СКОМРАШКО ИГРИШТЕ: Срби и музика – од времена Христовог Рождества до “лудог средњег века” и ансамбла “Ренесанс”

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

 

Прво сведочанство о музицирању на подручју античке Србије даје нам славни географ Страбон, који је живео и писао у време Христовог Рождества (рођен је око 63. године првог века пре Христа, а умро 19. године хришћанске епохе). У седмој књизи (тачније поглављу) свог најпознатијег списа Geographica (Земљопис), Страбон описује земљу Дарданију (данашња северна Македонија) и њене становнике, па каже следеће: „Дарданци су крајње дивљи, тако да испод ђубришта копају удубљења и ту станују, па ипак су увек брижљиво неговали музику, служећи се и фрулама (тј. грчким „аулосима“, прим. Д. М.) и жичаним инструментима.[1]

Из раног средњег века потиче још један значајан извештај о музичарима на подручју српских земаља. Епизоду је забележио ромејски историчар Теофилакт Симокат (Θεοφύλακτος Σιμοκάτ(τ)ης), египатски Грк, секретар и правни саветник цара Ираклија (владао од 610-41). Ромејски цареви су стварали историју, па је зато главни Теофилактов летопис у коме се описују догађаји за владавине цара Маврикија (од 582-602) добио наслов Историја света (Οικουμενικη Ιστορια). За нашу тему је овде значајна једна прича о томе како су војници цара Маврикија заробили тројицу српских музичара код града Енатона на Дунаву, где је војска логоровала. О томе Симокат пише следеће: „Сутрадан цареве штитоноше ухватише три човека, родом Србе, који на себи нису имали ништа од гвозденог оружја, нити ратних справа. Пртљаг су им биле китаре (κιθαραι), и ништа друго нису са собом носили. Онда их цар поче испитивати из кога су народа и где су им боравишта, и који је узрок њиховом бављењу око ромејских места. А они рекоше да су по народности Срби (…) Китаре носе зато што нису извежбани да на себи имају оружје. Њихова земља, наиме, не зна за (гвоздено) оружје, и стога им пружа живот миран и без побуна, а они свирају на лирама (λυραις), јер не знају да дувају у бојне трубе. Јер они којима ратовање беше непознато, с правом су могли рећи да им је милије бављење музиком“.[2]

 

Потврду о музичкој обдарености и неговању тонске и играчке уметности међу словенским народима у средњем веку, даје и филолошка наука. Знаменити Ватрослав Јагић препознаје глагол „пјети“ („певати“) и именицу „пјесн“ („песма“) у вокабулару разних словенских језика, јер су се сва словенска племена и народи служили тим речима у свакодневном животу.[3]

Још један значајан „сведок“ музичко-плесне праксе најстаријих времена на нашем тлу је реч „плинсјан“ („плесање“), која је у 4. столећу из црквенословенског прешла у готски језик, као и мађарски називи igric  и igrech за цењене и чувене народне певаче, врсту мађарских јокулатора-жонглера.[4]

У средњем веку у Француској  путујући забављачи су називани жонглерима (les jongleurs, од латинског назива ioculator, “забављач који изазива смех“, а од именице iocus, ioci, pl. ioca, iocorum „шала“, “враголија“, „лакрдија“, „шаљива песма“). Исти корен речи имају и провансалски joglar, шпански juglar и енглески  juggler или  jester. У немачким земљама се једноставно називају шпилманима (нем. Spielmann, “свирач“ од глагола spielen, што дословно значи “свирати“, али је у средњем веку обухватало ширу сценску делатност). У средњовековној Русији и Србији најчешћи назив за путујућег забављача је скоморох односно скомрах.

Први записи о руским скоморохима потичу из 11. века, док о српским скомрасима читамо у Похвали Св. Симеону и Св. Сави Теодосија Хиландарца  (крај 13. века). У овом богослужбеном спеву јеромонах Теодосије осуђује скомрахе, јер овај путујући лакрдијаш приређује своје „мрско позориште“ на улици, „и ту својим нечистим и ружним речима, ђавољим песмама и непристојним смехом скрнави ум и упропашћава душе празновернога света који по жези, ветру и прашини његове представе издржава до краја“.[5]

 

СВЕТИ САВА, ГЛУМЦИ, ПЛЕСАЧИ, ГУДАЧИ И СВИРАЧИ

Сви ови набројани путујући забављачи европског средњег века су се мучили  да би од свога заната могли да живе и преживе. А скомрахе и шпилмане, прве професионалне забављаче у српским земљама средњег века, помињу већ стари српски црквени списи. Тако Свети Сава у свом правном спису Крмчија, који је превео са грчког Номоканона, помиње шпилмане и објашњава да овај немачки назив обухвата глумце и плесаче, гудаче и свираче: „Шпилман сказајет се игрец… аште јест шпилман рекше глум`ц… аште кто… шпилманит рекше глуми дјејут… аште јест плес`ц или гуд`ц или свиралник“. Ту су још и глагол „играти“ и именице „скомрах“, „лицепотходник“, „плесач“ и „плесица“. Комична радња је у Крмчији „комическаја“, а у Синтагмату „скомрашка“.[6] Немачки назив „шпилман“ за путујуће забављаче у Србији ушао је у српскословенски језик заједно са доласком самих извођача Немаца, а знамо да је у војсци Немањића било страних најамника. По мобилној природи овог заната, српски „игрици“ су, како смо видели у мађарским записима, реципрочно путовали и наступали по Мађарској, Аустрији и Немачкој.

