Секс, дроге и рокенрол

(поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010)

 

„Употребићемо све што имамо, све злато, сва материјална средства и блага на обмањивање и затупљивање људи. Људски мозак и свест може да се мења. Посејавши на том пољу хаос, ми ћемо им неприметно заменити животне вредности фалсификатима и натерати их да верују у те вредности… Књижевност, позоришне представе, филмови – сви ће они приказивати и величати најнижа људска осећања. Ми ћемо свим средствима подржавати и уздизати такве уметнике, који ће почети да усађују и утискују у свест људи култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју, сваког неморала. У државним управама створићемо хаос и неред… Поштење и честитост ће се исмејавати и неће никоме бити потребни, постаће траг прошлости. Вешто и неприметно ћемо усађивати безобзирност, дрскост, лаж и обману, пијанство и наркоманију, животињски страх од других људи, бестидност, издају, шовинизам и мржњу међу народима. На тај начин све више ћемо слабити морал поколења која тек стасавају. Ангажоваћемо се око људи већ од дечијег узраста, младалачких година, увек ћемо нагласак стављати на омладину, почећемо да је кваримо, учимо неморалу и разврату. Направићемо од њих шпијуне и космополите. Ето тако ћемо све учинити.“[1]

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА БЕЗУМЉА АЛЕНА ДАЛСА

Овај план и програм практичне акције за „глобализацију безумља“[2] саставио је лично Ален Далс (Alen Duls), више пута помињани утицајни члан изузетно утицајног Савета за иностране односе (Council for Foreign Relations), поверљиви агент Рокфелеровог братства и оснивач и први директор Централне обавештајне агенције (CIA).

Превратнички триумвират који је у 19. веку покренуо глобализацију безумља чинили су Чарлс Дарвин (Charles Darwin, 1809-82), Карл Маркс (Karl Marx, 1818-83) и Зигмунд Фројд (Sigmund Freud,  18561939).

Чарлс Дарвин, најстарији члан овог славног триумвирата, англикански пастор и масон 27. ступња Шкотског обреда, прославио се књигом Постанак врста путем природног одабирања (Лондон, 1859), којом је на велика врата у природњачке науке увео такозвану теорију еволуције. Ова теорија је постала крунски научни доказ мајмуноликости људске природе, па је Социјалистичка партија Америке, у књизи Еволуција човека[3] тврдила следеће: „Ни једна иоле обавештена особа више не сумња да су многе животињске врсте које данас настањују Земљу резултат процеса еволуције. (…) Модерни социјализам је тесно повезан са савременом научном теоријом еволуције. Ако радници схвате науку, они постају социјалисти“.

Први заступник теорије о еволуцији био је Француз Жан Батист Ламарк (Jean Baptist Lamarque, 1744-1829). За њега је живот настао сам од себе, једним спонтаним актом природе. Ламарк је први изнео идеју о наслеђивању стечених особина. То значи да једна животиња може своје навике, склоности и органске промене које је стекла за време живота, да остави у наслеђе свом потомству.

Ламаркова доктрина је била нека врста пробног балона којим су слободни зидари желели да испитају јавност и утврде снагу хришћанства. После првобитне незаинтересованости, Ламаркова доктрина је полако почела да буде предмет интересовања многих природњака и философа.

Ламарков савременик Еразмо Дарвин (Erasmus Darwin, 1731-1802), Чарлсов деда, лекар, песник, философ, ботаничар, водећи интелектуалац свог времена и масон највише иницијације,[4] преузео је идеје француског биолога у обликовању нове, еволуционистичке теорије, коју је изнео у своје две књиге – прва је Зоономија или Законитости органског живота (1794), а друга Храм природе (1803).

Еразмо Дарвин се надао да ће његов син, Роберт Дарвин (1766-1848), такође лекар и масон, објавити коначну теорију о еволуцији, али је то учинио тек његов унук, Чарлс (1809-82), англикански свештеник, самозвани природњак и масон 27. ступња шкотске иницијације. У својој 23. години (1831) кренуо је на петогодишње путовање око света бродом енглеске морнарице „Бигл“. Капетан овог брода је био Роберт Фицрој (Robert Fitzroy, 1805-65). Са Дарвином је у току петогодишњег пута водио дуге разговоре. У позним годинама, као вице-адмирал, Роберт Фицрој је осудио Дарвинову теорију као монструозну и изјавио да га је срамота што је био капетан брода на коме је био Дарвин.

Иако је Чарлс Дарвин у почетку као англикански пастор молио: „Нека ме Бог сачува од бесмислица Ламаркове теорије!“, његова „начела селекције“ или „природног одабирања“ где у општој борби за опстанак преживљавају само најјачи облици, и када за време дугог временског раздобља преживеле јединке стварају нову врсту предајући у наслеђе потомцима збир својих случајно стечених особина, показују да се Дарвин није много удаљио од „Ламаркових бесмислица“.

Аутори „Комунистичког манифеста“ (1847), Карл Маркс и Фридрих Енгелс, са одушевљењем су поздравили Дарвинова дела. Енгелс је у писму Марксу назвао Дарвинову књигу „сензационалном“. Маркс је тај став одобрио углавном због тога што је Дарвинову теорију схватио као „темељ историјске борбе класа“. Лењин ће бити истог мишљења.[5]

Ипак, Дарвинова теорија еволуције има још једну опасну намену, и зато ће постати трајна поштапалица социјалистичко-комунистичких и свих других безбожника; ту намену Дарвинове теорије тумачи научник Џулијен Хаксли: „Дарвин је показао да није потребан никакав надприродни творац, пошто природној селекцији може да се припише сваки познати облик живота. У његовој еволуцији није било места ни за какво надприродно деловање“.[6]

СЛОБОДНИ ЗИДАРИ И ТЕОРИЈА ЕВОЛУЦИЈЕ

Слободни зидари су теорију еволуције од самог почетка прихватили као своју философију, па су је и надградили; масонски писац В. Л. Вилмхурст пише: „То – еволуција човека у надчовека – то је одувек био циљ античких мистерија.“ „Човек који је исклијао из земље, развио се у нижим царствима природе и дошао до садашњег рационалног стања, још мора да заврши своју еволуцију постајући биће налик Богу и уједињујући своју свест са Свезнајућим…“.[7]

Смисао подметања и лансирања Дарвинове псеудонаучне теорије објаснила је Клер Чејмберс у својој књизи о хуманизму: „Пре него што човек буде поробљен, његово стање свести мора бити редуковано од духовног ка телесном. Он мора да научи да о себи мисли као о врсти животиње која нема духовних потреба. Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар“.[8]

И тако је Чарлс Дарвин, творац материјалистичке теорије о процесу еволуције живог света, природно изродио Сигмунда Фројда (Sigmund Freud, 1856-1939), оснивача психоанализе и теорије сексуалности.

Доктор Фројд је илуминатској олигархији подарио моћно средство за луциферијанску манипулацију – теорију по којој је човек полиморфно перверзно нагонско биће, које има сталну и никад до краја иживљену потребу за уживањем и полним општењем.

Своје револуционарно учење др Фројд је изложио у својим главним студијама – Увод у психоанализу, Психопатологија свакодневног живота, Тотем и табу, Тумачење снова и Ја и Оно.

Отровна бујица три богоборне, превратничке струје 19. века – дарвинизам, марксизам и фројдизам – темељно је загадила  умове савремених интелектуалаца. Као шлаг на торти, фројдизам је дошао на крају, и брзо постао једна од главних метода „лечења“ умно и осећајно поремећених људи. Основне поставке Фројдовог психоаналитичког учења и „лекарске“ методе могу се сажето изразити у пет кључних теза:

  1. Човек је распет између два темељна нагона: Ероса (сексуалног) и Танатоса (деструктивног, који води у смрт);
  2. Сексуални нагон је тако јак да у себи крије жељу за родоскврним односима (сина и мајке, оца и ћерке, брата и сестре), што се по правилу потискује, али је присутно у подсвести;
  3. Чим се роди, дете осећа сексуални нагон, који пролази кроз три фазе: најпре оралну, затим аналну (или чак „анално-садистичку“) и на крају зрелу фалусно-гениталну фазу;
  4. Човек у својој подсвести има жељу за свим могућим настраностима и изопаченостима (пре свега онима хомосексуалне природе), и зато „лекар“ Фројд човека дефинише као „полиморфно перверзно биће“;
  5. Човек се од испољавања својих нагона уздржава само под притиском спољашњих околности… А што се нагони више гуше, то је човек изнутра „конфликтнији“, тј. склон неурози и унутрашњој поцепаности. Овде се налази корен тзв. „сексуалне револуције“ коју „доктор“ Фројд препоручује ради ослобађања нагона и остварења душевног здравља и среће.[9]

Психијатар Вилхелм Рајх (Wilhelm Reich, 1897-1957), био је Фројдов верни ученик и следбеник и први идеолог „сексуалне револуције“. Др Рајх је био и утицајни члан Комунистичке партије Аустрије и Немачке. У својим главним делима Функција оргазма, Дијалектички материјализам и психоанализа, Пропаст сексуалног морала и Анализа карактера, др Рајх се залаже за својеврсну интеграцију психоанализе и марксизма. Пошао је од Фројдове основне претпоставке да је човек оргијастичко биће са потребом непрестаног полног општења, па је човека дефинисао као „оргазмичку машину“.

ПРОПОВЕДНИЦИ СЛОБОДНЕ ЉУБАВИ

Проповедници „слободне љубави“ су се појавили већ првих година постојања СССР-а, прве државе реалног социјализма на свету. Другарица Александра Михаиловна Колонтај (Алекса́ндра Миха́йловна Коллонта́й, 18721952), блиска Лењинова сарадница, одушевљено се залагала за неговање слободне љубави, тврдећи да сексуални однос са неком особом „не значи ништа више од испијања чаше воде“. Идеју да „за радничку класу велика `проходност` и мања везаност у општењу полова… непосредно проистиче из основних задатака одређене класе“, Колонтајева је јавно развијала у драми Љубав радних пчела и чланку Крчите пут крилатоме Еросу.

Најдоследнију синтезу Марксовог и Фројдовог учења остварио је професор Херберт Маркузе (Herbert Marcuse, 1898-1979), амерички философ немачког порекла и идеолог тзв. Нове левице у Америци. Темељ свога учења Маркузе је изнео у књизи Ерос и цивилизација (Бостон, 1955). Маркузе је пророк „ослобођења од „надпритиска“, који поставља доминантни део друштва: „Биће реактивиране ране фазе либида, које су биле занемарене развојем `Ја`. Биће подвргнути распаду и они институти друштва у којима се остварује `Ја`“.

„Регрес, повезан са ширењем либида, испољиће се у реактивизацији ерогених зона и, последично томе, у ренесанси предгениталне полиморфне сексуалности и паду гениталне доминације“. „Та промена у вредности и обиму либидинозних односа довешће до рашчлањења института који су регулисали личне међуиндивидуалне односе, у ствари, до расчлањења моногамне и патријархалне породице“. Професор Маркузе предвиђа да ће ослобођење сексуалних инстинката довести до развоја „либидинозног разума“, који ће отворити пут ка вишој форми слободне цивилизације.[10]

У каснијем свом делу, „Психоанализа и политика“ (Беч, 1968), Маркузе проглашава крај досадашње културе: „То ће бити преображај процеса цивилизације, експлозија културе – али тек пошто стара култура одигра своју улогу и сазда човечанство и свет који могу бити слободни“.

Суштину ове (анти)културне револуције Маркузе даје кроз песничку слику у којој Прометеју, јунаку репресивне културе, супротставља Орфеја и Нарциса, јунаке свог новог, ослобођеног света. „Класична традиција повезује Орфеја са практиковањем хомосексуалности. Као и Нарцис, он пориче нормалног Ероса, не ради аскетског идеала, већ ради допуњавања Ероса. Као и Нарцис, он протестује против репресивног начина децородне сексуалности. Орфеистички и нарцистички Ерос до краја поричу тај начин, и то је – велико Одрицање. У свету којег символизује културни јунак Прометеј, то је – одрицање сваког поретка; али тим својим одрицањем, Орфеј и Нарцис откривају нову реалност, реалност са сопственим поретком, у којем владају друкчија начела“.[11]

„Ослобођење сексуалних инстинката“ и „расчлањење установе моногамне и патријархалне породице“ довешће до сексуалне револуције хипи покрета у Америци и западној Европи током 60-тих година 20. века, а њу ће пратити „потискивање репресивног разума“, који ће свој практични, животни израз наћи у тзв. психоделичној револуцији, тј. у масовној употреби наркотика.

Ове Маркузеове идеје су нашле плодно тле и на пољу уметности, уобличавајући концепцију субкултуре такозване „леве уметности“, која жели да уништи све облике старе и превазиђене „репресивне и загушујуће“ културе буржоазије. Практична последица оваквог усмерења био је повећан интерес за вулгарност и екстремност у свим дисциплинама „леве антиуметности“ као средству „експлозије буржоаске културе“.

И тако дођосмо до дарвинистичко-марксистичко-фројдистичког хипи тројства – секс, дроге и рокенрол.

ОД МУЗИКЕ ДО ПОЈАЊА

Кроз целу духовну историју људског рода философи и историчари музике су се слагали да тонска уметност у највећој мери утиче на свакодневно расположење и наш целокупан живот. Кинески мислилац Шу Чинг (6. век пре Христа) је сматрао да „за мењање људског понашања и обичаја не постоји ништа боље од музике“. Следбеници грчког мистичара и математичара Питагоре (6. век пре Христа), код којих је и славни Платон (427347. пре Христа) образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у свемиру, израз хармоније сфера. У чувеном Платоновом спису „Држава“ омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ове области људског делања у дослуху са космичком хармонијом више него остале. Платон је увиђао да постоје и штетне врсте мелодија које би требало забранити и оправдано сматрао „да ће грађани постати раслабљени и да ће се предати слабостима, страстима и ниским осећањима“. „Увођење нове врсте музике мора се избегавати као претња читавој Држави, јер се музички стилови никада не ремете, а да то нема утицаја на најважније политичке установе“.[12]

О музици и њеном утицају пише и у Новом Завету Светог Писма. Свети апостол Павле саветује Ефесце: „И не опијајте се вином, у којем је блуд, него се пуните Духом, говорећи међу собом у псалмима и појању и песмама духовним“.[13]

Свети Оци Цркве Христове говорили су о благотворном утицају појања; Свети Климент Александријски (150-220) је говорио да „мора да буде забрањена она извештачена музика која повређује душе и одвлачи их у различита нечиста осећања, чак и у баханалску махнитост и лудило“.

Свети Атанасије Велики примећује да кроз појање „нестаје у души немир и грубост и неред и разгони се туга“.[14]

Свети Василије Велики (Βασιλειος, око 330-379) у свом другом писму каже: „Има ли ичег благословенијег него… журити на молитву у освит зоре и приносити Творцу славословља и песме“.

Свети Јован Лествичник (Ιοαννης Κλιμακος, 6. век) каже: „Коњ племените расе се загреје када почне да каса, и што више каса, све је расположенији за касање. Овде под касањем подразумевам појање, а под племенитим коњем ум, који, кад осети издалека духовну битку за коју је припремљен појањем, увек излази непобедив“.[15]

Свети Јован Златоусти (Ιοαννης Χρυσοστομος, 347-407) је истицао да „мора бити подвргнуто свакој контроли и мора се забранити све што подсећа на култове паганских божанстава (тј. демона)“.

Хришћански мислилац и песник, Боетије (Boetius, 6. век), у знаменитом стихованом спису De institutione Musica, закључује: „Музика је део нас и она нас оплемењује или квари наше понашање“.

Супротно Хришћанству, идеологија рокенрола жели да људе врати паганским идолима и демонима, и ради таквог циља нуди необуздану чулност, промискуитет и дроге као средство постизања „проширења“ свести.

Џон Оутс (John Oates) је изјавио да је рокенрол „99% секс“, док је Глен Фрај (Glen Frey) из Иглса објаснио: „Бавим се музичким бизнисом због секса и наркотика“.

Од краја 60-тих и почетка 70-тих година 20. века рок музика је схваћена као полно раздраживање свирача и публике. Менаџер „Ролингстоунса“ је у то време био најискренији: „Поп музика је секс, и то треба да саспете тинејџерима у фацу“.[16]

Нека као пример распојасаности послужи песма Dungeon of Pleasure  (Тамница задовољства) коју пева група „Nasty Savage“ („Гадни дивљак“):

„Кучка је завезана и беспомоћна, вришти јер хоће још!

Та слатка и невина девојка је заиста тврд орах.

Њена опсесија болом тера ме да гризем усну,

Док се она радо подаје кад је ошинем“.

С друге стране, женске рок звезде не осећају ни мало оног старомодног стида; примера ради, Шена Естон (Shena Easton) у песми „Sugar Walls“ („Зидови од шећера“) пева:

„Крв јури до скривених тачака,

По томе знам да има ветра.

Не можете против снажних страсти.

Температура у мојим шећерним зидовима расте.

Дођи, проведи ноћ између мојих шећерних зидова.

Небо на земљи унутар мојих зидова од шећера“.

Америчка рок звезда италијанског порекла, Лујза Чиконе (Louise Ciccone), познатија по надимку Мадона (тако Италијани зову пресв. Богородицу), отворено заступа сексуални промискуитет и наркоманију, те изјављује: „Поносна сам на свој имиџ ђубретаре“.[17]

Од 80-тих година 20. века надаље рокенрол отворено пропагира хомосексуалност оба пола. Долси и Стоунси су облачили женску одећу, Дејвид Боуви  (David Bowie) се једно време шминкао и облачио као жена, у чему га је опонашао Бој Џорџ (Boy Georges). Алекс Харви је говорио: „Хомосексуалност је добра ствар – зауставља раст популације“. Елис Купер каже: „Све што публика жели је секс и насиље; знам то пошто по цео дан гледам ТВ“.[18]

US and World Report од 19. марта 1990. године објавио је следеће податке: „Тренутно постоји тринаест рок бендова који носе имена по мушким гениталијама, шест по женским, четири по сперми, осам по побачају, и један по вагиналној инфекцији”. Професор Џо Саломон (Joe Salomon) и Моника Неколи (Monica Necoly), у својој студији приказују бар десет бендова који су названи по различитим сексуалним актовима, осам укључујући вулгарно именовање истог, и двадесет четири погрдан однос према Црнцима, инвалидима итд. Шест бендова имају у свом називу појам бљувања (енг. „vomit”).[19]

Овој моди није одолео ни највећи српски рокер и песник Бора Ђорђевић, који је свој чувени бенд назвао „Рибља чорба“, што на шифрованом језику улице означава женско месечно прање.

Славни рок певач и гитариста Џими Хендрикс (Jimmy Hendrix), у време највеће славе и популарности, 3. октобра 1969, дао је интервју за магазин „Лајф“ („Life“); тада је, између осталог, изјавио: „Људе можемо хипнотисати помоћу музике, и када их наведемо до њихове најслабије тачке, у подсвест можемо сместити оно што МИ желимо да кажемо“.

Хендрикса је зависност о наркотицима ускоро (у најбољим годинама и на врхунцу славе), однела са овога света. На исти начин су пролазиле и пролазе десетине рок музичара који узимају велике количине дроге. Поменимо само највеће звезде: Елвис Присли (Elvis Presley), Брајан Џоунс (Brian Jones) из Rolling Stones-a, Денис Вилсон (Dennis Wilson) из Бич бојса, Сид Вишиз (Sid Wishes) из Sex Pistols, Џенис Џоплин (Janis Joplin), Џими Морисон (Jimmy Morrison) из Дорса, Бон Скот  (Bon Scott) из AC/DC, Френки Лајмон (Franky Laymon), певач групе „Temptation” Дејвид Рафин (David Ruffin) умро је од претеране дозе кокаина, Фил Лајнот (Phil Lynott) из групе “Tinn Lisy”, Курт Кобејн (Kurt Cobain) из групе „Нирвана“ је под дејством хероина и валијума пуцао себи у главу.[20]

Током 60-тих и 70-тих година 20. века најпопуларнији наркотик међу рокерима и њиховим обожаваоцима била је синтетичка дрога LSD-25. То је скраћеница од League for Spiritual Discovery (Удружење за духовна истраживања), а име јој је смислио ексцентрични Тимоти Лири (Timothy Leary), професор психологије на Харварду и идеолог хипи покрета.

LSD-25 је снажан халуциногени наркотик, који је почетком 50-тих у својој лабораторији открио др Алберт Хофман (Albert Hofmann). Др Хофман тада није ни слутио да ће његово откриће бити једно од основних помагала масовне хипи и рокерске „психоделичне револуције“.

Др Хофман је заправо истраживао употребу халуциногених дрога ради манипулације људима у оквиру пројекта  MC-ULTRA који је у априлу 1953. године одобрио Ален Далс, тадашњи директор Ције. Агенција је 1972. године уништила добар део документације везане за овај опасни пројекат, али је и оно што је сачувано довољно да се „научни“ пројекат MC- ULTRA прогласи једном од најужаснијих злочиначких делатности озлоглашене Централне обавештајне агенције.

… ДРОГА

Агенција је веровала да синтетичка дрога, као што је LSD, може бити савршено оружје и средство за манипулацију људском свешћу. Злочиначки пројекат MC ULTRA Агенција је званично окончала 1963. године, али је њено „чедо“, LSD, као куга у средњем веку, незаустављиво кренула да осваја свет. Један тајни меморандум из 1955. године најбоље приказује обим и величину напора које су стручњаци и научници CIA уложили у истраживања супстанци које мењају људску свест. Реч је о наркотицима какав је LSD, који би:

  1. створили стање нелогичног размишљања и импулсивности до тачке када би субјект био потпуно дискредитован у јавности;
  2. повећали ефикасност перцепције и осећаја;
  3. створили стање отпорности на алкохол;
  4. произвели знаке и симптоме препознатљивих болести у реверзибилном смислу, тако да се могу користити за симулирање тих болести;
  5. створили чисту еуфорију без каснијег напада малодушности;
  6. изменили структуру личности тако да се максимално повећа зависност субјекта од друге особе;
  7. створили такву менталну конфузију да би појединац под тим утицајем био потпуно онемогућен да лаже током испитивања;
  8. смањили, до најнижег могућег нивоа, амбиције и опште радне способности човека;
  9. изазвати слабост и дисторзију вида и слуха, способности, по могућности без трајних последица.

На листи метода и супстанци које мењају свест су, поред дрога, и омамљујуће пилуле које се могу кришом убацити у пиће, храну и цигарете, а стварају потпуну амнезију.

Озбиљна психолошка истраживања В. Линерта (W. Linert) из 1966. године показују да LSD изазива смањење умних способности, растројство, схизофрене реакције, акутна параноидна стања, депресију, кризе, органска оштећења мозга, наказно рођену децу… Резултати истраживања су објављени у угледном „Часопису за психологију“, али се на њих нико није осврнуо. ТРЕБАЛО ЈЕ МЕЊАТИ СВЕСТ, ДА БИ СЕ МЕЊАО СВЕТ![21]

Ову намеру др Тимоти Лири (Timothy Leary), професор психологије на Харварду, није ни крио. Опита ради, он је 60-тих година 20. века давао својим студентима LSD и говорио: “Особа која тврди да рокенрол музика охрабрује клинце да узимају дрогу, потпуно је у праву. То је део наше завере! Дроге су најјефтинији пут до револуције…[22]“.

Лирију је у овим огледима помагао колега са Харварда, др Ричард Алперт (Richard Alpert). Када је постало јасно чиме се баве ови педагози-криминалци, протерани су са Универзитета, али су већ тада постали легенде као „Краљеви дроге ЛСД“ и творци тзв. „психоделичне револуције“, без које се хипи покрет 60-тих није могао замислити.

Када је у септембру 1995. године дознао да је неизлечиво оболео од рака простате, Тимоти Лири, „Лењин хипи покрета“, решио је да своје умирање сними видео-камером. У то време су га посећивали стари пријатељи, творци контракултуре. Писац Вилијем Бароуз (William Burrows) је изјавио: „Завештање које је оставио Лири има огромну вредност: дрога је створила паралелну реалност која је омогућила саздавање контракултуре“. Кен Кејси (Ken Kasey), писац романа „Лет изнад кукавичјег гнезда“, по коме је снимљен и знаменити филм, поздрављајући се са Лиријем, рекао је старом пријатељу: „Запамти Тим, све док и последња домаћица не доживи транс од дроге, шездесете нису завршене“. У једном од последњих интервјуа, Лири је изјавио да значајном личношћу 20. века, човека који је помогао и његовој психо-револуцији, сматра Алистера Кроулија, највећег сатанисту новијег доба.[23]

А шта се догодило са другим „оцем психоделичне револуције“, др Ричардом Алпертом? Пошто је изгнан са Харварда, Алперт је отпутовао у Индију, где је постао хиндуистички гуру Рам Дас.[24]

Глобални контролори су правилно оценили да је рокенрол музика најпогодније средство за утицање и контролу најмлађе популације, па су, у време када су званично обуставили експериментисање са синтетичким дрогама (око 1963), на светску музичку сцену лансирали два британска рок састава, која су такорећи преко ноћи доживела вртоглави успон и огроман успех широм света. Реч је о бендовима „Beatles” (“Бубе“) и „Rolling Stones“ („Котрљајуће камење“).

Ливерпулске „бубе“ – Џорџ Харисон, Џон Ленон, Пол МакКартни и Ринго Стар – несумњиво су најславнији рок састав свих времена.

Аутор стихова и композитор генијалних песама „Битлса“ био је Теодор Адорно (Theodor Adorno, 1903-69), присни пријатељ краљице Елизабете II, а тиме близак Светској влади у сенци. Адорно је створио „музику“ модернизујући екстатичке звуке Дионисовог и Бааловог паганског култа. Затим је преко ливерпулских „буба“ нескривено препоручивао младој и најмлађој милионској публици употребу свих могућих наркотика, а нарочито LSD. Њему као скривеном аутору ових изузетно популарних песама, треба одати признање, јер је циљној групи – младој публици широм света, кроз песме послао шифроване поруке, док су њихови наивни родитељи ове поруке схватали дословно. Погледајмо шта стварно значе наслови неких од најпознатијих песама „Битлса“:

  1. „Lucy in the Sky of Diamonds“ („Луси на дијамантском небу“) – акроним наслова означава дрогу LSD, а њени уживаоци у халуцинацијама виде „небо с дијамантима“; Луси није женско име, иако тако звучи, него Луцифер – антибог лично;
  2. „Yellow Submarine“ („Жута подморница“) – за оне који разумеју сленг наркомана, ова „жута подморница“ је жута капсула с дрогом, после које се „тоне“ и која смирује уживаоца;
  3. „Hey, Jude!“ – ово је израз који се употребљава за метадрин, док у самој песми реч „heart“ не значи „срце“, него шприц за убризгавање дроге;
  4. „Strawberry Fields“ („Поља јагода“) – међу јагодама у пољу се најбоље могу замаскирати биљке које дају природни опијум;
  5. „Norwegian Wood” (“Норвешка шума“) – у Великој Британији, шифровани назив за марихуану.[25]

Омладина широм Америке и света није ни наслутила да је читав овај „нови тип“ облачења, изражавања и понашања, који је био тако cool и другачији од стила старијих генерација, створио заправо труст мозгова старије генерације института „Тејвисток“ и центра „Стенфорд“. Америчка омладина би истински била посрамљена да је сазнала како је њихов шифровани наркомански језик, необичан изглед, навике и све cool форе и фазоне смислила и преко медија лансирала група старијих научника.

Улога медија у промовисању дроге била је огромна. Када су средином 60-тих престали да пишу о уличним бандама, ове су брзо „сагореле“ и нестале као друштвена појава. Сада је уследило „ново доба“ дроге, слободног секса и рок „музике“. Медији су за кратко време и више него успешно лансирали Тејвистоков програм свакодневне и масовне употребе дроге, а родитељи нису схватили да је реч о строго контролисаном покрету, смишљеном да наметне трајне промене у америчком друштвеном и политичком животу, које ће тако доспети под контролу светске владе у сенци. „Битлси“ су, то је данас свима јасно, доведени у САД у склопу амбициозног друштвеног огледа где су циљне популацијске групе подвргнуте испирању мозга, а да тога нису биле свесне. Пројекат „Битлс“ је био интегрални део завере „Водолија“, живог организма који је настао из програма „Промена представа о човеку“ (Извештај о истраживању политике, припремио СРИ Центар за студије друштвене политике, припремио директор, проф. Вилис Хармон).[26]

Феномен „Битлса“ је све само не спонтана побуна омладине против старог друштвеног система, како су креатори овог пројекта, „Завера водолије“, желели и успели да читаву ствар представе најширој јавности. Заједно са „Бубама“, у Америку је уведен и шифровани језик, свакодневни жаргон новостворене „битничке“ и „хипи“ омладине: rock и са њим повезани изрази као што су teenager, cool, discovered, popmusic, били су шифре којима се означавало прихватање дроге. Стручњаци института „Тејвисток“ су, дакле, смислили да „тинејџери“ „открију“ „Битлсе“.

Међутим, “Битлси“ нису најбоље поднели терет славе, па су се после неколико година разишли, али су двојица преживелих оснивача групе „Ролингстоунс“ и после више од 50 година активни на светској рок сцени. Они и данас важе за једну од „најжешћих“ рок група на свету. Њихова песма Street Fighting Man (Улични борац) постала је, како рече један критичар, „химна једне епохе“. Сами „Стоунси“ су у медијима описивани као „застрашујући скуп вештаца“.

Првих година вртоглаве рок каријере, „Стоунси“ су били повезани са сатанистичком сектом „Процес“. Једна следбеница тог култа, Анита Палемберг (Anita Palemberg), вештица и глумица, била је у то време љубавница двојице фронтмена ове групе – најпре Мика Џегера (Mick Jagger), а затим (или можда истовремено) и Кита Ричардса (Keith Richards). На њеном кревету, у кући на Ричардсовом имању у Конектикату, после бурне ноћи у којој су извођени сатански ритуали и приношене на жртву животиње, убио се један осамнаестогодишњи младић.

Тих година је Мик Џегер написао музику за филм “Invocation of My Demon Brother” („Зазивање мог демонског брата“), који је режирао ватрени кроулијевац Кенет Ангер (Kenneth Anger), члан “Магичног круга“ Антона ла Веја из којег је поникла прва „Сатанска црква“. Он је Џегеру чак нудио да игра самог ђавола у филму “Lucifer Rising” („Луциферов успон“), који је финансирала поменута вештица, Анита Палемберг. Због несрећа на снимању овај филм никада није завршен. У њему се иначе приказује обред зазивања сатане, а једну од главних улога играла је још једна од Џегерових љубавница, вештица Маријана Фејтфул (Marianne Faithfull).[27]

У то време активног сатанизма (крајем 60-тих) „Стоунси“ су снимили албум “Their Satanic Majesties Request” („Њиховим сатанским величанствима“) и лансирали хитове „Sympathy for the devil“ („Наклоност према ђаволу“) и „Dansing with mister D“ („Плес са господином Ђ[аволом]“). У првој песми лично ђаво држи монолог. У другој строфи прича се о томе како је ђаво лутао по Петрограду, царској престоници, схватио да је време за нешто ново, па је изазвао покољ над царем, његовом породицом и свим министрима. Очигледно је да „Стоунси“ ово нису смислили сами – били су ђавонадахнути.

Група „Блек сабат“ („Црна субота“ – вештичји „празник“) је посвећивала олтаре сатани и призивала га, а њихов вођа, Ози Озборн признаје: “Понекад се осећам као медијум за неку силу која долази споља…“ У песми „Master of Reality” (“Господар стварности“) они певају да је ђаво „господар овога света“ и „твој исповедник сада“.

Један албум групе „Venom” („Венам“) има наслов “Welcome to Hell” (“Добро дошли у пакао“) и садрже следеће речи на задњој страни омота: „Опседнути смо злом,/ Смрт вашег Бога захтевамо:/ Ми пљујемо на Девицу коју ви поштујете/ и седимо са леве стране господара сатане“.[28]  На истом албуму се налази и песма „У савезу са сатаном“. Њен почетак је бука без неког нарочитог значења. Али када се песма пусти уназад, чују се речи: „Сатана је дошао из пакла, спалићу ти душу, смрскати кости, просути крв, крварићеш за мене…“.[29]

Име групе „KISS“ (“Пољубац“) на први поглед делује безазлено; али ова реч је скраћеница (акроним) за „Knights in Satans Service“ (“Витезови у служби сатане“).

Поклоник Луцифера био је и Џон Ленон (John Lennon), славни вођа и композитор ливерпулске четворке „Битлс“. Ленона су неки историчари поп музике, не без разлога, назвали „Лењином рокенрола“. У поменутој песми „Lucy in the Sky of Diamonds”, реч је о халуцинацијама изазваним употребом LSD, где наркомана чека сусрет са самим Луцифером. Ленон је, штавише, био веома добро упућен у сатанистичко учење „класика марксизма“, па ће нам његова чувена песма „Imagine“ („Замисли“) с почетка 70-тих најбоље илустровати поклонство нечастивом: „Замисли да нема небеса/ Лако је ако покушаш./ Ни пакла испод нас, а изнад само небо./ Замисли да сви људи живе само за данас./ Замисли да нема држава./ Није тешко да то учиниш./ Нема ничег зашта би убијао или умирао./ И замисли да нема религија, такође./ Замисли да сви људи проводе живот у миру./ Замисли да нема поседа./ Питам се да ли можеш?/ Нема разлога за похлепу или глад“.[30]

На овој и сличним песмама и порукама васпитавани су, не губимо то из вида, милиони младића и девојака широм света. Многи су ове идеје свесрдно прихватили и тако постали поклоници непоменика.

Да не буде недоречености и нагађања, поменимо да су „Битлси“ на омоту албума-прекретнице „Sergent Peper Lonely Heart Club Band” („Клуб усамљених срца наредника Пејпера“), објавили портрете многих личности за које су Џон, Џорџ, Пол и Ринго тврдили да су пресудно утицале на њихов поглед на свет и уметност; на истакнутом месту су портрети „оца комунизма“, Карла Маркса, и Велике звери, Алистера Кроулија.

Општи образац за кварење омладине је једноставан: еротизам плус сатанизам дају масе зомби-утвара искорењених и отуђених од Смисла. У наше време зло са изопаченостима свих врста постало је популарно, симпатично, комерцијално, забавно и свима доступно. Како је то COOL & IN!

ИЗОПАЧИТЕ ОМЛАДИНУ – ПОБЕДИЛИ СТЕ НАЦИЈУ! – церекају се „управитељ света“, Филип Дру, и његов литерарни творац и стварни идеолог Светске државе „пуковник“ Едуард Мендел Хаус.  

 

 

[1] Авељ Семјонов, Црква, глобализација, идентификациони број, Светигора, Цетиње, 2003, стр. 42-43.

[2] Глобализација безумља је наслов књиге Данила Тврдишића, истраживача тог безумља (Српски сабор „Двери“, Београд, 2010).

[3] Чикаго, 1905.

[4] Еразмо Дарвин је био велики мајстор чувене ложе Canongate Kilwinning, No. 2 у Единбургу, Шкотска.

[5] Марко С. Марковић, Еволуција без Дарвина, Хришћанска мисао, Београд, 2009, стр. 20.

[6] Sol Tax, ed., Issues in Evolution, University of Chicago Press, 1960, p. 45.

[7] W. L. Wilmhurst, The Meaning of Freemasonery, New York, 1980, p. 47, 94.

[8] Claire Chambers, The Soecus Circle, 1977, p. 101.

[9] Владимир Димитријевић, Младост и страсти, (друго, допуњено издање), Београд, 1995, стр. 55-6.

[10] Игор Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, превео Владимир Јагличић, Светигора-Цетиње, 1997, стр. 313-15.

[11] Игор Шафаревич, Наведено дело, стр. 315-316.

[12] Платон, Држава, 424С.

[13] Посл. Ефесцима 5, 18-19.

[14] Patrologia Graeca, tom 27, 40.

[15] Patrologia Graeca, tom 88, 1137.

[16] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, Београд, 1997, стр. 88 и 90.

[17] Владимир Димитријевић, Наведено дело, стр. 17.

[18] Владимир Димитријевић, Знаци времена и знаци наде, Београд, 1997, стр. 147-8.

[19] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, стр. 16.

[20] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, стр. 25.

[21] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, стр. 99.

[22] The Review of the News” (November 5, 1969), p. 26; наводи Ралф Еперсон, Невидљива рука, 2000, стр. 226.

[23] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, стр. 99.

[24] В. Димитријевић, Наведено дело, стр. 99.

[25] Ралф Еперсон, Наведено дело, стр. 226-7.

[26]  „The Changing Images of Man“ URH 489-2150-Policy Reserch Report, No. 4/ 4/ 74, prepared by SRI Center for the study of Social Policy, Director Professor Willis Harmon.

[27] Владимир Димитријевић, У лавиринтима таме, Светигора, Цетиње, 1998, стр. 244.

[28] Владимир Димитријевић, Наведено дело, стр. 39-40.

[29] Владимир Димитријевић, У лавиринтима таме, Светигора-Цетиње, 1998, стр. 247.

[30] Ралф Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, стр. 227-8.

 

ИЗВОР: Центар академске речи