Сињска алка и ”Лупање кокота”

Image result for Сињска алка

  • Алка је витешко надметање где јахач на коњу у пуном трку мора проћи тркалиштем дужине 160 m, (допуштено је време до 12 секунди) и покушава копљем погодити средиште малог гвозденог круга који се зове алка, а који се налази на висини од око 3,2 m изнад тла. Алка се састоји од два концентрична круга, где је мањи круг величине 3,54 cm, а већи 13,3 cm. Кругови су међусобно спојени преко три крака који спољашњу кружницу деле на три једнака поља. Циљ игре је скупити што више бодова у три покушаја

 

Вредност појединих поља је различита, па горње поље изнад малог круга вреди 2 бода, док доња поља лево и десно доносе по 1 бод. Погодак у мали круг доноси три бода. Како су поља различите вредности из локалног наречја произашли су и посебни називи за њих. Погодак у доња два поља великог круга назива се „у један“, погодак у горње поље великог круга назива се „у два“, док се погодак у мали круг назива „у сриду“. Међутим, ако се и не погоди алка, уколико је алкар копљем додирнуо алку, каже се „у ништа“, док ако алка остане нетакнута, каже се „промашио“.

Picture

Сваки погодак „у сриду“ уз самог алкара који је погодио, слави и публика, јер смисао самог надметања није само победити остале такмичаре, већ због саме тежине задатка, погодити што већи број срида, што изискује велику вештину и умеће алкара у руковању копљем, управљању коњем и оштром оку. Сваки погодак „у сриду“ слави се оглашавањем лимених инструмената и пуцњима из „мачкула“ – старинског топа.
Алка се користила у 17. и 18. веку као војничка вежба за коњицу која су носила копља, сличне игре одржавају се и у другим крајевима Хрватске (позната је „Трка на прстенац“) и Европе где постоји коњаничка традиција.

Шта кажу Хрвати

https://hr.wikipedia.org/wiki/Sinjska_alka​

”Сињска алка хрватска је витешка игра. Одржава се сваке године у недјељу у првој трећини мјесеца коловоза у Сињу, на годишњицу побједе над турским освајачима 14. коловоза 1715. На тај дан је 700 хрватских војника из Сиња успјело одбити навалу војске турског сераскера Мехмед-паше Челића која је бројала 60.000 војника.”

Сињска алка је 2010. уписана на UNESCO-в попис хрватске нематеријалне светске баштине у Еуропи.

 

Picture

Фото: Википедија

Шта каже историја

Повод за рат је био устанак Срба из Црне Горе који су Османлије угушиле, међутим, устаничке вође су се склониле у Херцег Нови и Боку, тада под управом Млечана, Турци су тражили њихово изручење, а како Млечани нису хтели да удовоље њиховим захтевима, а имали су још неких територијалних спорова, рат је био неизбежан.

С обзиром да је рат избио у зиму 1714. чекало се пролеће да почну прве велике операције.

Србско становништво Крајине и Далмације стало је као и раније уз Млетачку републику.1715 год. Турци са око 60 000 пешака и коњаника и 40 000 помоћног особља и великим бројем топова (већину нису успели да употребе), нападају Цетинску крајину и Сињски град са око 700 бранитеља. Уследиле су жестоке битке, где су Сињани уз помоћ Млетачке војске која је стигла на време у помоћ опседнутом граду, успели да победе и протерају турке на почетне позиције.

Да би покољења чувала успомену о борби својих прадедова, Сињани су, као симбол храбрости, јунаштва и човечности утемељили Алку, витешку народну игру.

Алка има своје корене још од давнина и то не само у Сињу већ и у другим далматинским градовима, као рецимо у Макарској, Имотском или Задру, али у данашњем облику она се изводи од 1715. год.

Осам година, од 1806. до 1814, Алка се није одржавала јер ју је забранио Наполеон Бонапарта. У то време он је склопио савез са Турцима који су били на овом подручју. Сињани су се побунили, па су им Французи 1809. срушили чувену тврђаву.

На свакој Алци, већ скоро 300 година, у свечаној поворци, проводи се “едек”, турски коњ без јахача. Он, као симбол сињске победе и турског пораза, носи штит и оружје побеђеног Мехмед-паше.

Picture

Фото/Ферата.хр: Едек
Ево шта Слободан Јарчевић каже о овом проблему, углавном се цитат односи на предходни рат од 1683. до 1699. године (Велики Бечки рат), који је завршен победом земаља Свете лиге и миром у Карловцима. У њему се борио и Еуген Савојски, а рат је обележила и велика сеоба Срба. Тај рат је остао Турцима у лошој успомени па су једва чекали прилику за реванш која се указала 1714, као што је горе речено.

С. Јарчевић:

Крајем седамнаестог столећа није било католика, а камоли Хрвата, у Сињу и околини. Угарска документа су сачувана и она бележе ту само Србе православне – од 13. столећа.

Срби Далмације су подигли устанак против Турака 1682. године и већ 1683. су ослободили Далмацију, осим утврђења: Сињ, Книн и још једног. (Ове чињенице су уклањане из историографије у обе Југославије). Тад су Турци опседали Беч с 250.000 војника, а у Далмацију, против српских устаника, послали су 100.000 војника.