Скомраси и шпилмани који су имали више среће добијали би службу на двору каквог племића, а они најсрећнији награђивани су службом на владарском двору. Добро расположење уз гозбу и скомрашко музицирање на двору Стефана Првовенчаног (први краљ лозе Немањића крунисан 1217. у Жичи), описао је Теодосије Хиландарац у Житију Светог Саве. Тамо читамо да српски владар „када сеђаше у челу трпезе, весељаше благороднике бубњима и гуслама, као што је обичај самодржаца“.[7] Теодосије је очигледно имао слику коју даје Псалмопевац Давид у завршном, 150-том псалму, где се кличе: „Хвалите Бога уз псалтир и гусле (јевр. киннор и небхел), хвалите Га уз бубањ и у колу (Пс 150, 3-4).

Стефан Немања, оснивач светородне династије Немањића, 1196. године уступио је престо Великог жупана све српске земље свом средњем сину Стефану. Пре него што је примио монашки чин као Симеон, Немања је приредио раскошну гозбу „зачињену“ скомрашком свирком, говорећи да се у животу доста науживао и веселио и довољно наслађивао при богатим трпезама.[8]

Музику за најсвечаније прилике изводили су најчешће трубачи и разни други „праскавници“ (свирачи гласних инструмената). Забележено је да је трубач Драган из Призрена својом свирком украсио крунисање цара Душана Силног у Скопљу на Васкрс 1346. Још је забележено и да је овај царски „трумбета“ наступао у Дубровнику 1335. на празник Светог Влаха, заштитника града, са другим шпилманима и „праскавницима“ из Дубровника, Грчке, Босне и других страна.[9] Улога трубача Драгана из Призрена је, рекло би се, много већа него што то показују штури изворни записи. Све до тридесетих година 20. века сачувало се предање о „Царском драганском игрању“, као игри која се, уз учешће славног трубача, у Јужној Србији (данашњој Северној Македонији) изводила од времена цара Душана Силног, владара Грка, Срба и Арбанаса.[10]  У спомен трубача Драгана из Призрена,  најстаријег по имену познатог српског музичара, у његовом граду, царској престоници Призрену, лета Господњег 2016. установљен је Међународни фестивал средњовековне музике.[11]

Руководећи се обичајима и црквеним календаром, а по природи заната, скомраси, шпилмани и други забављачи су се често селили да би учествовали на великих празницима. Тако се на градској слави Св. Влаха у Дубровнику окупљају боље или слабије организоване дружине с разних страна, које изводе „шарене“ представе са глумом, певањем, свирањем и игром, а у архивима се помињу као: tubatores (трумбете или трубачи), piffari (фрулаши и флаутисти), campognatores (гајдаши), gnacharini (бубњари), sonatores (свирачи), tubetae (свирачи лимених дувача), lautari (лаутисти), као и забављачи најразличитијих врста: ioculatores, zugularii, histriones, buffones.[12]

НЕМАЊИЋИ СЕ ПОНОСИЛИ СВОЈИМ СВИРАЧИМА

Године 1408. српски деспот Стефан Лазаревић звани Високи, шаље у Дубровник своју репрезентативну дворску капелу. Деспотови свирачи су, као награду за свој наступ, „добили чоху у вредности од 60 дуката“, а затим су заузврат музичари из Дубровника послати у Београд на деспотов двор, „свакако да приреде тамо курс о својој вештини“.[13]

Говорећи о свестраности српских скомраха и „увезених“ шпилмана, наша истраживања се укрштају са онима историчара старог позоришта и књижевности. Ти забављачи су истовремено глумили шаљиве игре у којима су певали, свирали, плесали, а понеки су приказивали дресиране животиње, најчешће мечке које играју уз звуке бубња. Слично Иловачкој, и Београдска крмчија даје опис и дефиницију путујућег забављача: „Скомрах или гудец или свиралник или други неки такав глумац“.[14] Овај опис употпуњава Матија Властар у свом знаменитом Синтагмату (грч. Συνταγμα, устав), у коме читамо да су „скомраси они које називају подражаваоцима, од којих неки имитирају гласове и ликове… У великим градовима се хране зверови, лавови и медведи, од којих се неки изводе на позорницу“.[15] Као правни кодекс, Властаров Синтагмат-Устав између осталог одређује место овим људима, па прописује да „ни глумац, тј. народни плесач, ни његов син, не могу се женити ћерком синклитика или дворанина“.[16] Штавише, Властар јасно истиче да „закон сматра нечаснима све оне који опонашају (глуме) за плату и из частољубља; ко себе изнајми ради играња художества… Јер су скомраси они које зову подражаваоцима, од којих неки подражавају гласове и ликове и нарави, због чега се присутни гласно смеју“.[17]

