САВРЕМЕНИ РАТ У УКРАЈИНИ

Јерођакон Јован (Курмоjаров)

Већ давно су минула та времена када су људи одлазили у битку, вадили мачеве, копља и стреле, лицем у лице се сусрећући с противником у крвавој борби, у дуелу где је одлучујући фактор победе неретко била неукротива одважност, снага и храброст војника, војна умешност и таленат војсковођа, љубав према својој Отаџбини и, најважније, жеља да се положи душа за своје пријатеље (Јн. 15: 13).
Али, савремени рат уопште није сличан тим ратовима из прошлости, о којима смо сви имали прилике да читамо у мемоарима, романима и историјским хроникама. И заиста, све чешће и чешће, савремени рат представља по себи некакво чудно гомилање људске мржње, интереса војно-индустријског комплекса, економских интереса јаких на овом свету, националистичке хистерије и још мноштва других фактора, чије набрајање би могло да заузме читав обим овог чланка. У том смислу, с увереношћу се може говорити о томе да је у већини случајева савремени рат – рат с имагинарним, непостојећим претњама и, према томе, то је рат антихуман и антиљудски. ТО ЈЕ РАТ ПРОТИВ ЗДРАВОГ СМИСЛА. То је измишљени рат, исто онако како је то у америчком филму „Подвала, или када реп јури пса”. Тај филм сам одгледао први пут с великим задовољством, пре десет година, и поново сасвим недавно, истина, потпуно без задовољства, чак с горчином и недоумицом од тога, зашто се тај сценарио апсурда поновио у стварности у Украјини. Истина, у стварности све је постало знатно сложеније, немилосрдније и бесмисленије него у биоскопу. И више ог тога, у стварности добили смо не један већ читавих пет ратова, из којих се не види излаз и у којима смо се, како ми се чини, потпуно изгубили.
Први рат је рат – виртуелни! То је необјављени, непостојећи рат Украјине с Русијом. И заиста званично таквог рата нема, тј. он није објављен ни с једне стране, а ипак, влада Украјине стално објављује мобилизацију за тај рат. А СМИ неуморно тврде да на истоку земље ВСУ (оружане снаге Украјине) заустављају агресију руске армије. Коју, узгред, нико није видео, али у чије је постојање на истоку Украјине убеђена већина становништва Украјине (ипак је телевизија „велика сила”). И већ нико не жели да се сети да је то у почетку била само АТО („Антитерористичка операција”), тј. борба с посебним групама „терориста” које су заузеле административне зграде у неколико градова Украјине. У суштини, виртуелни рат – то је класика жанра (основна компонента савременог рата). На крају крајева, коме је још до тога шта се у стварности дешава у Доњецкој и Луганској области? Украјински СМИ чак се и не труде да шаљу своје кореспонденте на територије ДНР и ЛНР. Из Кијева се и тако добро види како ополченци пуцају сами на себе, како се одвијају позициони тенковски бојеви између Кантемирске дивизије Русије и ВСУ и како ополченци-сепаратисти стално нарушавају примирје и при томе подносе многобројне губитке у живој сили и техници. У новостима се може ограничити и на то да се позове на сведочанства митских очевидаца, да се покажу два-три театрална сижеа (под именом „реконструкција догађаја”), а може се проћи чак и без тога, показавши на екрану карту с нацртаним тенковима у покрету и снабдевши цртеж одговарајућим коментаром. Обалавњени житељи радо верују у целу ту будалаштину, уопште се не удубљујући у то да ако би такав рат постао реалност онда током година независности разваљене ВСУ, чак и у најфантастичнијем сценарију, не би могле да се одрже чак ни једну недељу против једне од најбољих армија света – руске армије (која је прошла Чеченију, Грузију).
„Врло много новинара је убеђено у то да у Донбасу ратују искључиво руски најамници – говори у једном од својих интервјуа бивши продуцент украјинског канала „112” Виктор Зубрицки. – Они сматрају да је у току рат између Украјине и Русије и сваки чланак који одражава позицију „ополченаца” иде у корист непријатеља. Други део се просто боји да нешто каже и тако постане издајник Отаџбине. Трећи су свето убеђени да је све управо тако како они пишу. И стога, ако им ти, на пример, кажеш: „Данас су бомбардовали школу”, они одговарају: „То су сепаратисти сами себе”. – „Али, они су деца!” – „Сепаратисти су се скривали у том кварту”. – „А Луганска обласна администрација?” – „То су они сами себе”. – „А у Одеси?” – „Ето, они су сами себе спалили!” И не можеш да објасниш човеку да у Донбасу живе наши грађани, они с којима си седео на стадиону за време Евро-2012 и навијао за нашу екипу. А данас их све одреда називају сепаратистима и издајницима. Има и таквих новинара који просто не сматрају за потребно да се било шта разумеју, они једноставно добијају плату за то што раде.
Други рат је такозвана АТО, које као и првог рата такође нема и у коју нико не верује. Заправо, објава АТО – то је био само покушај самообмане, покушај да себе убедимо у то да ћемо се брзо снаћи у проблему и да ћемо почети да градимо нашу „велику” европску будућност. Самообмана, као што сада можемо да увидимо, није успела.
Трећи рат је прави рат. То је грађански рат у Украјини! То је тај рат који морамо што пре да завршимо, рат за чији прекид моли наша Црква. „Владико Сведржитељу, Свети Царе. Дођи с небеса и види како се међусобно боре људи наше земље и мисле један о другом сујетно и злобно”. Црква моли за то, почевши од тренутка када је сукоб на мајдану прерастао у крвави конфликт. То је рат у коме су већ погинуле хиљаде и хиљаде мирних житеља и украјинских војних лица. То је рат у коме су хиљаде људи постале богаљи, а стотине хиљада избеглице које су изгубиле свој дом. То је рат чија кривица у целини лежи на садашњим лидерима Украјине и националистички расположеним елементима који су као оружје узели методе својих западних господара (Запад има некакву патолошку тежњу за бомбардовање мирног становништва, почињући од Другог светског рата, даље: Вијетнам, Србија, Ирак итд.). Сада они са задивљујућом суровошћу руше своју сопствену земљу. И ја бих да верујем, да ће се једном ти људи који су започели овај рат наћи на оптуженичкој клупи.
Четврти рат је – информациони рат. По мом мишљењу, то је најстрашнији облик савременог рата: без правила, без савести, без жалости и сажаљења. Рат у коме људи дословно губе људски лик, претварајући се у гомилу незаситих звери. А, као што је познато, гомила рачуна само са снагом, и доброта је мало додирује, за гомилу је доброта један од облика слабости.
Зато је главно оружје тог рата мржња: мржња према свему што се не уписује у каноне украјинског национализма, према сваком облику критике владе, мржња према здравом разуму, која временом долази до таквог степена да људи почињу да руше чак и своју сопствену земљу, уопште се не замишљајући над тиме да се на тај начин они лишавају будућности и себе, и своје сопствене деце.
Управо украјински СМИ су тај реп који јури за псом – јавним мњењем. И управо украјински СМИ су криви за то што се данас Украјина претвара у тоталитарну државу, што се претвара у земљу где је нарушен основни принцип слободе говора, принцип који је изрекао још Волтер: „Ја нисам сагласан с вашим убеђењима, али даћу живот за то да ви добијете могућност да их искажете”.
Али, за мене као свештеника најнепријатнија страна информационог рата је рат против Цркве, против Јеванђеља! То и јесте пети облик рата – рат против Истине, и према томе против Христа! Да, ове моје речи нису преувеличавање. Данас се Јеванђеље уклапа у савремену украјинску стварност. Ви мени не верујете? Али, покушајте тада да огласите европско-оријентисаном Украјинцу јеванђеоске речи Христове о томе да „не живи човјек о самом хљебу” (Мат. 4:4), о томе да не треба бринути за сјутра (Мат. 6:34), о томе да треба љубити непријатеље своје (Мат. 5:44), о томе да „који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину” (Мат. 5:40) итд. Наравно, те заповести је тешко извршити и дубоко верујућем оцрковљеном хришћанину, утолико оне превазилазе могућности грешних, несавршених људи. Али, ипак, за хришћане те заповести су оријентири у њиховом животу, оне су повод за покајање, повод за промену свог унутрашњег човека по Лику Христовом (памтите заповест: „Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има” (Фил. 2:5)?) Али за европско-оријентисаног Украјинца („свидомог”) оне ће, највероватније, бити само повод да се наругају на вашу адресу, да вас увреде, а уједно и да исмеју извор тих истина (судим о томе по свом личном искуству и искуству многих свештеника канонске Цркве у Украјини).
И то ни у ком случају није преувеличавање. То је најистинитији симптом болести украјинског друштва. Болести која је победила не само тело (тј. друштвено-социјални живот), већ и дух (религиозну сферу). Управо стога већина „свидомо“-расположених Украјинаца спремна је ради ситог живота да закључи посао с било ким (ма и с ђаволом), макар и с Јудом (М. А. Денисенко), само ако би он што чешће узвикивао пароле „Слава Украјини!” и „Украјина по над усе!” Само, ево они су заборавили да је Јарам Христов (Мат. 11:28–30) хиљаду пута бољи од имагинарних ђаволских наслада, очекивање којих се већ окреће за све нас у кошмарне последице.
Извор: “Видовдан”