Срби су разбили ову турску војску и гонили је кроз Босну до реке Саве. Турци су запретили Млечанима да ће, после освајања Беча, напасти Млетке – ако дужд не организује гушење српског устанка у Далмацији. Млечани су послушали и ангажовали су за то гушење сердара Стојана Јанковића и његовог брата Завишу. Они су дошли с галијом млетачке коњице и стигли у Равне котаре – у штаб устаника. Захтевали су да се устаници разоружају и оду кући. Но, Срби су их најурили, па су Стојан и Завиша укрцали своје млетачке коњанике на галију и отпловили за Млетке.

Нажалост, ми никад нисмо чули ништа за овај устанак. Нисмо чули ни ко је био његов вођа. Био је то Илија Јанковић – најмлађи брат Стојана Јанковића!
1683. године је, пукла турска опсада код Беча, а Срби су дигли устанак у Мађарској, Славонији, Лици, Кордуну, Банији и Војводини, Херцеговини и Босни. Турци, зато, нису могли да подигну против Аустријанаца и Пољака одбрамбене линије на Балкану, па су се повукли до југа Македоније и Грчке. Цела Србија се дигла, такође, на устанак. Тад је савезницима пришла и Млетачка Република, па су јој Аустријанци и Пољаци, за савезништво, доделили Далмацију. Устаници нису могли ништа. Није било могуће ратовати и против Европе, па су прихватили млетачку власт.

Млечани су пензионисали Илију Јанковића и отпустили његове команданте. Променили су заставе – уместо српских, устаници су носили млетачке и наставили борбу против Турака. Тад су ослобођени Книн и Сињ. При ослобађању Книна, прославио се један од Синобада. Те српске устанике су Млечани послали у Црну Гору и они су је ослободили 1687. године – Црногорци су били мобилисани у турску војску и 2 године се, ето, борили против свог ослобађања. У тим борбама се истакао Бајо Пивљанин и њега су Турци убили 1687. код Вртељке. Кад су Срби ослободили Црну Гору и Херцег Нови, тад су се европске силе сагласиле да Црну Гору ставе под међународну заштиту, али да формално фигурира као турска територија.

Добро, неко ће рећи да је С. Јарчевић ”митоман” и да претерује кад каже Крајем седамнаестог столећа није било католика, а камоли Хрвата, у Сињу и околини.”, или да је устанак био само србски… Било је католика и Хрвата, али њихов број је био много мањи у односу на број Срба.

Али, да занемаримо то шта каже Јарчевић и да видимо шта кажу други извори.

Странице часописа ”Слава” из 1896. године

Picture

Picture

Picture

Picture

Живот и обичаји народа србског – Вук Стефановић Караџић, 1867. године

Picture

Лужички Срби – Лупање кокот

Зна се да је Цар Душан Силни приређивао ”Багорде” и разне друге витешке турнире. Дубровачки документи сведоче да су у Приштини још 1435. године ”јахачи копљем гађају обешену рукавицу…”.

​Сличне игре су се одржавале свуда на простору БиХ о чему сведоче и призори на стећцима. ​Нешто тачнији и савременији опис алке се могао пронаћи у Макарској (књижица “Стриглиане алке”, у том стилу, објављена 1792.). “Прстенец” на покладе – блиски рођак алке, играо се у Загребу и Истри. Сама ”Алка” је била популарна у Шибенику, Задру, Трогиру, на острвима (Хвар, Крк, Раб, итд.), али је постепено нестала због слабљења млетачке политичке моћи дуж Јадранског мора.

​Није немогуће да је корен оваквих игара у паганским временима, јер Лужички Срби здушно чувају и одржавају стари свој обичај да “лупају Певца”, односно “кокота” – “Kokotwapas”. Коњаник који “лупне” певчеву главу постаје “Краљ жетве” и бира своје “краљице” (у множини) а они који “лупну” крила “од певца” добију друго и треће место.

Picture

Лужички Срби: Слика Горе – Лупање кокота; слика доле – Обичаји везани за плодност који се одржавају у мају месецу (као првобитно што се одржавала Сињска алка

Picture

​Шта нам још каже хрватска википедија

Повијест Алке показује да се она у старини трчала у различито вријеме него данас, а пригодице и по два пута на годину. Трчала се, нпр. 1798. два пута, на посљедњи дан карневала и 9. свибња; 1818. године 15. свибња и 6. српња; 1834. године 9. вељаче; 1838. године 19. травња; 1855. (због колере) одгођена је чак на 4. листопада. Иначе се тек од 1849. редовито трчи 18. коловоза, на рођендан цара Фрање Јосипа, што је чак утврђено и Статутом из 1902.

Дакле, прво су алкари у Сињу “лупали” алку у мају месецу, а после је промењен датум због победе над Турцима, да би се на крају ”лупала” на рођендан Фрање Јосипа (како ово звучи улизивачки). Из овога можемо закључити да су Срби организовали алку у мају месецу из неког нама непознатог разлога (не желимо да нагађамо), да би након победе над Турцима почели да је обележавају 14. августа. Како су се мењале границе, под утицајем политике, а не смемо да заборавимо ни католичење Срба које је већ узело маха, тако се мењао датум и припадност (да тако кажем) обичаја. Данас је то ”хрвацки” обичај који се у част Фрање Јосипа обележава 18. августа.

Сињска алка је данас  припала хрватској нематеријалној светској баштини и ту више нема збора, али њене корене треба тражити у србској прошлости јер је несумњиво некад била део србске традиције и обичаја.
Уредио: СРБСКИ
ИЗВОР: srbski.weebly.com