А исмевању су, без сумње, често били изложени и сами племићи и свештеници у публици, па зато Синтагмат строго забрањује не само учешће у таквим забавама, већ и присуствовање скомрашком игришту: „Не забрањује им се да једу са женама, децом и мирјанима… али не уз плес или сатанске песме и блудне напеве, на које се односи Пророкова клетва: Тешко онима који уз гусле вино пију!“[18]

Верну и живописну слику нашег племићког живота у 14. веку даје и једна лепа илустрација која је красила Александриду, српски превод чувеног Псевдокалистеновог Романа о Лесандру Србљанину,[19] настао у 14. веку за владавине српског цара Душана Силног. Ова прелепа књига је, са стотинама других старих рукописних кодекса, нажалост изгорела у пожару Народне библиотеке Србије 6. априла 1941.  године. Репродукција ове слике је сачувана у једној студији коју је професор Светозар Радојчић, истраживач старе српске уметности, објавио 1938. године.[20] На овој минијатури приказана су четворица „глумаца“ и петорица „праскавника“ који својом свирком и певањем украшавају и увесељавају свечану Александрову гозбу. „Глумци“ су заправо свирачи приказани у доњем делу слике, и они свирају (с лева на десно) дарабуку, псалтир, лауту и гусле. Предпоставља се да су неки од њих и певали. У горњем реду приказани су „праскавници“ који свирају античке бусине. Сам назив праскавници сведочи да је постојала домаћа реч за свираче гласних дувачких инструмената.

Роман о Александру Великом је, као што рекосмо, преведен на српскословенски језик у време владавине цара Душана Силног (краљ од 1331. и цар од 1346. до +1355). Као најмоћнији владар свог времена, цар Душан је у свом поседу имао бројне себре, слуге и робове. Тако хрисовуљом (од грчке речи χρυσόβουλλο, “позлаћена царска повеља“) издатом 1353. године Душан сереском епископу Јакову дарује цркву Св. Николе на реци Пшини код Скопља. Инвентар тог црквеног имања обухвата целокупна материјална добра која јој припадају, и све раднике (сељаке, занатлије, робове и себре) који су одржавали имовину. На крају подужег списка су Преда свирац и Хруса слепац. Док је Преда свирац други (после тромбете Драгана из Призрена) по имену познат српски скомрах и дворски свирац од заната, дотле је, наслућујемо, Хруса слепац могао бити и слепи гуслар какве смо често сретали у нашој прошлости.[21]

Константин Философ, библиотекар и биограф св. деспота Стефана Лазаревића, у свом спису Сказање изложено о писменима, који је написао у Деспотовој библиотеци у Београду између 1423-26, на једном месту описује и грди скомрахе који су, на Васкрс, прерушени у ђаволе, седели као хроми на црквеним вратима и у њих ногама ударали. Па, пише даље Философ, „уместо да цркви јављају радост Христова Васкрсења, бију је у уста и помоћу ђавола је претварају у пакао“. То је незнабоштво или идолопоклонство – хромота невеждествија! [22]  Узгред бисмо скренули пажњу да се ови хромци доведу у везу са Хромим Дабом у кога је црква била претворила српског паганског бога (тачније идола) Дабога, који је у прехришћанско доба имао улогу врховног божанства (summus deus). Он је и даље скривено и прерушено живео у народним легендама о цару Тројану, цару Радовану, краљевићу Марку, и тако даље.[23]

Да су се скомраси одржали још током неколико мрачних векова туђинске власти, сведочи Зборник српског патријарха Пајсија Првог Јањевца  (рођен око 1542 у Јањеву, столовао од 1614-47, + 2. новембра 1647. године у Пећи).[24] У једној беседи патријарх опомиње вернике због недовољне ревности, и каже да када са друге стране „плесци или гудци или какав други игрец позову на игриште, или на какво идолско збориште, тада сви тамо трче радујући се, а када нас зову у цркву, онда зевамо, чешемо се, протежемо, дремамо, изговарајући се да је киша или хладно… а на позоришту, иако нема крова, ни заштите од кише и ветра… то све прихватамо радујући се представи на штету своје душе“.[25]

СКОМРАШКО ИГРИШТЕ: “ИГРАЋЕ МЕЧКА И ПРЕД ВАШОМ КУЋОМ”

Лета Господњег 1979. месеца априла, дана четвртог, заиграло је СКОМРАШКО ИГРИШТЕ, уприличено у свечаној дворани Студентског културног центра на дан Београдског универзитета. Осам солиста АНСАМБЛА РЕНЕСАНС, састава који од 1968. године негује рану европску и традиционалну српску музику, извело је пред препуном двораном СКЦ средњовековне песме и игре српских скомраха. На Игришту су учествовали један прави магарац, мајмун и папагај (сви су становници београдског Зоолошког врта), а звезда вечери била је играчица-мечка Весна са њеним дресером Бата Дрнетом, познатим мечкаром из Пожаревца. Скомрашко игриште, приређено први пут после петстогодишњег затишја, добило је назив ТАЈ ЛУДИ СРЕДЊИ ВЕК; и поруком у поднаслову: ЗАИГРАЋЕ МЕЧКА И ПРЕД ВАШОМ КУЋОМ.

 

[1] Strabonis Geographica, VII, 7 ed. A. Meineke, II, s. 434.

[2] Византијски извори за историју народа Југославије I, Посебна издања САН, CCXLI, 1955, стр. 111.

[3] Ватрослав Јагић, Грађа за словинску народну поезију, Рад ЈАЗУ/37, 1876, стр. 75.

[4] С. Стефановић, Некоји подаци из мађарске литературе за датирање наше народне поезије, Прилози проучавању народне поезије 1937, IV; В. Латовић, О певачима српско-хрватских народних песама, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1954, XX; Стана Ђурић Клајн, Музика феудалног доба, у зборнику Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Школска књига-Загреб, 1962, стр. 531.

[5] Мираш Кићовић, Старо позориште код Срба, Зборник радова САН X, 1951, стр. 19-20.

[6] Ватрослав Јагић, Крмчија иловачка, Старине VI, стр. 60, 81-82; Мираш Кићовић, Наведено дело, стр. 26.

[7] Теодосије Хиландарац, Житије Светог Саве, превео и објаснио М. Башић, Београд, 1930, стр. 191.

[8] Константин Јиречек, Историја Срба II, Београд, 1952, стр. 267.

[9] Коста Манојловић, За трагом наше старе световне и црквене музичке уметности, Гласник Српске православне цркве, 9, Београд, 1946, стр. 167.

[10] Љубица и Даница Јанковић, Народне игре, књига друга, 1937, стр. 41.

[11] Иницијатор и узорни организатор овог јединственог фестивала који се приређује уочи празника Успрења пресв. Богородице (Велика Госпојина) у цркви Св. Спаса у царском Призрену, јесте Друштво пријатеља манастира Светих Архангела са игуманом о. Михаилом Тошићем и председником Друштва г. Бојаном Бабићем.

[12] Константин Јиречек, Историја Срба II, Београд, 1952, стр. 295-6.

[13] Мираш Кићовић, Нав. дело, стр. 24.

[14] Мираш Кићовић, Нав. дело,  стр. 18.

[15] Матије Властара Синтагмат, издао Стојан Новаковић, Српска краљевска академија, 1907, стр. 231.

[16] Исто дело, исто место.

[17] Исто дело, стр. 321-2.

[18] Синтагмат М. Властара, стр. 407.

[19]И дубровачки песници спомињу Лесандра Србљанина, а Александрову повељу, којом је он Словенима поделио нарочите повластице, а на коју се Чеси  и  Пољаци  позивају већ у 13.  веку, спомињу с нарочитим поносом историчар  Мавро Орбини и Андрија Качић-Миошић у Разговору угодном народа словинскога.

[20] Светозар Радојчић, Минијатуре у српским Александридама, Уметнички преглед, 1938, стр. 5. Роман о Александру Великом је прерада историје његових ратова, али прерада у којој је од иначе легендарне личности македонског краља направљена фантастична фигура. Роман је био преведен на српски језик у 14. веку и налази се у три верзије, у глагољскојћириличној и у босанској ћирилици. Роман је веома дуг, има више од сто страна.

[21] Стана Ђурић Клајн, Музика феудалног доба, у зборнику Андреис-Цветко-Ђурић Клајн, Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Школска књига-Загреб, 1962, стр. 536.

[22] Овде ваља напоменути да придев „хром“ (грч. χωλός, дословно „одузет“, „парализован“, Мт 11,5), у старим језицима има и пренесено значење: у 2. књизи о царевима израз „хроми и слепи“ односи се и на незнабожачке идоле и њихове паганске обожаваоце (2 цар 5, 6. и 8).

[23] Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд, 1994.

[24] Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља.

[25] Ватрослав Јагић, Грађа за словинску народну поезију, Рад  ЈАЗУ 37, 1876, стр. 76.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи