Санкције представнику слободе као мјера колективног кажњавања народа

Мехмедалија Нухић

 

 

Када би се кроз историју тражило мјерило које ће изразити разлику у величини једног народа у односу на други народ, онда би се та вриједност могла изразити у броју донешених, проглашених и примијењених санкција на један народ и његово руководство, а који је имао само један циљ кроз своју историју – одбрану слободе.

Управо та слобода и жеља за њом којој је један мали народ тежио и кога је његово руководство ка томе водило доживљавао је велики број донешених и примијењиваних санкција које су имале само један циљ који се огледао у томе да се народна жеља за слободом што више ограничи и онемогући њено заживљавање код народа који се несебично жртвовао да је стекне при томе не штедећи се у настојању да је како себи обезбиједи тако и ближњима својим, несебично је дијелећи и упућујући и друге који је нису имали да је стекну.

Од Византије до Новог свјетског поретка нема ни једног историјски важног тренутка код бројчано малог, а духовношћу и традиционалношћу највећег народа на тлу југоисточне Европе, да због доследности у властитости није био  перманентно изложен највећим погромима само да би се одрекао себе и постао оно што су други хтјели. Сва стварна историја тог народа била је до данас у оковима пријетњи, мјера, уцјена и силе којим је једини примарни принцип био оборити, поразити, превјерити и сврстати цијели један народ на ону страну на којој нимало није било слободе.

И помисао на идеју слободе била је мјерљиво санкционисана. Како је народ растао кроз историју путоказе властите вриједности пратио је кроз издржавање наметнутих му осуда које су му биле прије, а и данас наметане као неправедне казне само зато што је као мали желео да опстане међу великима. Представници тог малог народа, истицани као зло тог народа, нису ништа друго него персонификација лоших намјера којима се жели да казни цио један народ. Историја индивидуалних персонификација којима су кроз појединце и идејом обједињене групе жигосали, прогањали и потирали толико је исписана и испуњена поштовањем од тог народа коју би данашњи диктатори Новог свјетског поретка кажњавали и принципом ретроактивности.

Данас се својим скутоноштвом поклоници Новог свјетског поретка, они припадници који су се својом вјером одродили од народа којем су и сами припадали настоје ревизионизмима некада им заједничке историје приказати као таоци идеје слободе коју су обилато уживали и чији је репер вриједности најбољег живота управо био период када су заједнички живјели у том периоду слободе.

Блатећи заједничку доследност у прошлости ни не слуте да преузимају самовољно окове будућности у којима ће служити, а не слободни бити. Можда ће и овај период овом народу бити цијена искупљења властите слободе трпљењем притиска и неправди оних који су прогласили себе као божанство Новог свјетског поретка, а можда ће и овај пут овај народ уз помоћ својих појединаца који не тргујући са истином желе слободу свом народу бити маркирани актери наметнутих мјера и санкција колективног народног кажњавања због идеје једног малог народа на Балкану да живи слободан и у слободи са другима, а некада својима.

Санкционисање представника идеје народа о животу у слободи не представља ништа друго него колективну мјеру кажњавања народа због покушаја реализације те идеје, при чему се настоји институционално ограничити слобода силом.

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи