СИСТЕМ ТЕ ЛАЖЕ – ШКОЛОКАУСТ И ДАЉЕ ТРАЈЕ: Лењи учитељи стално незадовољни платама, зар не?

  • ММФ и Светска банка су газде нашег живота и смрти, а министар Шарчевић само један од њихових џелата на терену
  • Дуално образовање уствари омогућава да дете са 15 година почне да ради
  • Конкретно, са централизованом базом података о ученицима средњих школа у електронском дневнику, моћи ће тачно да се израчуна који је то број младе радне снаге од око 15 година, која ће моћи, рецимо, за Немачку да саставља делове за неки апарат, а за шта ће бити награђена платом. И немојмо се заваравати да ће неко децу плаћати и добро награђивати за рад
  • Питам се којим путем смо заправо пошли ако ћемо сопствену децу слати у надничаре дуалног типа!
  • Предвиђања Ноама Чомског о економским колонизаторима света друге половине 20. века нарочито су на овом месту значајна. Он, наиме, још осамдесетих година прошлог века говори о томе да је западни економски колонизатор између осталог и до сржи расиста, те да му је далеко више по укусу јефтина радна снага коју би потражио међу становницима неразвијених европских земаља
  • Они, поред тога што су бели, налазе се на далеко вишем ступњу образовања и хигијене од јефтине радне снаге црне, кафене и жуте пути    

ПИШЕ: Владимир Димитријевић

 

По ко зна који пут, „систем те лаже“ ( Београдски синдикат). И по ко зна који пут, лаже о просвети. Властодршци наше кловнократије, без урачунавања оних 10% што су просветарима одузели „ради добра отаџбине“ и без урачунавања инфлације, сабирају, механички, досадашња повећања, па испаде да су се „претргли“ и лењим учитељима дали скоро 30% повећања ( ау, ау, рекла би Слађана Милошевић ). Наравно, прави рачуни су сасвим другачији. Владимир Аџић, руководилац Ресора за финансије, аналитику и чланство Уније синдиката просветних радника Србије, све је лепо, чињенично, показао:

ДЕЛАТНОСТИ СА НАЈВИШИМ ЗАРАДАМА

ОКТОБАР 2018. ГОД

 

  1. Ваздушни саобраћај 136.830 или 2,63 пута више од образовања
  2. Услужне делатности у рударству 116.877 или 2,25 пута више од образовања
  3. Експлоатација сирове нафте и гаса 116.809 или 2,25 пута више од образовања
  4. Рачунарско програмирање и консултантске делатности 111.008 или 2,14 пута више од образовања
  5. Финансијске услуге осим осигурања и ПИО фонда 98.730 или 1,90 пута више од образовања
  6. Научно истраживачки развој 93.266 или 1,79 пута више од образовања
  7. Производња дуванских производа 91.793 или 1,77 пута више од образовања
  8. Производња основних фармацеутских производа и препарата 88.286 или 1,70 пута више од образовања
  9. Осигурање, реосигурање и пензиони фондови 85.679 или 1,65 пута више од образовања.

НАПОМЕНА: 

  • Наставља се пракса да ове делатности са незнатним померањем, горе-доле, стандардно имају највише зарада међу делатностима које прати статистика
  • Стање је у односу на образовање могу неповољније када се пореде запослени са VII ст. стручности где тај однос иде и до 1:4
  • Такође је општепознато да приватне стране фирме и даље, уплаћују порезе и доприносе само на минималну зараду а део на руке – што статистика не види па је реално стање према образовању још неповољније.
  • Са септембарских 404 евра плата у еврима у октобру је 422 евра, што је далеко од најављених 500 евра до краја 2017. године, па и до краја 2018. године. Но, оставимо плате по страни. Питања су много озбиљнија.
  • Кључно питање гласи: куда иде просвета? Одговор је – у пропаст.

ДИКТАТУРА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА (министра Шарчевића)

Од када је, новим Законом о основама образовања и васпитања, Национални просветни савет добио само саветодавну улогу, катастрофа је постала неминовна. Један човек у просвети одлучује о свему: то је министар Шарчевић, који је ветар у леђа добио од Мире Марковић, а сада је надахнут духом Гаше Кнежевића и Сорошове одане гаулајтерке, Тинде Ковач – Церовић, о чему је писао наш угледни математичар и донедавно председник Националног просветног савета, др Александар Липковски.(1)

Како то изгледа кад један влада?

Милан Јевтић, из Ресора за образовни систем УСПРС, показао је како Министарство просвете, као да га се школе уопште не тичу, доноси одлуку о начину оцењивања другог страног језика у основном образовању – крај полугођа се ближи, а просветари добијају наопака упутства. (2)

ХАОС СА УВОЂЕЊЕМ НОВИХ ПРЕДМЕТА    

А још већи хаос је изазвало увођење нових изборних предмета у средње школе. Министар Шарчевић их је увео, а уџбеника нема, и просветни радници су за нове предмете обучавани на дводневним курсевима. Уцењивали су их смањеним фондом часова – ко неће, остаће без норме, а онда – зна се…Уместо да су власт имајући, као што је УСПРС давно предлагала, увели одељења по европском стандарду, са 24 ученика у учионици – и норма не би била доведена у питање, а квалитет рада са ученицима би се повећао. Али, ММФ и Светска банка су газде нашег живота и смрти, а министар Шарчевић само један од њихових џелата на терену.

Ево како настава нових предмета изгледа у пракси (пише ученица једне од србијанских гимназија ): TO WHOM IT MAY CONCERN  Као што знате, прваци гимназија широм Србије имају 33 часа недељно и 18 предмета који улазе у просек. Такође знате да су од школске 2018/2019. године уведена два нова предмета које ученик изабере. На упису у средње школе, били смо у обавези да изаберемо од 4 понуђених нека два предмета. О томе многи од нас, укључујући и мене, нису били обавештени, све док тог дана нисмо видели на огласној табли обавештења о овоме. Нисмо се бунили, у почетку. Сматрали смо да ће ова два предмета бити нешто попут верског/грађанског васпитања; да ћемо научити нешто, али да ипак неће стварати притисак на наше петнаестогодишње умове, а онда је дошло време за прве оцене, а морам рећи да неки од нас из појединх предмета још увек нисмо оцењени. Било је време да правимо презентације и вршимо својеврсна испитивања социолошке врсте. По стручном мишљењу, деца нашег узраста нису у стању да правилно спроведу нешто овакво. Није нам то представљао проблем у великој мери, али сматрам да начин на који је то било урађено није могло и није меродавно нити квалитетно. Дакле, ми нисмо компетенти за овако нешто.                                                            

Већ је речено да смо на почетку године очекивали да нећемо на овим предметима осећати притисак и морање да радимо све ово што радимо. Предмети као што су математика, физика, историја, хемија, географија од нас захтевају потпуну пажњу и учење како бисмо били у стању да одржавамо задовољавајућ просек из тих предемета, тј. захтевају учење и рад готово непрекидан. Поред учења и рада, нама је потребан одмор, као и сваком другом људском бићу. У школи готово сваки дан остајемо шест часова (готово као пуно радно време) и потребујемо слободно време након школе. Колико нам се учинило, неки професори од нас су очекивали да се ми овим предметом бавимо током слободног времена. Уз дужно поштовање према њима које осећам, сматрам да време када покушавамо да се опустимо и заборавимо на учење, не треба да проведемо бесомучно тражећи податке које треба да запишемо, обрадимо и то прецизно да знамо време када смо то учинили. Већ је напоменуто да постоје предмети које би требало учити у континуитету и повећати количину времена учећи пред усмене и писмене провере. Пројекти, какви ми спроводимо на овим новоуведеним предметима, захтевају нашу пажњу и време на седмичном нивоу, минимално сат времена. Деца нашег годишта поред школа имају заиста пуно обавеза и хобија: тренинзи, изласци, хор, музичка школа, породичне обавезе и свака од изискује време које нам очигледно фали. Такође, ови предмети се по начину оцењивања пореде са математиком, физиком, заправо било којим преметом, али питање могу ли, тј. да ли би требало да то буде случај. Оно што мојим вршњацима и мени није јасно је како је то правично и ми желимо одговоре. Очигледно, старији само могу да саосећају са нама, али не и да нас разумеју, јер генерације наших професора и родитеља нису били „претоварени“ ониме што данашња деца јесу. Говорили су неки професори да су они свесни како ми можемо, како смо способни да испуњавамо захтеве ових предмета. Тачно је да ми то можемо, али ако заиста можемо да ли то значи и да треба да све ово и радимо испитујући границе својих могућности у периоду када ми то не желимо, исцрпљујући се за нешто што нас не занима. Сада бисте можда рекли: „Ако вас не занима, зашто сте уписали тај предмет?“ и одговор је врло прост- морали смо. Морали смо да изаберемо и од четири понуђене опције изабрали смо оне које су нам се учиниле најмање одбојне, али ми то да учимо нисмо хтели, нити желимо. Зашто неки од нас уписују друштвено-језички, а неки природно-математички смер? Управо због тога што ми то волимо и имамо склоност ка таквим предметима.                                                      

Ми, ученици сматрамо да све што се обрађује на новоуведеним предметима, може бити објашњено и научено на редовним часовима других предмета. Очигледно је да о одрживом развоју можемо и већ и причамо на часовима биологије и хемије, да о уметности и култури говоримо на часовима ликовне културе и музичког образовања, да о појединцима, групи и друштву ћемо говорити на часовима психологије, социологије и филозофије и да коначно о језику, медији и културе на готово сви часовима, поготову српском језику. Дакле, ови предмети немају никакву другу улогу, већ да нам одузимају мало слободног времена које би требало да нам служи како бисмо могли да се развијамо на другачије начине – у духовном и културном смислу. Чини нам се да нам то не омогућавате. Безбројни минути проведени за рачунаром, тражећи иоле корисне податке, вршећи истраживања у областима које нимало не сматрамо занимљивим, испуњавање беспотребних формулара и упитника у потпуности нам умртвљују жељу за било каквим дружењем, заправо жељу за младошћу.                                     Кажете: „на младима свет остаје“, а да ли ће бити неког да на њему овај свет почива уколико од нас не остане ништа до лица деце претворених у механичке робове чији је једини циљ стицање непотребних и непрактичних знања.“

Тако је писало једно прваче, које је у основној школи било вуковац.  Изборни предмети су му, рече, Језик, медији и култура и Појединац, група, друштво.

ШКОЛА ПОСТАЈЕ ЛОГОР

Али, ни то није све.      

Спрема се увођење електронских дневника, без икакве озбиљне припреме и увида у потребе наших школа, у многима од којих ни тоалети не функционишу како треба. О томе бритко перо Милице Ракић сведочи у тексту „Школство дуално: дигитализовано и рационализовано“:

Флоскула „реформе у школству“ откад знам за себе користи се да би се маскирало лоше чињенично стање: да се у школство као и у културу и уметност готово ни не улаже, да ове заузимају зачеље државне стратегије размишљања о генерацијама које ће доћи. Од фонда термина који се тичу реформи у школству у последње време као велике речи узимају се две: рационализација и дигитализација образовања. Прва реч улива сигурност у то да неко заиста има планове доброг домаћина, који је рационалан и зна шта и како ваља чинити, а друга нас повезује са свим оним што је модерно и што Србију, коначно, води на пут ка развијеним и из уста интелектуалне псеудо-елите Србије многоопеваним, земљама Западног света. Како да не! Ове идејне и стратешке пројекте под називима рационализација и дигитализација ваља читати онако како се фактички догађају на терену – у школама.                                                                                                                     

Први од ова два појма, рационализација, са сублиминалним ефектом се користи у пару са забринутошћу над белом кугом у Србији, те конкретно рационализација значи затварање школа тамо/онде где нема довољно ученика. Тачније, отпуштање просветних радника и стављање на чувену листу технолошких вишкова. На тој листи се ваља добро позиционирати.                                                  

Само, овде нису јасне макар две ствари. Једна је како то да се у великим школама које имају и већи број пријављене деце за упис не отварају (или се ретко и уз велике муке и компликације отварају) нова одељења, али се зато по веома једноставном поступку смањује број одељења тамо где формално број уписане деце јесте у генерацији нешто, не и знатно, нижи од очекиваног. О назначеном пожељном броју од око 30 ученика у одељењу вреди расправаљати на другом месту. Друго: откуда то да паралелно са смањењем одељења и затварањем школа услед те беле куге имамо у последње време експанзију приватних основних и средњих школа (и гимназија, и стручних школа)?                                                                 

Употреба другог термина, дигитализације, нарочито је забрињавајућа, будући да овде по среди није остваривање квалитетне наставе путем коришћења погодности информационих технологија, већ је овде реч о једној могућој веома квалитетно маскираној лажи. Можда ће вам звучати крајње чудно ово што ћу изнети о дигитализацији, а то је да она уствари представља централизовану базу података свих запослених у образовном систему Србије, као и свих ученика. Наравно, са свим поверљивим подацима о њима.                                                                  

Како се све ово одвија?                                                  

Дигитализација у школству се практично спроводи на два велика пројекта. Један се зове Доситеј и он представља централизовану базу података свих запослених у просвети са свим пратећим подацима о запосленом. Информације обухватају спектар од јединственог матичног броја, преко дипломе коју је наставник стекао, до процента и фонда часова са којим текуће године ради. План је да се ова база са административних података даље усавршава и до увида у финансије запослених у просвети. Путем овакве централизације података рационализација у просвети (читај: отпуштање запослених и стављање на листу технолошких вишкова) одвија се значајно ефикасније, брже и учинковитије.                       

Други велики пројекат Министарства просвете у оквиру дигитализације зове се Електронски дневник. На овај начин ћемо рећи збогом папирним књигама, дневницима и читав садржај почећемо згодно да уносимо у такође централизовану базу, под називом есДневник. Да се разумемо, у овај дневник се не уносе само наставне јединице, одсутни ученици, оцене ђака и опомене. У овај дневник се уносе и баш сви подаци везани за конкретног ученика. Све је то већ постојало раније у папирним дневницима. Сада је ствар у томе да су подаци о ученицима на нивоу Србије обједињени на једном месту.                          

Зашто је ово лоше и забрињавајуће? Зато што неометано и без постојеће правне регулативе даје могућност да се овакви подаци злоупотребљавају. Један од могућих сценарија је и онај који се тиче гурања приче о дуалном образовању (превазиђеном систему са много мана, како се и у Немачкој показало). И овај термин ћу исто превести на разумљив језик. Дуално образовање уствари омогућава да дете са 15 година почне да ради. Конкретно, са централизованом базом података о ученицима средњих школа у електронском дневнику, моћи ће тачно да се израчуна који је то број младе радне снаге од око 15 година, која ће моћи, рецимо, за Немачку да саставља делове за неки апарат, а за шта ће бити награђена платом. И немојмо се заваравати да ће неко децу плаћати и добро награђивати за рад.  

ФОТОГРАФИЈА: Курир

 

Питам се којим путем смо заправо пошли ако ћемо сопствену децу слати у надничаре дуалног типа! Предвиђања Ноама Чомског о економским колонизаторима света друге половине 20. века нарочито су на овом месту значајна. Он, наиме, још осамдесетих година прошлог века говори о томе да је западни економски колонизатор између осталог и до сржи расиста, те да му је далеко више по укусу јефтина радна снага коју би потражио међу становницима неразвијених европских земаља. Они, поред тога што су бели, налазе се на далеко вишем ступњу образовања и хигијене од јефтине радне снаге црне, кафене и жуте пути.                                                    

Кредитним клијентима Светске банке као залог не остаје ништа друго да понуде до ресурса радне снаге сопствене земље. Видимо да су национални пројекти наше земље у том погледу оквирно покренути, макар што се образовања тиче. Наше је само да поспешимо размножавање. (3)

Ако се отпор овом лудилу не пружи, чека нас потпуни распад образовног система. А тада ни повећање плате у просвети неће имати никакву сврху.

   

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 4. 1. 2019. )

      http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Unija%20Sindikata%20-%20Pod%20maskom%20slobode.pdf     

2.https://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=23379&Itemid=1                                         

3. https://teologija.net/skolstvo-dualno-digitalizovano-i-racionalizovano/

 

ИЗВОР: Центар академске речи