – по мишљењу господина Дачића – он био колаборациониста и сарадник окупатора, то јест фашиста, па не заслужује да му се слика нађе међу осталима! Неће Ивица Дачић да га такав „издајник“ ни са зида гледа!

Размишљао сам о тој теми ових дана, онако успут, док одржавам и плевим башту на свом плацу, у близини Краљева. Чудна је била та и тако испољена нетрпељивост господина Дачића према колаборационисти Милану Недићу, јер, чини ми се, у себи има и нешто баш интимне мржње, као да су господин Дачић и господин Недић у некој директној вези и односу, и као да су те његове тешке речи, донекле упућене и према самом себи. Ево и зашто то мислим…

Милан Недић се, у време окупиране државе, прихватио позиције премијера Србије. Главни окупатор, Немачка, имала је своје бројне војне јединице, размештене по целој територији наше земље, а уз њих, ту су биле и бројне јединице њихових савезника: бугарске, затим бројне шиптарске или албанске војне јединице, као и војне јединице Независне државе Хрватске, које су окупирале Срем, али их је било и у самом Београду, то јест само преко реке Саве, у Земуну, потом јединице Хортијеве Мађарске, које су окупирале велики део Војводине, то јест Бачку!

Као што се види, за време Милана Недића, окупатор је имао је силне војне јединице на територији Србије, и на крају и у самом Београду, у престоници нашој! Уз то, постојала је и јасна и стравична окупаторска наредба о стрељању „сто Срба за једног убијеног Немца, или 50 Срба за једног рањеног Немца“! Таква наредба је издата тада, од „наших данашњих европских пријатеља“, и важила је само у Србији! Окупатор је тада заузео све наше најважније ресурсе и интензивно их користио (руднике пре свега Бор и Трепча, али и све остале важније индустријске комплексе, „Застава“ у Крагујевцу, САРТИД, успут немилице пљачкајући и наша културна блага, од којих ни до данас већина није враћена, нити их ко тражи од наших данашњих великих „пријатеља и партнера“)!

И у таквим околностима, Милан Недић је, „прихватајући реалност ситуације“, имао само један једини циљ – а то је да спасе што се још спасти могло, и да бар што мање људи у Србији страда у тој тешкој, али „реалној ситуацији“!

Хм, прихватајући „реалност ситуације“?! Некако ми то звучи тако познато?! Хм, можда је то неки универзални речник издајника?!

Некако ми то звучи много познато, да не кажем да је врло слично, или не дај Боже исто, као оно што нам говори Дачић и сви остали велики властодршци (Вучић, Тадић, Коштуница, Драшковић, Ђинђић и др.)!

Али ћу се у остатку текста, као и на његовом самом почетку, обраћати пре свега Дачићу, јер је њему НАЈВИШЕ засметао портрет Милана Недића, те је морао чак и да га скине!

Сметао му је, а да и није тачно знао зашто! Сметао му је, јер је у њему видео себе самог – а да то није ни знао! Имао је исту муку, као и онај мајмун, из песме „Пред огледалом“, на самом почетку овог текста!

Каже нам Дачић: „Циљ нам је да спасемо што више Срба на Косову, да живе боље, да дигнемо животни стандард народу, у целој Србији“! „Циљ нам је да српски народ остане да живи код својих кућа, на својој земљи, на Косову и Метохији!“ „Морамо прихватити реалност, и прихватати ставове великих сила“!

Али, господине Дачићу, Ви данас узмите „реалност“ на терену Косова и Метохије, и присуство страних „НАТО“ војника (у ствари, окупационе војске!), и кажете да је то једноставно чињеница, која се не може игнорисати!

Али, господине Дачићу, зар се и ви нисте лично залагали и борили против „НАТО агресорске војске“, док нас је бесомучно бомбардовала скоро 3 месеца! Зар то тада није, и за Вас тада, била агресорска војска!? Зашто ви сада ту некада агресорску војску, називате нашим важним и незаобилазним „партнером“?!

Зар се и Милан Недић није, у почетку рата против Немачке, борио против агресије те исте војске?! Био је официр, служио војску и борио се! Био је храбар он – борио се и у Првом светском рату, за разлику од Вас, господине Дачићу!

Зар после изгубљене битке, и окупације, и он није покушао да буде са њима – тим агресорима – „партнер“? Зар он није, као и Ви, прихватао „реалност ситуације“?

Зашто себи допуштате, оно што другима не дозвољавате?

Господине Дачићу, Ви сте од Милошевића добили били у аманет, резолуцију УН број 1244, која у потпуности гарантује територијални интегритет Србије, уз само привремену суспензију суверенитета, то јест „немогућност присуства државних институција на једном делу територије Србије, то јест Косову и Метохији“!

Слободан Милошевић није оставио потпуно окупирану Србију, већ и даље независну и суверену! Оставио је и део Косова и Метохије, још увек неокупиран и слободан, Север Косова и Метохије!

Господине Дачићу, Вама нико није могао да прети у Београду војском и дугим цевима, нико није могао да вам хапси и затвара становништво, и пресуђује му „војним судовима“! Нико Вам није стрељао невино становништво у Крагујевцу и Краљеву! За разлику од мученог Милана Недића, Вама је највећи део Србије био слободан и неокупиран!

Али, како се зове то када ти страни представници политичких и војних савеза седе на седницама Владе, и присуствују доношењу њених одлука?! Када чак и говоре на седницама Владе!

Како се зове то када ти страни амбасадори дају јавне препоруке и предлоге, кога да пошаљете за амбасадоре у њихову земљу, а кога не?

Како се зове то када страни амбасадори и представници политичких и војних савеза (ЕУ и НАТО), пре скупштине, морају да дају сагласност, на предлоге неких наших националних Закона?

Како се зове то када ти страни представници оцењују да ти не ваља устав, и да га мораш мењати?

Како се зове то када ти странци „траже“ да им предаш највреднији део својих привредних ресурса, и ти то спроведеш у дело?

Како се зове то када страни представници преузму твоју највећу и најстарију железару, основану 1913. године, као акционарско друштво основ и база развоја целокупне индустрије (САРТИД значи – Српско Акционарско Рударско Топионичко Индустријско Друштво)“?! Да подсетим само, САРТИД је почео са радом 20. фебруара 1913. године као мешовито предузеће, са мањинским уделом српског капитала (домаћег), и већинског „страног“ капитала (страни акционари!). Тада је почела прерада железне руде, и изградња челичних конструкција за мостове, вагоне, бродове, железничке пруге, али и за војну наменску производњу.

Како се зове то када ти странци траже да испоручиш своје држављане? Зар и Ви лично нисте, трагали и испоручивали оне Србе, које је данашњи окупатор од вас тражио да их испоручите?

Како се зове то када ти странци пишу Устав (пардон, помажу у писању Устава)! Мислили сте да се после оних силних „турских“ и „октроисаних“ Устава, Краљевина Србија заувек ослободила туторства и мешања у своје суверене ствари?!

Нажалост, слобода се тешко слобода, а тако лако губи!

Но, поновно освајање слободе и суверенитета Србије ићи ће много лакше! Ова и оваква власт, какву представља чак и Ивица Дачић, направила је, потпуно ненамерно, такве околности и услове, да ће се све десити, као и много пута пре у историји Србије: ПРЕКО ЈЕДНЕ ВЕДРЕ И ТОПЛЕ НОЋИ!

Поука за крај

На крају, уз један цитат, великог Цицерона (106. п.н.е. – 43. п.н.е.), државника, беседника и књижевника, све вас поздрављам:

„Нема веће опасности за једну државу од издаје изнутра, народ може да издржи будалу, па и оне амбициозне (будале, коментар аутора), али издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат, и он носи своју широм отворену заставу. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат (знате ко воли од српских политичара да шапуће док говори драматично?), шири се свим улицама и чује се чак и кулоарима владе. Такав издајник вам се не појављује као издајник. Он прича гласом који је жртвама близак и пријатан (фарсична саосећајност, примедба аутора). Његово лице и начин одевања сличан је њиховом, и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека („Знам ја какви смо ми!“ каже неко, примедба аутора). Издајник разара душу народа, подривајући темеље њене. Он шири заразу у телу политике, све док она, његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице, јер издајник је куга.“

Референце:

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=864529

http://www.nsfront.org/forum/archive/index.php/t-2468.html

https://www.facebook.com/SlobodnaSrbijaSerbijana.Akademik.drJovan.Deretic/posts/302528963257272

 

ИЗВОР: Стање ствари