СЕВЕРНИ СРБИ – ТРАЈНО ПОРОБЉЕНИ!

  • Крајем X века су Бодрићи и Љутићи истребљивани суровим крсташким ратом. Потом су окупатори њихове земље колонизовали немачким становништвом
  • Слична судбина је задесила и северне Србе. Окупаторски маркгрофови су суровим прописима забранили њихове обичаје и језик

ПИШЕ: Душан Ковачев

 

Иако је епископ северних Срба Босо организовао проповеди на словенском језику, није имао много успеха због огорчености Срба према освајачима. Босо је организовао цркву као бискуп у Мересбургу, поставио је за бискупа бенедиктинца Хуга у Жичу (Seitz) и Бурхарда у Мишањ (Meissen). Све три бискупије су освећене за Божић 968. г. и биле су подложне митрополиту Магдебуршком Адалберту, стварном управитељу покрштавања полабских Словена. Овај Адалберт је 961. године већ био ангажован на неуспешној мисији при књегињи Олги ради превођења Руса у римокатоличку цркву, али га је Олгин син Свјатослав изгнао из Русије. Ради својих „заслуга“ због једнако неуспешног покрштавања Словена у Русији као и на Лаби, Адалберт је у римокатоличкој цркви касније прозван „апостолом Словена“.

Устанак Бодрића и Љутића против окупатора

Магдебуршку мисионарску митрополију је после смрти Адалберта 981. г. наследио његов ученик словенског порекла (Војтех), у монаштву Гизлихер. Бодрићи су 983. године дигли велику буну против окупатора. Устанак је избио у племену Ратара, у граду Радогост (Rethra), крај храма бога Сварога.

Устаници су ухватили бискупа Мекленбуршког Јохана Шкота и ритуално му одсекли главу посветивши је богу Сварогу па је набили на копље. Уништили су и бискупије у Браденбургу, Хавелбергу и Жичу. Олденбуршки бискуп је побегао из земље Љутића који су се придружили устанку, па спалили бискупију у Олденбургу и манастир Св. Лаврентија у граду Калбе. Љутићи и Бодрићи су потом напали чак и на Хабрург и запалили га. Срби нису учествовали у овом паганском устанку. Буна је у историји позната  под именом Велики словенски устанак. Могуће је да су Словени сматрали да иза Исуса Христоса освајачи крију немачког бога рата због упадљиво сличних представа божанства[1] коришћених међу Германским народима, као и због памћења да су се Франци молили богу рата пред мачем пободеним у земљу, који је обликом подсећао на хришћански крст.

            Камени споменик словенског кнеза узидан у зид црке у селу Берген на острву Рујно

 

Ради трајног одржавања покорности Бодрића је 983. г. створена Северна марка. Немачке војводе северне, лужичке и мајсенске марке су тада заједно са војском бискупа халберштатског Гизлихера напале и потукле војску словенских побуњеника код Белкешајма. Године 985. је против словенских побуњеника војску упутио и новокрштени пољски краљ Мjешко I. Ипак, све војне инвазије на Бодриће и Љутиће су бивале неуспешне док није почело да их прати насељавање немачког цивилног становништва (Саксонаца и Франака, ређе Фламанаца и Фрига) у словенске земље на којима су установљене источне маркгрофовије  (Ostsiedlung).

Северни Срби у бурно доба ратова против Словена

Мересбуршки бискуп Титмар је у својој Хроници почетком XI века оставио записе о верским обичајима српског племена Далеминзи (извори су их звали Доломићи, Дољемићи, Галомачи или Гломачи), који поштују језера и изворе, гатају помоћу пепела и крви. Забележио је да постоји међу њима род Светибор које поштују као свеце. За разлику од Љутића и Бодрића, било каквог писаног податка о организованој паганској религији код Срба нема.

Глава словенског идола откривена у Мересбургу

 

Током владавине Болеслава I Храброг Пољска је од 1002. г. водила три рата против царских маркгрофова за област око Мишања, Дреждања и Будишина. Миром у Будишину 1018. г. је Лужица припала Пољској. Тиме су српска земља и народ изгубили јединство и подељени између владара Пољске, Чешке и немачких маркгрофова. Пољски кнез Мјешко је 1030. године уништио сва градска утврђења лужичких Срба. За три деценије ратова Пољских владара против немачких маркгрофова, много Срба је изгинуло или се раселило из ове области. Немачки ћесар  Конрад II je 1031. г. успео да испослује предају српских земаља од пољских владара саксонским владарима и од тада је ова земља прозвана Горњом Саксонијом. Срби су веома стрепели од Франака, али су према Саксонцима били углавном добро расположени. Римокатолички просветитељ Срба је био Свети Бено (бискуп Мишања). Св. Бено је подржавао саксонске владаре да се супротставе царској власти и сам се супротставио про-ћесарском папи. Осим тога, потрудио се да научи српски језик. Тек такав бискуп је имао  великог успеха међу Србима. У Ходжију (Göda) код Дреждања је око 1076. године Св. Бено основао цркву Св. Петра и Павла (Cyrkej swjateju Pětra a Pawoła).

Албрехт од Бера је 1123. г. војском прешао планину Харц[2], освојио западну област до тад непроходних шума Срба, па на отетој територији установио баварску Северну маркгрофовију која се већ 1133. г. простирала све до реке Мулде.

Крсташки рат против Словена

Силом уведено хришћанство у земљу Бодрића није трајало дуго. Кнез Никлот, је након смрти Бордрићног кнеза Хенрика одбацио хришћанство и вратио се паганској словенској вери. Заједно са Прибиславом, сином кнеза Хенрика отргао је вазалне данске земље да би их вратио Бодрићком савезу и почео кампању пиратерије против Данаца.

Жрец бога Световина узидан у цркви градића Алткирхен на острву Рујно

 

Када је Бернхард од Клервоа од папе Евгенија III добио благослов за Други крсташки рат, саски Војвода и вазал Фридриха Барбаросе Хајнрих Лав је 1147. г. је заједно са Пољацима повео Словенски крсташки рат (Wendenkreuzzug). Међу црквеним оцима владала су подељена мишљења о покрштавању полабских Словена. Бернхард из Клервоа је сматрао да против Словена треба водити рат „све док не буду, помоћу Божјом, преобраћени или збрисани“. Римокатоличка црква се тренутно преобразила у крволочну војску. Словени их нису чекали скрштених руку, па је кнез Никлот одмах ушао у област Вагрију у Холштајну да заштити тамошње паганско словенско племе Вагре. Крсташка војска је била састављена од Данаца и Саксонаца, водили су је бискупи Мајнца, Халберштата, Минстера, Мересбурга, Бранденбурга, Олмуца и Хавелберга. По заузећу Вагрије, међу неистребљене и силом покрштене словенске Вагре су одмах населили германске Фламанце и Фрижане. Продирали су на исток ка Шћећину. У Добину су силом покрстили Љутиће, уништили велики пагански храм словена у Малкову, али су код Демина поражени. Област Мекленбурга[3] и Поморја (Pomeranien) је била равна и непошумљена па је лако опустошена и словенско становништво је десетковано. Крсташка војска је пљачкајући, сејући смрт и силом покрштавајући успела да се кроз ове равнице пробије до хришћанског кнеза Поморја у Шћећину Ратибора I (Сина паганског кнеза Никлота) и бискупа Поморја Адалберта. Кнез Никлот је прихватио мир по цену да се одрекне Вагрије. Силом покрштени су потом масовно напуштали хришћанство, али су Словени заувек изгубили област Мекленбург. О крвавом карактеру крсташког походаје тужно  сведочанство оставио саксонски историчар Хелмолд: „Није било помињања хришћанства, већ само новца“. Бискуп Поморја Адалберт (чија област је нарочито страдала од данских крсташа) је након крсташког рата записао да је хришћанство требало уводити „проповедањем, а не оружјем“. Године 1181. су Поморје и град Шћећин постали део римско-немачког царства.

                                       Гора Чрнобог у земљи северних Срба

 

Нарочито сурови су били дански крсташи који су рат наставили. Истребљење паганских Словена и насилно покрштавање је трајало дуже од две деценије све док рат није окончан данским разарањем храма Световида у Аркони на острву Рујно 1169. г. Наиме, дански краљ Валдемар I je објавио рат словенском племену Рани на острву Рујно које је до тада остало ван крсташког домашаја, иако је Гернхард од Клервоа још почетком крсташког рата говорио да је језгро словенског паганства у тамошњем  чувеном храму бога Световида. Ранског кнеза Цецлава је присилио на вазални однос, а храм је лично разорио бискуп Роскилда, главни саветник Валдемара I, Абсалон. Рујански Рани су пореклом били најблискији словенском племену Вагри у Холштајну, одакле су потицали кнезови Рана. Рани су имали мноштво паганских храмова на свом острву. Поред храма словенског бога рата  Световида у Аркони, подигли су храмове Чрноглаву на Јасмунду, а у граду Шареница (Charenza) који је би престоница су обожавани Ругјевит, Поревит и Поренут. Кнез Рана, брат и савладара Цецлава Јаромар I je постао је вазал данског краља и данском силом је покрстио словене на острву. У зиду Цркве Св. Марије у Бергену на острву Рујно је сачуван камени рељеф кнеза Јаромара I. Све до XIV века је острвом владала словенска кнежевска династија, али је након Ратова за рујанско наслеђе острво припало Померанији. Потом је острво изгубило словенске кнезове и потом врло брзо германизовано у доба Римско-немачког царства. О организованој германизацији Словена на острву говори податак да је године 1404. документовано да је на острву умрла последња жена која је говорила словенским језиком.

Присилно покрштавање Словена у Немачким земљама су спроводили митрополити Бремена и Магдебурга. У XII веку су након смрти кнеза Никлота сви преживели Словени коначно присиљени да прихвате римокатоличко хришћанство, а у области некадашњих племенских савеза Бодрића, Љутића и Поморјана су и германизовани они који нису истребљени. Неслужбено, крсташки рат против Словена је настављен, проширио се на рат против балтских народа (међу којима је такође вило словенских) и крсташком инспирацијом је трајао до XVI века. Мноштво паганских словенских артефаката узиданих у храмове на североистоку немачке сведочи о политици насилног покрштавања. Освајачи су хтели да прикажу силом покрштеним Словенима да су и њихови богови у цркви. Оваквих трагова и након више од пола миленијума је остало много. У зиду цркве у Бергену на осрву Рујно се до данас налази узидан камени споменик словенског идола. У цркви града Волгаст је узидан архаични лик бога Јаровита, а у Алтенкирхену на острву Рујно је до данас опстао узидан лик Световидовог жреца са рогом обиља. Међу проређено словенско становништво досељавана је немачка сиротиња, углавном из Саксоније. Тада је из Кнајтлингена (Kneitlingen) код саксонског Брауншвајга у Молин (Mölln) код Љубека (Lübeck) по једној легендарној варијанти досељена и  породица чувеног саксонског лакрдијаша Тила Ојленшпигела.

Северни Срби, заборављени на својој земљи

Срби који су били ојађени ратом пољских владара са немачким господарима на својој земљи нису узели учешћа у Великом словенском устанку. У својој отаџбини је словенски језик опстајао само код Срба у Лужици, а неко време и у ретко насељеној шумској дивљини горњег тока реке Шпреве.

        Ђавоље око на гори Чрнобог

 

Почетком XIII века српско становништво почиње да развија ратарство трећачењем. Почиње крчење земље коју је обузела шума. Само око вароши Плавно (Plauen) у Горњој Лужици је на крчевини настало чак 80 српских села. У ово доба нестају племенски називи међу Србима и говори се о Доњој Лужици (раније племе Лужичани) и Горњој Лужици (Миличани и Гломачи). Међутим, царски великаши од 1104. почињу да и међу Србе насељавају сиротињу са својих поседа на Западу. Прву такву колонизацију је те године спровео Випрехт од Гројча (Wiprecht von Groitzsch), затим мересбуршки надбискуп, па мишањски маркгрофови. Сиротињу из Тирингије, Саксоније, Франачке Фламанске насељавали су особито у долине Елбе, Сале, Мулде и Рудне Горе. Увек су их опремали бољим радилом и њихова феудална везаност за земљу им је омогућавала већу статусну сигурност него словенском становништву (право на наследство земље, право пресељења, итд). „Саско огледало“ из XIII века сведочи о веома неравноправном положају Срба. На пример, Србин није имао право да захтева судску заштиту против Немца. Оваквим видовима германизације Срби су потом трајно и непрекидно били изложени вековима година.

Римокатоличка вера међу северним Србима

Римокатоличка црква се лагано ширила међу Србима. Осим поменуте цркве коју је основао бискуп Бено у Ходжију (Göda) основана је 1225. г. црква у Храствици[4] (Crostwitz), а 1230. г. црква у Кулову (Wittichenau). Године 1240. подигнута је Црква Св. Марје у Будишину, а 1248. г. цистерцитски манастир Маријина Звезда (Marijina Hwězda или нем. Klasztor Marienstern) у Горњој Лужици (првобитно назван „Јутарња звезда“). У Радибору (Radibor) је црква подигнута 1270. године, а у Будишину је подигнута 1280. г. и Црква св. Николе.

Српски језик је забрањен, а Срби заковани за своја села као робље немачких грађана и кметова

Цркве и манастири су се много брже подизале у местима колониста са Запада. Српски језик је формално забрањен и његова употреба је сурово кажњавана најпре у Анхалту (1293. г), затим у Липсику, Цвикау и Алтенбургу (1327. г), па у Мишању и Дреждању  (1424. г). Што су забране биле касније уведене, биле су строжије. На пример, онај ко је у Мишању говорио језик „Wende“ кажњавао се смрћу. Српске обичаје и језик су власти сматрале  нехришћанскима, забрањивале и прогониле их. Насељеним местима су мењана имена у складу с немачком фонетиком или су једноставно превођена са српског на немачки језик. До XV века Срби су у својој домовини западно од Елбе и у области Рудне Горе (где је колонизација са запада била најснажнија) потпуно германизовани или најурени од стране досељеника.

                           Колонизација Немаца у источне земље, живопис Саксонског огледала

 

Развој градских самоуправа је Лужици донео нови вид социјалне неправде међу становништвом, којом су Срби постали трећеразредни људи градског становништва. Градске самоуправе су штитиле привилегијама пре свега досељено становништво немачког језика. И организацијом градова су Срби одбачени на градску маргину. У „горњем граду“ Будишина је живело привилеговано становништво, а у подграђу као сеоској агломерацији су живели Срби. Слично је било и у Житави (Zittau), Љубину (Lübben), Љубију (Löbau), Каменцу (Kamenz), Калау (Calau), Губину (Guben), Зхорјелецу (Görlitz). Користећи самоупавна права патрицији ових градова су веома ретко припуштали Србе на важне функције или им издавали или продавали права на бављење уносним пословима и занатима[5]. Статусна и нарочито градска сегрегација је учинила да почетком новог доба сеоски и пољопривредни начин живота ван града и мимо занатског и интелектуалног живота постану битни чинилац идентитета Срба, што је превазиђено тек почетком XX века када су Младосрби најзад проширили просветитељске идеје на српско становништво лужичких села.

Немци и Срби пред саксонским владаром, живопис Саксонског огледала. Срби су представљени у доњем делу, као другоразредни поданици у односу на Саксонце

 

Напредак новог доба је од XV века за Србе представљао њихово коначно закивање у кметски однос на селу. Тада је у српском и чешком језику прихваћена старонемачка именица Bûr у значењу сеоског земљорадника или ратара, истог порекла и врло налик на реч паор међу Србима и Хрватима на подручју Аустрије, односно Краљевине Угарске.

Рушевине замка Ојбин из којег су банде некадашњих тевтонских витезова разбојнички пљачкале српску земљу

 

Српске сељаке су у Лужици нарочито су у ово доба додатно терорисали и разбојнички витезови чији ратнички занат је постао беспотребан након пропасти крвавих тевтонских похода. Ови разбојници су уништени тек кад су почели да пљачкају и градско немачко становништво. Када су том становништву дојадили, закључен је Савез пет градова па 1350. г. тај савез разорио упоришта разбојничких витезова на Корзиму (Kirschau) и Ојбину (Oybin). Невоље по Србе нису престале. Лужица је потом једно време била у власти чешких Пшемисловића, а затим је постала област упада ратоборних чешких Хусита.

 

[1]Штутгартски псалтир“ из IX века Исуса Христа представља као ратника у оклопу и са копљем у шлему. Позната је и представа јунака са копљем и ореолом на франачком надгробном споменику у Нидердолендорфу из VII века.

[2] Планина Харц је место које је Гете прославио описујући у „Фаусту“ Валпургијску ноћ, односно ноћ вештица која се дочекује уочи првог маја.

[3] Током XVIII века су у немачком селу Прилвиц у Мекленбургу откривени словенски идоли приписани словенском паганском светилишту  бога Радгоста у месту Ретра (нем. Groß-Raden) у којем су се према немачком хроничару Титмару Мересбуршком наводно приносиле људске жртве. Видети: Andreas Gottlieb Masch’s Die gottesdienstlichen Alterthümer der Obotriten aus dem Tempel zu Rhetra am Tollenzer-See, ed. Daniel Wogen, Berlin, 1771.

[4] Први поуздано поменути свештеник ове цркве (1248. г) био је неки Прибислав.

[5] Постоји свега неколико изузетака. Године 1362. је у већу Каменца члан био Србин Никола Вент, У Љубију их је било неколико, а у Бауцену је око 1360. године неки Србин Јаков био златар. Србима није дошуштано да се баве трговином и уносним занатима, већ само оним простијим (кожари, обућари, пекари, ткачи, сукнари, итд).

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи