САД ЋЕ У БЕОГРАДУ ИЗВЕСТИ ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ СНАГАМА ПРОРУСКИХ ПАТРИОТА

Jelena-Ponomarjova

Јелена Пономарјева
Већина аналитичара слаже се да „пуштање“ Шешеља има један циљ – окупљање најрадикалнијих младих људи

Одлазећа година окренула је постпреуређену страницу свјетске историје. „Привилегија да се проводи независна вањска политика“ (В. Путин), која је реализована припајањем Крима Русији и такође потпуно неприхватање евроатланске позиције, позиције према Украјини, довели су до озбиљне опозиције наше земље и интегралног Запада. У ову ситуацију све сличнију духу хладног рата и реанимираног принципа „ко није с нама, он је против нас“, увучене су, природно, балканске земље. За већину њих геополитичка помјерања која су се десила постала су озбиљан социјално-економски и политички изазов.
Инициране од САД и подржане од ЕУ, санкције против Русије не само да су удариле најболније управо по балканским земљама него су коначно изазвале њихову максималну зависност од Брисела и Вашингтона. У вези с тим, коначно су се распршиле наше илузије у односу на још једног историјског савезника Русије – Црну Гору. Једанаестог априла 2014. године Подгорица се придружила индивидуалним санкцијама ЕУ, уведеним против 33 руска грађанина и проруских кримских политичара. То је било прво у историји отворено иступање против политике наше земље. Тог дана моје колеге и пријатељи из Србије и Републике Српске послали су ми неколико десетина писама с једном једином фразом (реченицом): „Ко не буде вјеран сестринској Русији, нека је проклет трипут и још три хиљаде“ (Св. Петар Цетињски). И поред тога што је овај акт осудио митрополит Црногорско-приморски Амфилохијe, и поред снажног одбијања таквог непријатељског корака владе М. Ђукановића од стране грађана, без обзира на официјелна „жаљења“ изречена у Москви, политичко руководство Црне Горе – очигледно тежећи да потврди своју кандидатуру за чланицу ЕУ – коначно је изабрало. У мају и октобру 2014. године Подгорица се придружила новом пакету санкција.
ЗАХВАЛНОСТ СРБИЈИ И СРПСКОЈ
У принципу, такво понашање савремене Црне Горе било је предвидљиво. Ова земља је самовољно напустила финасијски суверенитет још 2000. године, прешавши на њемачку марку, а 2002. године на евро. У октобру 2008. године Подгорица је признала независност Косова, коначно срушивши српско јединство. Штавише, ова земља отворено спроводи курс зближавања с НАТО. Тако да је придруживање Црне Горе принудним мјерама од ЕУ и САД – прије закономјерност, него неочекиваност. И за руску вањску политику то је веома јасан поступак: неопходни закључци су већ учињени.
Једине које се међу балканским земљама нису придружиле санкцијама против Русије, при том нису чланице ЕУ, су Србија и Република Српска. Без обзира на озбиљан притисак из Брисела, предсједник владе Србије А. Вучић у октобру 2014. године је изјавио: „Србија је на делу показала да је она пријатељ Русије, и не само онда када је Русији било лако или када је свима све једноставно, него и у тешким тренуцима. Србија није никада увела санкције против РФ, и даље ме чак срамота говорити о томе, али Србија неће уводити никакве санкције РФ“. У условима русофобије која све више јача (која је упоредива са оним што је било уочи Кримског рата) те ријечи су скупе.
Јако желим да вјерујем, да без обзира на стални притисак, Београд неће никада увести санкције против Русије. У току недавне посјете Државној Думи РФ то је још једном потврдила предсједница Народне скупштине М. Гојковић: „Србија ни под каквим условима неће променити главне принципе односа са Русијом“. С. Наришкин је у свом говору нагласио да се Русија не само с поштовањем (уважавањем) него и са огромном захвалношћу односи према томе што „Србија није попустила притиску од стране Брисела и Вашингтона и није се придружила антируским санкцијама, том инструменту економске и политичке уцјене“.
Исте такве ријечи захвалности иду на адресу владе и народа Републике Српске.
САРАДЊА СА СРБИЈОМ ПОСЛЕ ЈУЖНОГ ТОКА
Овдје треба напоменути да, упркос жељама еврочиновника, од увођења санкција српске земље имају само корист. Тако су у октобру 2014. године били постигнути уговори о квоти за испоруку у Русију аутомобила ФИАТ српске производње (склапају се у Крагујевцу) и испоруци млијечних производа. На данашњи дан Србија испоручује пољопривредне производе у Русију за 130-150 милиона долара. Тада су већ били постигнути договори сходно којим би у доста кратком времену те испоруке могле достићи 500 милиона долара. Општа (заједничка) робна размјена ове године, планира се, повећаће се неколико пута на рачун српског извоза у Русију. Све ће се то одразити на економију Србије, тј. стимулисаће њен развој, створити нова радна мјеста и повећати општу (заједничку) робну размјену. Расту такође и руске инвестиције у српску економију: данас су оне достигле три милијарде долара. Један од предводника наше сарадње компанија НИС повећала је свој промет за 14 одсто, приходи у буџет Србије обезбјеђују се на рачун ове компаније. Руски улагачи већ су инвестирали двије милијарде долара и спремни су да уложе још милијарду. Друге наше компаније, такве као Лукоил, већ су инвестирале 300-400 милиона долара и спремне су да развију своју сарадњу. Овдје можемо још поменути и договоре о модернизацији предузећа Петрохемија. Учешћем ОАО РЖД (Руских жељезница) и руском кредитном подршком остварују се пројекти реконструкције и модернизације жељезничке инфраструктуре Србије. Робна размјена 2014. године достигла је двије милијарде долара.
У исто вријеме, прошла година донијела је озбиљно искушење не само руско-српким односима. Послије дугих и тешких покушаја да почне грaдња гасовода повољног за низ балканских земаља, Русија је одустала од градње Јужног тока (ЈТ). Треба признати да је међу балканским државама главна кочница у реализацији датог пројекта била Бугарска – земља с крајње нестабилном политичком ситуацијом и само условним суверенитетом. Бити завистан од америчких тутора, без којих бугарски политичари не доносе ниједну озбиљну улогу, руска страна сматра несврсисходним и донијела је одлуку о транспорту плавог горива преко Турске.
Резултат тога је да је 1. децембра 2014. године у току државне посјете Турској В. Путин изјавио да Русија у постојећим условима не може наставити реализацију пројекта Јужни ток, између осталог и због неконструктивне позиције ЕУ. За задовољење потреба Турске РФ ће саградити нови гасоводни систем. Једанаестог децембра Европска комисија је добила званични документ руске стране о томе да је пројекат Јужни ток заустављен. Како је оцијенио у вези с тим бугарски аналитичар Г. Коларов, „копрцања премијера Б. Борисова, који је на почетку подржавао Јужни ток, а затим наступао против тог пројекта, а сада пред лицем практично неизбјежне кризе владе и распада коалиције коју предводи каже да је Јужни ток Бугарима ипак потребан, али то већ не прихватају ни у Бриселу ни у Москви“. Као резултат тога, у Бугарској се назире нова социјално-економска и политичка криза, која по снази може да превазиђе све претходне. Што се тиче даље судбине руског енергетског пројекта, управо у складу са посљедњим договорима Москве и Анкаре, од 1. јануара 2015. године, Турска ће куповати руски гас по цијени сниженој за 6 одсто, а из Русије у Турску ће бити саграђен нови гасовод снаге 63 милијарде кубних метара годишње. Овдје треба напоменути да је Јужни ток такође пројектован за снагу од 63 милијарде кубних метара гаса. Отпремна тачка за нове цијеви ће бити већ саграђена компресорска станица Рускаја. Одговарајући у Анкари о судбини пројекта ЈТ В. Путин је рекао: „Ако Европа не жели да он буде реализован, значи да он неће бити реализован. Ми ћемо преусмјерити водове наших енергоресурса на друге регионе свијета и уз помоћ покретања и убрзане реализације пројекта за кондезовани природни гас. Излазићемо на друга тржишта и Европа неће добити те количине, у сваком случају не из Русије.“
ПРОМЕНА ПРАВЦА РУСКОГ ПРОДОРА НА БАЛКАН
„Резултат је: балканске земље и Европа засад су изгубиле. Побиједиле су Русија и Турска. Сада ће се руски гас продавати земљама чланицама ЕУ, али не преко Бугарске, Србије, Мађарске и Аустрије, него преко Турске. Сада се Русија показује способном да потисне конкуренте с гасног тржишта Јужне Европе много успјешније него што би то било могуће урадити помоћу ЈТ. Осим тога, Турска не само да успјешно рјешава проблем своје енергетске безбједности него и на рачун градње огромног подземног складишта гаса на турско-грчкој граници ће учврстити улогу центра дистрибуције енергоносача у наредној деценији. Самим тим ће озбиљно ојачати позиција Анкаре како у Источном Средоземљу, тако и на Балкану.
„Лукавство историје“, сјетимо се Хегела, показала се у томе да су бугарски политичари, попустивши под притиском Вашингтона и Брисела, својим одустајањем од градње ЈТ широко отворили врата за појачани турски утицај у региону, што ће без сумње имати огромне посљедице не само за Бугарску него и за читаву балканску регију. У исто вријеме руско-турски уговори јачају управо евроазијску матрицу међународне политике. Чињенично, Русија остаје на Балкану, мијењају се само зоне „улаза“ у регион. Испада, да је, уплашивши се „прекомјерног јачања руског утицаја на Балкану“, Европа омогућила јачање на југоистоку Старог свијета не само Москве него и Анкаре.
Ипак, судбина ЈТ није коначно ријешена, као ни енергетска будућност земаља у које је требао да дође гас из овог гасовода. Газпром је заинтересован, као и раније, за испоруку гаса у Италију, Србију, Аустрију, Мађарску, Хрватску, Словенију, а такође у БиХ. Зато треба озбиљно мислити о томе како доставити гас овим земљама заобилазећи Украјину, која је у пламену. Могуће је да ће се пројекту придружити Румунија, која је својевременено конкурисала са Бугарском за право да постане учесником ЈТ.
Осим тога, морамо признати да, нажалост, политичка будућност Турске изазива масу питања. На границама Турске ирачки и сиријски Курди ратују са борцима Исламске државе. Нестабилан је положај и Ердоганове партије: све чешће међу аналитичарима западне штампе чују се мишљења о могућој „обојеној револуцији“ у Турској с циљем да се дестабилизује режим и, као посљедица, да се сруши енергетски уговор са Русијом. У хибридном рату који води Запад против наше земље, сва средства су добродошла.
СРБИЈА НА УДАРУ САД
У поређењу са Бугарском, српско руководство је самосталније у доношењу рјешења. Умногоме је то условљено чињеницом да Србија још није постала чланицом ЕУ мада од 1. јануара 2015. године на њеној територији почињу да дјелују сви закони ЕУ. Посљедице таквог корака неће бити лаке. У исто вријеме сама чињеница историјских и политичких веза наших народа не дозвољава чак евроцентричним политичарима да измијене расположење већине Срба, који су јасно на страни наше земље. Братски односи међу нашим народима, који се уз то стално развијају, нису по вољи властима у САД и ЕУ. Да би дјеловали против појачаног руског присуства у балканској регији, наши западни контрагенти покушавају помоћу технологија политичких преврата, већ провјерених на разним тачкама планете, тзв. револуција са придјевима. У овом моменту постоје многобројни подаци према којима ће на прољеће 2015. године САД покушати остварити у Србији сљедећу обојену револуцију, при чему ће то радити снагама проруски настројених патриота.
Већина аналитичара слаже се у томе да је „пуштање“ на лијечење из затвора Хашког трибунала лидера СРС В. Шешеља има један циљ – да се окупе око њега најрадикалнији и притом проруски настројени млади људи, који су опозиција влади Николић-Вучић, који су некада били сарадници и сљедбеници Шешеља.
И заиста, неосуђени затвореник Схевенингена већ води активну критику политике садашње српске власти. Порасту незадовољства доприноси социјално-економска ситуација у земљи. Тако, према најоптимистичнијим прогнозама, незапосленост премашује 25 одсто, што је озбиљна социјална основа за протесте. Шешељ власт природно неће добити, тим више што је он заиста веома болестан, али, користећи његово име за протесне наступе, могуће је озбиљно и дуго дестабилизовати ситуацију у земљи. Уз то, могуће је на такав начин забити клин у садашње српско-руске односе.
Градећи нашу политику на Балкану, не треба просто пратити развој ситуације, чији су сценаристи западни политички технолози, него и активније дјеловати – радити са омладином, ширити своје информативно присуство у региону, јачати економске везе. У низу позитивних корака у том правцу треба поменути отварање 2014. године интернет канала Глас Русије на српском језику и представништва Русија данас у Београду. Активира се такође најшира хуманитарна сарадња између Србије и Русије. Међу најзначајније догађаје претходне године треба поменути учешће В. Путина на прослави 70 година од ослобођења Београда од нацистичког окупатора, премијеру филма Никите Михалкова Сунчаница, затим откривање споменика Николаја II, на кога Срби гледају као на свог националног јунака, спаситеља и заштитника. Ту су и посјета патријарха Кирила, одржавање читаве серије конференција и округлих столова посвећених стогодишњици почетка Првог свјетског рата, заједничка антитерористичка обука ВДВ Русије и Србије. Велики посао обавио је Фонд подршке јавне дипломатије А. М. Горчакова Балканским дијалогом, који је у у веома сложеној политичкој ситуацији у мају 2014. године отворио у Србији С. Наришкин. Санкције које је ЕУ увела гласоговорнику Државне думе нису му сметале да дође у посјету Београду. Мада су скоро до посљедњег дана трајала усаглашавања о посјети, до краја су постојале сумње у могућности њеног остварења. Ствар је у томе, да је на српско руководство вршен озбиљан притисак. Србима се недвосмислено говорило да схвате да је гласоговорник Државне думе – нежељени гост.
РАТ ЗА БАЛКАН СЕ НАСТАВЉА
Балкан је увијек био и остао посебна геополитичка и геоекономска зона, гдје се сударају интереси водећих играча свјетске политике. У савременим условима борба за територије, утицај и ресурсе не само да не слаби већ јој је напротив придружена нарастајућа нестабилност на глобалном и регионалном нивоу. Русија, будући највећа свјетска држава, као и њени балкански савезници, прије свега Србија, природно су укључени у тај сукоб (конфронтацију). У оваквим условима као никада потребни су нови прилази европским и глобалним проблемима безбједности и сарадње. Кључну улогу у изради таквих прилаза мора одиграти јавна дипломатија која се нарочито формирала и реализује се у структурама какве су МГИМО; РСМД, Фонд Горчаков. Ми треба не само да наставимо него и да максимално проширимо своју хуманитарну присутност у регону, што ће озбиљно појачати вањскополитичке позиције Русије. Битка за Балкан се наставља.
(Ауторка је професор на катедри за упоредну политикологију МГИМО)
Превод МИЛАНА БАБИЋ
Извор:Портал МГИМО/Евроазија инфо