Сеобе Срба у Словачку

Насељавање Срба у Словачку у средњем веку одвијало се у више таласа.

ПИШЕ: Љубивоје Церовић    

 

Први талас је кренуо другом половином XV века и потрајао до првих деценија XVI века, када се досељавају Срби на подручје Горњег Дунава, у Коморан и Братиславу, чинећи са Острогоном и Ђуром у Угарској језгро Краљевске шајкашке флотиле. Овај систем одбране, устројен по стратешкој замисли угарског краља Матије Корвина, као део одбрамбеног система од Турске, у целини се протезао од Братиславе до Земуна. У Горњој Земљи се ширио и на притоке Дунава. Најпознатији шајкашки центар у унутрашњости Словачке, чију су посаду чинили Срби, била је Шаља на реци Вагу.

Други талас српских сеоба у Словачку је уследио после неуспеле турске опсаде Беча 1529. године. Тада је Фердинанд Хабзбуршки одлучио да створи одбрамбени систем утврђења, у којима су били и Срби. Сматрало се да ће се на тај начин, поред шајкашких утврђења на Дунаву, створити ланац тврђава на Морави које ће онемогућити продор Турака у средиште Европе.

Трећи талас српских сеоба у Словачку догодио се другом половином XVI века и првом половином XVII века, када се усталила граница према Турској. Да би се осујетили могући османски продори, дуж северне границе изграђено је више утврђења, где се појављују и Срби. Упоредо са овим, због учешћа у борбама против Турака за време Дугог рата (1593-1606), Срби из Угарске се селе у Горњу Земљу која је била под аустријском влашћу.

Четврти талас уследио је са Великом сеобом Срба, када је на подручје Словачке на челу српског збега дошао патријарх Арсеније III Чарнојевић. Тада су се Срби населили у неколико насеља на територији југозападне Словачке.

У сеобама Срба учествовали су и Цинцари, припадници староседелачког народа Балкана, романског порекла, који је насељавао јужне делове Балканског полуострва: Епир, Македонију и Тесалију. Највише Цинцара се у Горњу Земљу населило после Велике сеобе Срба, и то током XVIII века, због страха од турских репресалија, као и због земљотреса који је погодио подручје Москопоља, цинцарског привредног и културног центра.

У Братиславу су се Срби доселили крајем XV и почетком XVI века. У словенском свету Братислава је била позната као град одакле је, другом половином IX века, почело ширење хришћанства на старословенском језику. Наиме, у Словачку су, на позив великоморавског кнеза Растислава, дошли византијски проповедници Ћирило и Методије. Тиме су постављени темељи културе словенских народа.

Бежећи испред турских зулума, током XVII века, Срби су долином Дунава доспели до Братиславе. Населили су подграђе, које се у XVII веку почело да назива Рацки, односно Српски град.

У документима из XVI и XVII века помињу се Срби који су живели у Братислави: Михајло Черновић, Вук Вратковић, Јован Бродовић, Гаврило Беловић, а забележене су и породице: Оршанића, Годенића, Андријашевића, Маршића, Гравића, Драшковића, Пурића, Ковачевића и других.

Скалицу, у западној Словачкој према реци Морави, Срби насељавају у XVI веку. Била је то крајња северна тачка до које су доспели. Помињу се и појединци: Илија Марковић, Варнава Радојевић, Андрија Попиновић. У околини Скалице Срби су населили Радошевце и Мокри Гај.

                                        Поглед на Комарно са шајкама (1597)

 

У непосредној близини Скалице било је утврђење Холич, које су изнад Мораве саградили Бакићи. Непосредно уз замак се налазило српско насеље Добра Вода.

Почетком XVII века, на обронцима Малих Карпата према реци Мијави, Срби су живели и у Сеници. Овде се поименично помињу: Матићи, Тураковићи, Видовићи, Петрасовићи, а помињу се и племићи Вратковићи.

Између поменутих утврђења на подручју Малих Карпата, према Морави на западу и Трнавки према истоку, помињу се насеља у којима су живели Срби у XVI и XVII веку: Остријеж, Буково, Бановце, Борски Микулаш, Борски Петер, Куклов, Моравски Јан, Бохдановце.

Српско становништво је у мањем броју насељавало Коморан и пре XV века. Интензивно насељавање одвијало се током наредна два века, од пада Деспотовине до Велике сеобе.

Највећи број Коморанаца био је српског порекла. Били су то потомци шајкаша који су овамо дошли у XV и XVI веку. Део их је дошао из Српског Ковина почетком XVII, а мањи број у време Велике сеобе Срба. Мањи број Цинцара је дошао до XVIII века, а већина се населила током XVIII века. Као православни, сви су били окупљени у оквирима Српске православне цркве. Временом су се уклопили у већинску српску етничку целину.

Као што је речено, највећи број Коморанаца имао је српска породична имена: Антонијевић, Антоновић, Асурчић, Бајић, Бистровић, Бодић, Бољаковић, Бошњак, Брајковић, Ваднић, Видоје, Владисављевић, Војнић, Вујин, Вуковић, Готовановић, Димитријевић, Димитровић, Добрић, Дујић, Ђурашин, Ђурица, Живковић, Жупановић, Иванић, Јаковљевић, Јовановић, Казимировић, Катановић, Козаревић, Кнежевић, Кољевић, Копановић, Костић, Костовић, Летић, Маркић, Марковић, Матић, Миловић, Милојевић, Миловановић, Первјанин, Перишан, Петрешић, Поповић, Прерадов, Радманић, Радојчић, Семерић, Станковић, Стефановић, Угриновић, Цветковић.

Део Срба у Коморану носио је породична имена према топонимима одакле је долазио: Аради, Бошњак, Будаи, Ђери, Јеновац, Капелет, Капушварлија, Кечкемети, Кипровчанин, Комлоши, Коморанац, Монастерлија, Обадски, Остронгонлија, Пакши, Пешти, Пожунлија, Сомборлија, Стамболија, Темешвари, Ујвари, Фејвари, Фелдвари, Фогороши, Чадвари, Чанади, Шикмеди.

Мањи број Коморанаца носио је и помађарена презимена: Антал, Бокмештер, Домонкош, Ђенђеши, Зарепеш, Келемен, Киш, Ковач, Ланчиш, Лукач, Мађар, Пап, Рац, Ружаш, Сабо, Терек, Фаркаш, Фегаш, Халас.

Део коморанских презимена указивао је на њихово ближе или даље цинцарско порекло: Аурига, Бакија, Бодица, Борнелица, Брамани, Вали, Варшани, Видица, Витула, Врањеша, Гара, Дебели, Деме, Деметер, Дијак, Домјалеовица, Дузи, Думча, Ерши, Замфир, Зубанџија, Кефала, Киро, Крали, Кузма, Кукуш, Курди, Лајди, Лесковари, Паламида, Паралица, Пока, Раделија, Рака, Роман, Севастијани, Сина, Спречка, Стерио, Стефанидес, Стода, Тако, Трандафил, Туба, Фитоли, Хаџи, Чудила.

Талас сеоба Срба 1690. године, поред Коморана, захватио је и друге делове Словачке.

Најпознатија српска колонија, разуме се, била је у Коморану, а друга у Трнави. Овде се српска православна црква, у ствари капела, помиње првом половином XVIII века. Четрдесетих година XVIII века помиње се српски свештеник, у исто време када је у Коморану боравио Гаврило Венцловић. Године 1826, поред цркве која је имала свештеника помињу се и поједини Срби, међу њима породице Рајић и Рац.

После Велике сеобе Срби су се населили и у Модри. У њеном предграђу Краљеви помињу се: Чајковићи, Краљевићи, Михајловићи и др. Живели су и у оближњим Шенквицама.

Највећа концентрација Срба у овој области налазила се у Виштуку, источно од Модре. Помињу се: Станковићи, Маринковићи, Павловићи, Весковићи, Петровићи, Ђураковићи, Радаковићи.

Одвојене од националног стабла, далеко од бројних српских подручја, српске енклаве у Словачкој су нестале, остављајући трагове свога живота у црквеним књигама, напуштеним црквама и запуштеним гробљима, као и у породичним именима.

 

ИЗВОР: Пројекат Растко