Шири се Путинова коалиција против Сороша

Ружа Ћирковић

 

 

Москва – Недавно је у Београду одржан округли сто на коме су учествовали бивши хрватски (и југословенски) председник Стипе Месић и бивши црногорски председник и премијер Мило Ђукановић.

 

Неко је приметио а они су се сложили да данас у свету нема шефова држава с визијом какав је некад био Де Гол и још неки његови савременици. Али – има. Владимир Путин са својом визијом јаке националне државе која се, заједно с његовом популарношћу, шири светом. Јака национална држава постојала је и досад – то су биле САД.

Остатак света био је њихово глобално тржиште на коме су САД, како се радо цитира бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт, своје интересе (и своја људских права) браниле на свакој тачки земаљске кугле на којој би ти интереси (или људска права), по оцени Вашингтона, били угрожени, као у Вијетнаму, као на Косову.

Остатак света је то гледао и понекад протестовао, али није чинио ништа. Сад се појавила још једна јака национална држава која је себи присвојила то право – Русија је своје националне интересе (не помињући људска права) одлучно одбранила на Криму, па у Сирији… Сад су САД те које гледају, протестују, али не чине ништа, тако је новонасталу ситуацију коментарисао један руски новинар.

 

Грантови за балерине и „Ноћне вукове“

 

Другу страну овог процеса представљају, као противтежа националним правима и националној држави, носиоци промоције људских права и грађанског друштва чији је симбол амерички милијардер и берзански спекулант Џорџ Сорош. Деловање невладиних организација са страним финансијерима директно је супротно процесу изградње јаке Русије. Владимир Путин је изазвао одијум, али кратак, када је пре годину-две донео закон којим су све невладине организације, у чијем деловању има и примисли политике, обавезане да се на својим документима декларишу као страни агенти.

Недавно су руски активисти за људска права гостовали код руског председника и покушавали да, служећи се парадоксалним примерима као што је истраживач јавног мњења Левада-центар, тај закон ублаже. Путин је, наравно, обећао да ће критични случајеви бити размотрени, али суштини закона није дао ни прићи. Тада је руски председник испричао како је једног свог страног колегу питао зашто се његова земља меша у политичке процесе других земаља. Овај му је, причао је даље Путин, одговорио: Не радимо то ми него невладине организације. “

Али ви их плаћате и инструкције пишете”, тако је Путин препричао знаковити разговор активистима за људска права који су већином и чланови невладиних организација. У државама Заједнице независних држава има сва сила таквих невладиних организација, рекао је Путин и закључио: “Тога у Русији неће бити”. Али правог домаћег грађанског сектора хоће и Русија ће, обећао је, повећати улагања у тај сектор.

“Нека престану да примају паре из иностранства”, поручио је руски председник. После неког времена из његовог фонда су подељени последњи грантови за 2016. годину невладиним организацијама и удружењима – највећу суму добила је невладина организација чувене руске балерине Светлане Захарове, али нису без колача остали ни Путинови омиљени бајкери “Ноћни вукови” и сличне организације које делују на јачању имиџа Русије.

Да се у много чему слаже с Владимиром Путином у предизборној кампањи и после ње потврдио је новоизабрани амерички председник Доналд Трамп. На почетку текста поменути Стјепан Месић потврдио је да је Трампу послао честитку и због његовог обећања да САД више неће рушити туђе владе по свету. Ту су поруку с тихим задовољством рециклирали медији у многим државама које знају о чему је Трамп говорио макар и у очекивању да тек виде да ли је то знао и он сам.

 

Груевски, Орбан и „сорошоиди“

 

То што је цивилни пратилац америчког интервенционизма Џорџ Сорош не само отворено подржао Трампову супарницу Хилари Клинтон него и стао против сада већ изабраног америчког председника улило је нову наду и садашњем мандатару за састав нове македонске владе Николи Груевском.

Противници његове наклоности ка традиционалном концепту државе и његових настојања да спречи поделу и успори албанизацију Македоније настоје Груевског да оцрне као националисту. Медијски обрачун са Џорџом Сорошем на какав се одлучио Груевски тешко да је досад игде забележен. На њега се Груевски осмелио не само због атмосфере коју на светској сцени тренутно стварају Путин и Трамп и необично јаке тензије које у Македонији одраније постоје између присталица његове политике и дела друштва које они отворено погрдно називају “сорошоиди” него и зато што је политички притеран уза зид.

У огромном интервјуу посвећеном готово једино Сорошу, Груевски је овога оптужио за директан лични ангажман у креирању македонске кризе и оригинално нашао да је Сорош од армије невладиних организација направио модерну армију те да се битке више не воде пушкама и пиштољима као пре 100 година него преко НВО, корумпираних медија, интелектуалаца, професора и аналитичара које Сорош финансира и најавио процес десоросизације Македоније: “Грађански сектор убудуће не сме да остане само у рукама Сороша и страних влада… Мора да се нађу средства да се помогне да се развије независан грађански сектор у Македонији”, поручио је Груевски.

Промптно је Груевском одговорио Дојче веле. Ослањајући се на архиву Фонда за отворено друштво у Македонији DW је објавио списак најближих сарадника Груевског који су финансијски и институционално били повезани са Сорошовим парама: Јован Донев, садашњи македонски амбасадор у Лондону, био је председник УО Фонда за отворено друштво од 1996. до 2002. године, а тада га је (права бомба!) на том месту наследио нико други до садашњи председник Македоније Ђорђе Иванов.

Сорошову стипендију користио је бивши министар иностраних послова у Влади Груевског Антонио Милошоски. А репарирану штампарску машину, коју је почетком 90-их година Сорош поклонио издавачкој кући Европа 92, користио је и скопски лист Дневник, иначе међу највећим противницима “сорошоида”, у акцији савладавања монопола “Нове Македоније”… Ипак, ови подаци на неки начин потврђују и налаз Груевског о невероватним размерама Сорошове мреже и далекосежности његових пара, а баш са Запада стиже поука да нема бесплатног ручка.

И најзад, али сигурно не као последњи, фронту противника Џорџа Сороша прикључио се, природно, мађарски премијер Виктор Орбан обећањем на линији оног Путиновог: Тога (више) ни у Мађарској неће бити!

 

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Данас