СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ: Касапин из Босне поразио Наполеона на вратима Јерусалима!

Napoleon Bonaparte. Portarit of Napoleon Bonaparte 1769-1821 at the battle. Detail of a painting by Joseph Chabord 1786-1848. Museo Napoleonico, Rome Italy

 

  • Ништа није стајало између Наполеона и његовог освајања Јерусалима, осим Касапина, Ахмеда Џезар-паше, војсковође османлијске Палестине. У младости је изабрао име Џезар (Касапин) и изградио је каријеру на начелу да страх мотивише људе више од ичега

 

Џезар је био хришћански дјечак-роб из Босне, који је побјегао пошто је починио убиство и сам себе продао на пијаци робова у Истанбулу. Купио га је један египатски владар који га је преобратио у ислам и поставио га за главног џелата и убицу.

Успон је почео као намјесник Каира, али се прославио одбранивши Бејрут од морнарице Катарине Велике. Бејрут се часно предао Русима после дуге опсаде, а султан је наградио Касапина именујући га за намјесника Сидона, а повремено и за намјесника Дамаска. Посјетио је Јерусалим, који се незванично налазио у његовој сфери утицаја, а Хусеинији су му дуговали поданичку покорност.

Касапин је застрашивао становништво на својим територијама сакатећи сваког за кога би макар посумњао да му није одан. Енглез који га је посјетио у његовој престоници у Акри, приметио је да је Касапин „окружен осакаћеним и изобличеним особама“. Свима који су били у његовој служби или онима који су стражарили пред вратима, недостајало је уво или око. Његов министар Јеврејин, Хаим Фархи, „био је лишен оба ува и једног ока“, за сваки случај.

Неке хришћане је живе зазидао, а једном приликом је окупио 50 корумпираних чиновника, наредио им да се скину до голе коже, а онда су их његови војници искасапили на комаде.

Кад је посумњао у вјерност жена у свом харему, убио је седам својих супруга и постао је познат као „тиранин из Акре, Ирод свог доба, страх и трепет свих околних народа, остварење приче о Плавобрадом“.

Касапин је очарао Европљане својом дугом бијелом брадом, једноставном одором, украшеним бодежом заденутим за појас,  прилично префињеном склоношћу исецања цветова од папира, које је волио да поклања. Ноћу се затварао у харем, у којем се истицало 18 словенских плавуша.

Тај старац се сада суочио с Наполеном, који је био на свом врхунцу. Француз је заузео Јафу, која је била јерусалимска лука и свега 32 километра удаљена од града.  У Јерусалиму је завладала паника, власти су затвориле монахе ради њихове безбједности, а светина је опљачкала хришћанске манастире. Изван зидина, генерал Дама је затражио од Бонапарте одобрење да нападне Свети град.

Наполеон му је одвратио да најприје треба да освоји Акру, а потом да „лично уђе и посади дрво слободе на сваком мјесту на којем је Христ патио, а први војник који падне током напада, биће сахрањен у Цркви Светог гроба“.

Али, Бонапарта и његове трупе очигледно су свој поход против муслимана сматрали падом у односу на правила цивилизацијског понашања. Када су заузели Јафу, његови „војници су на комаде искасапили мушкарце и жене – призор је био језив“, написао је један од француских официра.

Прије него је одмарширао ка Акри, Бонапарта је наредио немилосрдан покољ најмање 2440 припадника Касапинових трупа, које су убијали свакодневно, у групама од по 600.

Осамнаестог марта 1799, извршио је опсаду Акре, која је и даље била под управом Касапина, којег је Наполеон охоло назвао „старац којег не познајем“. Ипак, Плавобради и 4000 његових Авганистанаца, Албанаца и Мавара, жестоко су одолијевали.

Шестанестог априла 1799, Наполеон је поразио Касапинову коњицу и османлијску војску у бици на планини Тибор. Касије, када се обрео у Рамли, 40 километара од Јерусалима, објавио је проционистички „Проглас Јеврејима“ с лажним подацима у заглављу: „Главни штаб, Јерусалим, 20. априла 1799“:

Бонапарта, Врховни заповједник војске Француске Републике у Африци и Азији, законитим наследницима Палестине – јединственом јеврејском народу који је хиљадама година био лишен земље својих очева због освајачке похлепе и тираније. Зато устаните с радошћу, прогнани, и преузмите израелско наслеђе. Млада војска претворила је Јерусалим у мој главни штаб, који ће се за неколико дана преселити у Дамаск, тако да можете да останете ту (у Јерусалиму) као владари.“

Званично француско гласило Le Moniter објавило је да је Наполеон „већ наоружао велики број Јевреја како би обновио древни Јерусалим“, али Наполеон није могао да заузме Сион све док не освоји Акру, а Касапин је у међувремену појачао своје снаге с два линијска брода Краљевске морнарице под командом једног енглеског комодора отпадника, Сиднија Смита.

Бонапарта је извео три напада на Акру, али Смит и Касапин су одбили сва три. Док су се османлијска појачања приближавала, а опсада улазила у трећи мјесец, француски генерали су постали нестрпљиви. 21. маја 1799, с 1200 погинулих и 2300 болесних и рањених, Наполеон је започео повлачење према Египту. Међутим, 800 француских војника остало је да лежи у Јафи. Пошто би рањеници и болесни успорили повлачење, Наполеон је наредио својим љекарима да их убију. Када су француски љекари то одбили, његове турске колеге су пацијентима дале смртоносне дозе тинк-туре опијума.

Не чуди што је француски генерал Жан-Батист Клебер закључио: „Починили смо у Светој земљи огромне грехе и велике глупости.“

У Египту, Наполеон се суочио са стварношћу катастрофалног похода који је могао да спаси само бесрамним извртањем истине, напуштањем људи и отпловљавањем у Француску. Генерал Клебер, којем је препустио команду у Египту, извријеђао је Наполеона: „Та хуља нас је напустила у чакширама пуних гована.“

Али, у Француској, Наполеона су славили као освајача, и ускоро га је Директоријум поставио за првог конзула, а романтична пјесма којом је опјеван  његов поход „Partant pour la Syrie“ pоstala je бонапартистичка химна.

Наполеон је за пораз кривио Смита, „човјека због којег му је измакла судбина“, али оставио је и једну заоставштину у Јерусалиму. По заузимању Јафе, његове болесне војнике (оне које је касније убио) његовали су јерменски монаси, којима је захвалио тиме што им је поклонио свој шатор. Јермени су од њега направили литургијску одежду, коју су користили у Цркви Светих Јакова у јерменској четврти Јерусалима.

С друге стране, султан Селим Трећи обасуо је Касапина почастима и именовао га за пашу у његовој родној Босни, као и за пашу Египта и Дамаска. После краткотрајног рата с пашом Газе, поново је успоставио превласт у Јерусалиму и Палестини. Али, Касапин није смекшао и беспотребно је претјерано реаговао одсјекавши нос свом министру, који је већ био остао без ува и ока.

Након Касапинове смрти 1804. године, у Палестини је завладао хаос.

 

-из „Историје Јерусалима“, од Сајмона Сибага Монтефјореа-

Сајмон Сибаг Монтефјоре је рођен 1965. године и предаје историју на Универзитету Кембриџ. Добитник је више престижних награда за историјске књиге, од којих издвајамо British Book Awards за књигу „Стаљин: двор црвеног цара“. Његове књиге преведене су на 35 језика. Живи у Лондону са списатељицом Сантом Монтефјоре, и с њихово двоје дјеце.