Сенке над савешћу или сиромаштво културних јањичара

Ранко Гојковић

Неки људи су толико сиромашни, да немају ништа осим новца

Галу Галина

 

 

 

 

  • Српско-руско братство печаћено је вековима, често и крвљу заједнички проливеној против истих непријатеља
  • Као да су западни сатанисти услед незаустављивог војног јачања Русије осетили да губе тло под ногама, па пред своју пропаст очајнички покушавају направити што више смутње у српском роду – једином истинском, вековном савезнику руског народа
  • Прљави Сорошев новац на који пљују и римокатолици Мађари, поново је убачен у великој количини у Србију као и приликом финансирања издајничке олоши из покрета „Отпор“
  • Данас се тим прљавим новцем финансирају дубоко антисрпски и антируски пројекти, од којих је један и одвратна серија која ружи руске избеглице пристигле у Србију између два рата
  • Истинска уметност не може бити заснована на манипулацијама и лажима и као неко ко се озбиљно бавио питањем реке руских избеглица које су пристигле у српске крајеве између два рата, не могу овакво „стваралаштво“ другачије назвати осим – културним јањичарством!
  • Ко жели, може опширније о томе да чита у другом делу мог српско-руског диптиха, у књизи „Знаменити Руси у србској историји“

 

      *          *          *

 

Сутрадан по добијању ултиматума од стране Аустро-Угарске, регент Александар Карађорђевић је писао Руском Цару Николају II: “У овим мучним тренуцима Ја износим осећаје Свога Народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”. Уочи објаве рата од стране Аустро-Угарске, Николај II још увек гаји наду у могућност мирног регулисања проблема, али на крају писма истиче: “Ако пак не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију”. И витешки руски Цар је одржао реч, иако га је то коштало и круне, и државе и сопственог живота и живота својих најближих. И витешки српски Краљ никада није заборавио шта је Русија учинила за Србију и учинио је све да се десетине хиљада руских избеглица у Србији осећају као у својој Отаџбини, не желећи до краја живота да призна безбожни комунистички режим у Москви одговоран за убиство последњег Православног Цара. А они незнавени Срби који уместо главе на раменима носе Сорошев ТВ екран па питају – а када су то нама Руси помогли? – нека прочитају следеће речи светог српског владике Николаја: „Дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.”

Када је Петар Велики послао учитеља Суворова у Сремске Карловце, вероватно ни сам није био свестан шта ће тај градић и Српска Митрополија која је настала у њему, значити за духовни опстанак српског православног рода. Такође, талас руских избеглица који је запљуснуо Србију после крвавог грађанског рата у Русији, био је насушно потребан Србији десеткованој у два Балканска и Првом светском рату.

Као што је после двовековног Татаро-Монголског нашествија, Русији по ослобођењу од ропства насушно био потребан талас српске духовне и интелектуалне елите коју је запљуснуо после пада Цариграда и Смедерева, тако је и после Балканских и Првог светског рата Србији био насушно потребан талас руске духовне и интелектуалне елите који ју је запљуснуо после Октобарске револуције и крвавог грађанског рата. И без рата и страшних страдања Србија је била сељачка земља са малим бројем квалификованих кадрова у било којој друштвеној, културној или научно-просветној области, па је долазак великог броја висококвалификованих и висококвалитетних кадрова из Русије за Србију двадесетих година двадесетог века био истински “дар са Неба”. После Балканских и Првог светског рата Србија је практично била остала без учитеља, лекара, инжењера, свештеника… и Руси су у великој мери надокнађивали тај недостатак. Око 200 “Руских колонија” постојало је у Краљевини Југославији, а најзначајније су биле у Београду, Новом Саду, Панчеву, Белој Цркви, Нишу, Земуну, Великом Бечкереку, Крагујевцу… Мноштво најразличитијих руских организација у свим областима друштвеног живота – црквено-просветних, друштвено-политичких, хуманитарних, научних, војних, спортских, као и професионалног карактера, културних, књижевних, уметничких, издавачко-просветних… – егзистирало је у српским земљама у том периоду. Нема области друштвеног, државног, научног, уметничког и културног живота у коме руске избеглице у Србији нису оставиле неизбрисив печат. О некима се данас веома мало зна, па и ова књига представља покушај да се један број тих великих људи сачува од заборава. Навешћемо податке и нека значајна имена руских стваралаца у разним областима свог интересовања, свесни да је немогуће и побројати, а камоли описати, сва достигнућа тих руских избеглица у српској земљи.

Према статистичким подацима, око 75% руских избеглица у Србији имали су средње или више образовање (локално становништво у тадашњој Србији било је између 50 и 80% неписмено). Само у Београд доселило се око 10 хиљада Руса и брзо је на квалитетно виши ниво подигнуто универзитетско образовање у српској престоници, ницали су научни институти, факултети, различите оперске, балетске и остале уметничке групе… Али не само Београд – у доброј мери захваљујући руским професорима, факултети се отварају и у Новом Саду, Суботици, Скопљу…

Црква. Треба истаћи да је Српска Православна Црква представљала убежиште “Сабору руских епископа” и “Вишој Привременој Руској Цркви у иностранству”. Синод СПЦ је дао аутономију РПЦЗ у Краљевини Југославији, па је све до 07.09.1944. године РПЦЗ у Југославији имала свој Привремени Архијерејски Синод и Епископски савет. РПЦЗ је у Краљевини Југославији имала своју званичну штампу, своје локалне црквене парохије и свештенослужитеље. У многим српским храмовима певали су заједнички српско-руски хорови, мноштво диригената били су управо Руси који су Духовну академију завршили у Царској Русији, српске богословије биле су препуне руских професора и тешко је мерљив њихов допринос развоју српске православне мисли. Са доласком комунизма и у Србију и радикалног заокрета у ставу државе према Цркви, посебно значајну улогу у очувању вере у српском народу одиграли су ти монаси, диригенти српско-руских хорова, деца свештеника, војника, козака, предавача…

Око 15 српских фрушкогорских манастира били су у рушевинама по завршетку Првог светског рата и у многа братства су примани руски монаси (Јазак, Врдник, Гргетег, Беочин, Шишатовац, Привина глава и други). Српско женско монаштво нарочито је било при издисају па је долазак великог броја руских монахиња увелико допринео обнови и препороду женског монаштва у фрушкогорским манастирима, па и читавој Србији. Тако је 1920. године у Ново Хопово смештено око 80 монахиња Светобогородичиног манастира Лесна из бивше Холмско-Варшавске епархије на челу са схиигуманијом Екатерином која је и основала обитељ (1850-1925 – у световном животу – графина Евгенија Борисовна Ефимовскаја) и игуманијом Нином (Наталија Григоревна Косаковскаја 1874-1949). Монахиње су пред црвеном пошасти из Бесарабије избегле у Србију носећи са собом чудотворну икону Пресвете Богородице. У обновљени, од стране игуманије Меланије и њеног сестринства, манастир Кувеждин такође је 1923. године стигло двадесетак руских монахиња. У Хопову је 1925. године уз учешће и благослов Митрополита Антонија Храповицког одржан Трећи конгрес Руског Хришћанског Студентског Покрета (РХСП). Многи касније познати делатници РПЦ попут о.Сергија Булгакова, С.Л. Франка, В.В. Зенковског, Л.А. Зандере, С.В. Троицког, Г.Г. Куљмана и других, узели су учешће на том конгресу.

У Србији је (нарочито у Фрушкогорским манастирима) боравио и одређен број руских архијереја: Архиепископ Мински Георгиј (у Крушедолу и Раваници), Архиепископ Чељабински и Тројицкиј Гаврил (Бешеново, Шишатовац, Гргетег), Архиепископ Вољински и Житомирски Евлогиј (Гргетег), Епископ Курски и Обојански Теофан (Јазак и Ново Хопово), Архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Гермоген (Ново Хопово и Гргетег), Епископ Севастопољски Венијамин (руски манастир Миљково).

Поменуто Миљково је посебно значајан манастир, у њему је замонашен будући светитељ Свети Јован Шангајски, као и један од највећих српских стараца двадесетог века отац Тадеј, а игуман манастира Амвросиј био је један од последњих послушника Оптинске пустиње. У Миљково је често долазио и Митрополит Антоније Храповицки и остали јерарси РПЦ. Монаштво манастира Миљково 1940. године прелази у манастир Туман (1940-1945).

Наука и култура. За почетак, наводимо имена руских научника који су постали српски академици, уз извињење ако смо некога изоставили: А.Д. Билимович, К.П. Воронец, И.Г. Грицкат, С.М. Куљбакин, В.Д. Ласкарев, Г.А. Острогорскиј, Н.Н. Салтиков, Ф.В. Тарановски, В.В. Фармаковски, Ј.М. Хлитчијев, а дописни чланови Е.В. Спекторскиј и Н.А. Пушин.

У Србији је основано и Руско научно друштво чији је први председник био академик Спекторски, па сматрам да је пригодно цитирати самог Спекторског: “…Руски научници одлазили су у изгнанство празних руку, али пуна срца. Они нису носили са собом кофере напуњене материјалним добрима, већ СВЕТИ ПЛАМЕН РУСКОГ ДУХА. И прва њихова брига приликом удомљавања у туђини, била је да не угасе тај дух, да га сачувају и предају га новим покољењима”.

И то нису биле пусте речи, читав низ српских научних института који су преносили и до данашњег дана преносе знања новим покољењима, основали су или били међу оснивачима руски професори. Ентомолошког института – Ј.Н. Вагнер, Зоотехничког – И.П. Марков, Пољопривредног – Т.В. Локот, Института за вештачка ђубрива – Н.И. Васиљев, Института за изучавање земљишта – А.И. Стребут, Института за Микробиологију – С.Н. Виноградски итд. Мноштво руских професора предавало је између два рата на техничким факултетима, као и на Филозофском, Правном и Богословском факултету. Да наведемо неке од њих: Е.В. Аничков, П.М. Бицили, Н.Л. Окуњев, В.А. Розов, С.В. Троицкиј, Е.К. Елачич, Г.В. Демченко, М.П. Чубинскиј, П.Б. Струве…

Поред рада у високошколским институцијама, велики број Руса радио је и у српским средњим и основним школама. Само у Војводини је између два рата у средњим школама предавало више од 350 руских предавача. Сличан број руских наставника радио је и у централној и јужној Србији. У међуратном периоду је више од 20 Руса само у “Матици Српској” публиковало више од 200 огледа, рецензија, чланака о књижевности, социологији, економији, праву, словенској култури… “Савез руских писаца и новинара” који је основан 1925. године бројао је преко 200 чланова. Припадници “Руског београдског круга” оставили су у међуратном периоду нарочито дубок траг на целокупну српску културну делатност (Да напоменемо да су они радили и на промоцији српског, а не само руског избегличког песништва, па су у Београду 1933. године песници из “Руског београдског круга” на руском језику издали “Антологију нове југословенске лирике”). Да наведемо нека најпознатија имена: Бек Софијев, Јуриј Борисович, Гаљски Владимир Љвович, Г.И. Георгијевна, Плетњев Владимир, Сердјуков Александар, Таубер Леонид, Штаковски Анатолиј, Скринченко Дмитриј, Работин Владимир, Иваников Михаил Дмитријевич…

Руски историчари такође су оставили дубок траг у српској историографији: Г.А. Острогорски, А.В. Соловјева, Ф.В. Тарановски, С.М. Куљбакин, П.Л. Погодина, Н.Л Окуњева, И.Н. Голенишћева-Кутузова, В.А. Мошина, А.К. Јелачич, И.Г. Грицкат, Мајевски Владислав, Полчанинов Ростислав, Лав Сухотин, Сергеј Смирнов…

Захваљујући мноштву руских врсних преводилаца, у Србији су између два рата штампана сабрана дела многих бесмртних писаца “Златног” и “Сребрног” века руске књижевности, попут Достојевског, Чехова, Островског, Тургењева, Јесењина… Само “Браћа Грузинцеви” су у Новом Саду штампали књиге преко 80 руских писаца. Мало људи данас у Србији зна да је чувену “Просвету” практично основао Рус Анатолиј Иванович Прицкер 1926. године. Та традиција је настављена и после рата, па Лидија Владимирнова Затворницкаја – Суботина данас представља бисер српског преводилаштва. Она је преводила Гогоља, Кузмина, Буњина, Ремизова, Мерешковског, Иванова, Брјусова, Цветајеву, Ахматову, Сологуба, Пастернака, Леонтјева, Розанова, Шкловског, Флоренског, Жирмунског, Ајнхејнбаума, Авербинцева, Лихачева, Мења, Солжењицина, Набокова, Битова, Војновича, Т. Толстоја,… морам да се зауставим и да као преводилац са руског језика поцрвеним од стида.

Руско издаваштво било је веома јако у Краљевини СХС, али између 80 и 90% на просторима данашње Србије. Само на руском језику руска емиграција штампала је око две хиљаде књига и брошура и око 320 различитих периодичних издања. Познати истраживач живота руске емиграције Алексеј Арсењев у својој књизи “Русские в Сербии”, Београд 1999, пише да је између два рата само у Београду постојала 21 руска библиотека, а у Новом Саду 7, Белој Цркви 4, Сремским Карловцима 2, Нишу 2, Панчеву 2 итд. Арсењев наводи и рачуницу по којој је у Београду између 8 и 12 хиљада Руса имало на располагању већи број књига од онога којим је располагала Народна библиотека Србије чији је књижни фонд премашивао 212 хиљада томова књига. Руска јавна библиотека у Београду направљена је 1920. године. На почетку је била у згради Краљевске Српске академије наука и поседовала је велики књижевни фонд, који је непрестано попуњаван куповином и добијањем нових књига. После пресељења у завршену зграду „Руског Дома Императора Николаја II“, у њен фонд се улило неколико библиотека руских установа – Савез руских писаца и новинара «Земгора» (12 хиљада томова), Руско-српска мушка гимназија, Савез руских инжењера, Руска ратна организација и део купљених књига Леонида Андрејева у Финској библиотеци. Била је то највећа руска библиотека изван граница Русије, али на жалост, приликом ослобађања Београда 1944. године (под никад утврђеним околностима) изгорео је скоро целокупан књижни фонд ове грандиозне руске библиотеке.

На естрадном пољу, руски уметници су били углавном окупљени око часописа “Медуза” и њихов допринос развоју српске опере, балета, драме и музичког појања као и педагогије у тим жанровима, једноставно је немерљив. Захваљујући руским режисерима, нису само Београд и Нови Сад имали своје театре, него су позоришне трупе постојале и у Сомбору, Великом Бечкереку, Нишу, Вршцу, Крагујевцу, Суботици, Панчеву, Кикинди, Сремској Митровици… Чувена је између два рата била руска музичка породица Слатин (“Трио Слатин”), а огроман допринос Руса огледао се и у изучавању православног црквеног и хорског појања, као и организацијама многобројних духовних концерата широм српских земаља. Директор “Југоконцерта” био је Ј.А. Жуков, а у балетској, драмској и музичкој уметности посебан траг оставили су Ј.Д. Пољакова, Н.Н. Архипов, К.Л. Исаченко, Н.В. Кирсанова, Ј.Л. Ракитина, З.Г. Грицкат, С.Г. Гушћин, Т.К. Поклонскаја, Н.Н. Петин, Ф.М. Петровна…

У сликарству и скулпторству Руси су такође оставили дубок траг. Светску славу стекла су три руска сликара рођена у Београду – Леонид Шејка, Оља Ивањицки и Игор Васиљев. Само у Београду је између два рата стварало преко 30 руских сликара и 5 скулптора. Пастухов, Колесников, Ложечникова, Шелоумова, Сосновски – пунили су изложбене салоне српске престонице, а посебно је била позната група “Круг” која је 1930. године у Београду организовала “Велику изложбу руске уметности”. Познати су били и руски скулптори Верховски и Загородњук, као и графичари из “Београдског круга комикса” Г.П. Лобачева, С.С. Соловљева, К.К. Кузњецова, И.И. Шеншина, Н.П. Навојева, А.Б. Ранхер. На плану фрескописања руски уметници су такође оставили дубок траг у многобројним српским светињама, а велики допринос развоју српске уметничке фотографије дао је Г.В. Скригин.

Шта рећи за област архитектуре? Пре доласка руских избеглица, српска престоница је била варош са једноспратним и двоспратним кућама, без посебних архитектонских вредности. Долазак великог броја врхунских руских архитекти школованих у Руској Царевини довео је до изградње на хиљаде објеката пројектованих од стране тих руских архитекти, па је “једноспратни” Београд доживео муњевити развој. Само у Историјском архиву Београда сачувано је преко 2 хиљаде пројеката руских архитеката који су живели у Београду. Мноштво храмова, амбасада, банака, архива, болница, позоришта, студентских домова, војних и индустријских комплекса, споменика, меморијалних гробља, поликлиника, школа, пошта, кућа, приградских вила и осталих различитих објеката, изграђени су према пројектима руских архитеката. Још у Русији велико име стекли су бесмртни  Николај Петрович Краснов и Сергеј Николајевич Смирнов (о којима ћемо посебно писати у књизи), Андросов, Фетисов, Баумгартен, Амосов… Мноштво архитеката се школовало у Русији али тек у Србији су стекли велико име попут Веловског, Лукомског, Коваљевског… Многи познати руски архитекти стекли су код нас образовање, попут Рика, Макмејева, Медведева, Самојлова, Крата, Анагноста… На проспектним материјалима изложбе “Руске архитекте у Београду” која је 1998. године одржана у Београду, Москви и Петрограду, речено је следеће: “Може се са пуним правом рећи да су архитектонски облик Београда између два светска рата формирале управо руске архитекте и грађевинари”.

У периоду од 1919. до 1938. године Технички факултет у Београду је завршило 1771 студент, а више од 25% (451) тих инжењера били су Руси. Већ 1920. године у Београду се оснива чувени “Савез руских инжењера”. Да поменемо само неке значајне људе и пројекте настале у овом удружењу: П.И. Вандровскиј – пројектант хидро-система Дунав-Тиса-Дунав, Г.А. Воробљев – технички директор “Ивана Милутиновића”, Г.Г. Грицкат – пројектант великог броја најважнијих водовода у земљи  и дугогодишњи директор “Београдског водовода”…

Неизбрисив траг у развоју српске агрономије (пионири у развоју српске генетике, агрокултуре и истраживања земљишта били су руски научници) оставили су руски научници и делатници попут више пута одликованог научника светског гласа Виктора Карловича Нејгебауера који је први картографисао тло Војводине, затим ту су и С.А. Виноградскиј, А.А. Ротов, Ј.А. Деркачев, М.Н. Максименко, Н.П. Фемелизи, В.И. Толстој…За стварање и славу знаменитог Пољопривредног института у Новом Саду, такође су “криви” Руси: Гибшман Јевгениј Владимирович, Кисловскиј С.А. (творац десетина сорти пшенице, овса, јечма и граха), Полински Н.Н. (велики стручњак за семена)…

Пилоти, авио-техничари, авио-конструктори, метеоролози (само у Икарусу радило преко 30 Руса) били су пионири српске авијатике. Легендарни пилот С.М. Уварчев који је 1918. године из Француске позвао руске пилоте да се упишу као српски добровољци и Лобач-Жученко – творац цивилног авиона “Ресава”, уписани су у прву српску ескадрилу у Вертекопу која је учествовала у борбеним акцијама. Прва српска авиокомпанија “Аеропут” основана је 1927. године. Имала је само тројицу пилота – све тројица су били Руси (В.И. Стрижевски, В.М. Никитин, М.С. Јарошенко). У “Априлском рату” 1941. године, херојски је погинуло неколико руских пилота у саставу Југословенске ратне авијације…

О руским медицинским конвојима током Првог светског рата изашла је и на српском језику одлична књига Галине Игоревне Швецове “Руска добротворна помоћ Србији” која нам показује какво су изузетно и умеће и пожртвованост тада показивали припадници руских медицинских конвоја у Србији. Међутим, српска страдања су била тако застрашујућа, да је упркос помоћи, рат преживело свега 593 лекара. И кад јој је то било толико потребно, Србија “добија” 440 лекара из Русије, од чега су њих 16 били професори Медицинског факултета у Русији, а у Србији су између два рата радиле и “Руске поликлинике”. Супруга амбасадора Трубецког, Марија Трубецка, била је на челу једне велике руске хуманитарно-медицинске мисије током Првог светског рата.

Грехота би било не поменути и “велику тројку” руске дипломатије из периода Балканских ратова и Првог светског рата – Хартвига, Трубецког и Штрандмана. Николај Хенрикович Хартвиг, који је у до данас неразјашњеним и сумњивим околностима напречац умро у просторијама Аустро-Угарског конзулата у Београду у тренуцима када је донет ултиматум Србији, био је вероватно најомиљенији страни дипломата у историји српске државности. Његови критичари у Петрограду говорили су да он делује више као представник Србије на руском двору, него као посланик Русије на српском. Српске дипломате су руским дипломатама поводом честих сусрета Хартвига са Пашићем (познато је да су они имали импозантне браде) говорили у шаљивом тону: “наша брада се састала са вашом брадом”. Своју одбојност према Аустро-Угарској и Енлеској Хартвиг уопште није скривао, а Србе је заиста доживљавао као један, апсолутни братски народ са Русима. О Трубецком и Штрандману опширније сам писао у поменутој књизи, овде само да додам да они нису попут Хартвига отворено показивали своје србофилство али су дали значајан лични допринос добробити српског народа и српске државе.

Да поменемо и велики утицај пристиглих белогардејаца на развој српске војне науке. Око пет хиљада козака (углавном са Врангеловом армијом) стигло је у Србију и читаво међуратно време радили су руски кадетски војни корпуси.

Резиме. У свим великим  историјским искушењима Срби су у Русији и Руси у Србији имали јединог истинског пријатеља и искреног савезника. Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава. Она има своју историју. М.В. Ломоносов и А.С. Пушкин су први схватили посебност Русије, њену особеност у Европи, њено неевропејство, а Ф.М. Достојевски и Н.Ј. Данилевски су схватили да нас Европа не познаје, не схвата и не воли. Од тада је прошло много година и ми смо морали на себи искусити и потврдити да су сви ти велики руски људи били прозорљиви и да су били у праву”.

“Западњаштво је партија спремна за бој против народа” – једном приликом је записао велики Фјодор Михаилович Достојевски. Сигуран сам да српски народ неће прихватити одвратне лажи српских западњака. Дакле, ако су однарођени и дехристијанизовани српски „културни“ јањичари спремни да зарад Јудиних сребрњака са ТВ екрана пљују по најсветлијим тренуцима заједничке српско-руске историје, у дубини народног бића Србиновог осећање српско-руске јединствености није могуће угасити. Међу многим сличностима  духа Срба и Руса, налази се и јак порив за састрадавањем, порив сажаљења над незаштићеним, како бићем тако и народом и та благочестива одлика красила је и многе знамените Србе у руској историји, као и многе знамените Русе у српској историји. Та “слабост” по западним мерилима вредности, претворила се у велику снагу Срба и Руса као народа, јер сила састрадавања уистину је велика сила и она је до данашњих дала остала у срцима руског и српског човека. Због тога треба веровати у препород свог рода, јер је много лакше преовладати грешке ума од грешака срца. Јер, за разлику од своје прозападне јањичарске интелигенције, српски народ није сиромашан ни у чему, осим у новцу…

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе