СА ЗАКАШЊЕЊЕМ, Срећна нова 7525. година!

Не славите? Не шенлучите? Нема новогодишњег програма, не китите јелку? Па, српска је нова година, побогу (14. септембра)!

 

 

 

 

Свјетски календар

 

Четрнаести септембар је први дан Црквене нове године, по календару који је увео римски папа Гргур Тринаести 1582. године. По календару римског цара Гаја Јулија Цезара, који је у католичком свијету, а касније и шире, замијењен грегоријанским, а по којем Српска православна црква још рачуна вријеме, Црквена нова година пада 1. септембра, тачно кад и Нова година по тзв. Свјетском календару. Четрнаестог септембра по грегоријанском, односно, првог септембра по јулијанском, почиње заправо 7525. година по Свјетском календару.

 

Шта је Свјетски календар?

 

Кад отворите Душанов законик, прочитаћете да је донесен у години 6857, на Вазнесење Господње, 21. маја. Косовска битка, по запису са споменика који је подигао деспот Стеван Лазаревић, вођена је 6897. године. По чијем је то рачунању времена, питао сам се кад сам, некада давно, први пут запазио ове чињенице…

 

 

 

 

dusanov-zakonik

 

 

 

Свјетски календар, онај који, по данашњем рачунању времена, почиње стварањем свијета 5508. године прије Христа, користиле су све источно-хришћанске цркве и државе, наводно од 7. вијека, па до 15, односно, 18. вијека. Показатељи говоре да је у неодређеној мјери и облику присутан био и прије 7. вијека.

 

 

Душанов-законик

Од Постања

 

Наиме, док је у дијелу Европе над којим је надмоћ имао римски папа праћен јулијански календар и рачунање времена се дијелило на ере прије и послије Христовог рођења, у Ромејском царству, тзв. Византији, Христово рођење није представљало вододјелницу времена, него се вријеме рачунало од “стварања свијета“. У различитим раздобљима се стварање свијета датирало другачије, али је тзв. Цариградска ера свјетског календара, уведена у седмом вијеку нове ере, установила 5508. годину прије Христа као почетак времена.При рачунању се обично ослањало на бројање покољења библијских патријарха од Христа у назад и године размака између њихових рођења, да би се рођење Исуса Христа смјестило у 5508. годину од стварања Адама.

Многе источњачке религије су рачунале вријеме од митолошког Постања, тако да нема говора о хришћанској политичкој одлуци да се измишља топла вода и справља нови календарски концепт.

Због тога што је био званични календар Источног римског царства, накнадно прозваним Византијом, од 988. године н.е. до његовог пада под Турке 1453, наука овај календар назива византијским. Најдуже га је користила царска Русија, чак до 1700.годинеи реформи Петра Великог. Како видимо, користила га је и званична Србија.

Различита раздобља су такође одређивала и да ли ће нова година почињати у септембру или у марту, као и друге, више техничке елементе календара. Међутим, развој календара, усљед обиља основних астрономских елемената који се поклапају и укрштају, указује на културну размјену и дуготрајно надограђивање и дотјеривање, рађе него на исходе политичких одлука, које на површини изгледају као да јесу одредиле историју рачунања времена.

Иако се у Ромејском царству овај Свјетски календар Цариградске ере почиње користити крајем 7. вијека, а постаје званичан 988. године, концепт рачунања времена од постања свијета је присутан вијековима, а разликују се само резултати математичких прорачуна. Дакле, нису астрономи и теолози Ромејског царства просто смислили нови календар, него су озваничили употребу календарског концепта којему се не зна извориште нити старост. Специфичност Цариградске ере у односу на раније прорачуне је само у том датуму почетка рачунања времена.

 

Српски аутохтонисти и Винча

 

Међу српским историчарима аутохтонистичке историјске школе се чује мишљење да је ово у ствари древни српски календар који су империје настале на животном простору старих Срба усвојиле. Пошто се зачеци Винчанске или Староевропске културе, најстарије културе у Европи, смјештају у средину шестог вијека прије нове ере, дакле, око 5500. године, српски аутохтонисти укрштају теорије о српским прецима као носиоцима ове изузетно напредне људске заједнице и митологији о Постању свијета.

 

 

vinca

                                                            извор: atlantipedia.ie

Чињеница је да је култура коју зовемо винчанском донијела прве обрисе људске цивилизације и револуционаран технолошки развој, те да носиоци те културе јесу на један алегоричан начин створили свијет који ће се касније, истина споро, развити у моћне цивилизације у другим дијеловима Средоземља, Месопотамије, па и Индије. Чињеница је и да су све древне – а и многе ововременске – културе имале јако изражен култ предака и да су славне претке, што су се хронолошки више удаљавали од њих, све више величали и обожавали, често као божанства. Зато не би чудило да се памћење величине и славе прве моћне људске заједнице временом претворило у мит о постању свијета који ју је наслиједио. Позивање на славне претке ради истицања сопствене величине или права је природан и свеприсутан историјски мотив.

Да ли Срби потичу од носилаца Винчанске културе, тешко је рећи, а и не бих да ширим тему.

Чињеница је да Свјетски календар нема јасно извориште, а да су га доста дуго користили и Срби свједочи и Захарије Орфелин 1783. године у свом дјелу Вечни календар. Срби га, дакле, користе бар колико и Руси, можда и дуже, и то без упоришта у званичности државе, а дуже него и Грци. Да ли су га користили и далеко раније, остаће неодговорено. Засад.

Чињеница је и да је сама ријеч календар српског поријекла.

Чињеница је и да су огромни и кључни дијелови српске историографије уништени или фалсификовани, а закључцима је манипулисано.

Арогантно и ненаучно је тврдити да је истина само оно што је наука доказала, јер врата морају остати отворена новим и додатним трагањима за истином. Да ли је и винчански календар, поред винчанског писма и технологије, још један монументалан допринос “стварању“ данашњег свијета, остаје да се истражи.

Дотад, Срби, сретна вам још једна нова година, 7525. по реду!

 

 

 

 

ИЗВОР: srbist.com