Руска литература XIX века и њена пророчанства

Rusija Evroazija. Ilja Glazunov. 22. Aljoša Karamazov. Ilustracija za Braću Karamazove F. M. Dostojevskog. Crtež

Николај Берђајев

 

1.

Сада прелазимо у један други свет, у другачију душевну атмосферу а то је атмосфера руске – велике руске – литературе XIX века. Та је литература највећи споменик руског духа, она је стекла светски значај. Међутим, за нашу тему о изворима руског комунизма важна је једна њена црта, она која чини њену величанствену особеност. Руска литература је најпрофетскија литература на свету, она је пуна наслућивања и предсказања, њој је својствен немир пред катастрофама које се приближавају. Многи руски писци XIX века су осећали да се Русија налази пред понором и да срља у понор. Руска литература XIX века сведочи о унутрашњој револуцији која је припремана, о револуцији која се приближавала. Читав руски XIX век, највећи век по стваралачком узлету у свој руској историји, био је век револуције која је бивала све снажније присутна. Раскол, раздвојеност тог века, довели су стваралаштво у Русији до највеће напетости. По свом духу, руска литература тог века није била ренесансна, тек код Пушкина ту и тамо блесне нешто ренесансно. То је био златни век руске поезије. Та руска ренесанса одвијала се у веома уском кругу културног руског племства. Али, тај круг је брзо нарушен и литература је кренула другим путевима. Још од Гогоља руска је литература постала дидактична, она тражи истину и помишља на остварење правде. Руска литература није рођена у радосном стваралачком сувишку снага, она је рођена у мукама и патњама које знају судбине човека и народа, она је настала у потрази за свељудским спасењем. Одатле и то да су битни мотиви руске литературе били религиозни мотиви. Руској литератури су својствени саосећање и људскост који су задивили свет.

Управо су руски писци посебно наглашено истицали проблем оправдања људског стваралаштва и културе и подвргавали сумњи оправданост културе – о чему знамо из историје руске друштвене мисли. То је било у вези са структуром душе коју је обликовало православље, душе у којој је још увек био снажан моменат аскетизма, тражења спасења и чекања једног другачијег, узвишенијег живота. Психолошки гледано, Гогољ, Л. Толстој, Достојевски се у много чему слажу с Бјелинским, Бакуњином, Чернишевским, Писаревим и народњацима седамдесетих година, иако су били антиматеријалисти у чијем стваралаштву има религиозно обојених мотива. Људи на Западу скоро никада не сумњају у оправданост цивилизације, таква сумња је нешто чисто руско, и она се није појавила у Руса којима је култура била ускраћена, већ код оних који су се најчешће налазили на самим врхунцима културе. Руски писци, они најзначајнији међу њима, нису веровали у чврстину темеља цивилизације, у чврстину темеља на којима почива такозвани буржоаски свет њиховог доба. Они су испуњени грозним предосећањима којима је богата катастрофа која се приближава. Такво религиозно и социјално узнемирење и узбуђење није познато европској литератури која одговара једној формираној, традиционално учвршћеној цивилизацији која је кристалисана, у већој мери оформљена, мирнија и довољнија себи – која је издиференцирана у сваком погледу и одређена категоријама. Русима је била својствена интегралност, тоталитарност, како у мисли тако и у стваралаштву и животу. Руски мислиоци, ствараоци, уколико је у њима било духовних вредности, одувек су тражили не толико савршенију културу, савршенија стваралачка дела, колико савршенији живот, савршенију истину живота. С тим је у вези руски реализам – реализам руске литературе XIX века – који се често не схвата. Велика руска литература стоји с оне стране европског класицизма и романтизма. Њој је био својствен реализам, али не реализам у школском смислу те речи, већ религиозни реализам – реализам скоро у религиозном смислу – а на њеним врхунцима и реализам у чисто религиозном смислу. То и јесте реализам у смислу разоткривања истине и дубине живота, при чему су код Гогоља поступци били у већој мери романтичарски а код Толстоја већим делом класични. Руски писци су необично дубоко преживели трагедију стваралаштва суоченог с неизбежним преображајем живота и остварења правде у животу. Гогољ и Толстој су били спремни да жртвују најсавршенија дела свога стваралаштва у име стварања савршенијег живота. Руски писци нису оковани условним нормама цивилизације и зато се дотичу тако тајни живота и смрти – они искорачују изван предела саме уметности. Такви су Гогољ, Толстој и Достојевски – само је Пушкин постављао проблем слободе стваралаштва, стваралаштва које је за песника независно у односу на „руљу“ а под „руљом“ је, наравно, схватан не народ, већ племићско, дворско-чиновничко друштво које притиска народ.

Још је Гогољ поставио проблем друштвене мисије уметности, питање о пишчевом позвању да служи друштву. Он је желео оно што се у вулгаризованом облику код руских комуниста назива „социјална поруџбина“. Велики руски писци су били усамљеници у свом времену, били су против средине која их окружује, али никако нису били индивидуалисти из принципа јер су на сваки начин тражили свенародну, колективну, саборну уметност. Разобличавањем неправди постојећег друштва, тражењем истине, литература је вршила друштвену мисију која је, сагласно руској духовној структури, била религиозно-друштвена мисија.

Руска поезија је била испуњена предосећањима будуће револуције, а понекад је и призивала револуцију. Пушкина су сматрали песником императорске Русије, и доиста има много доказа да је Пушкин био етатиста по свом погледу на свет, а мање расколнички дух од многих руских писаца. Он је гајио култ Петра Великога, надахњивао се величином Русије. Али, када су објављене све песме Пушкинове, постало је јасно да код њега има много револуционарних песама. Много се разликују први и други део његове стваралачке делатности. То се већ види по различитим оценама Радишчева – Пушкин је припадао покољењу декабриста, они су му били пријатељи, али њихов пораз као да га је убедио у снагу руске монархије. Пушкин је био двојствена појава, као да је имао два лица – постојала је код њега љубав према величини и моћи Русије, али је било страсне љубави и према слободи. Његова љубав према слободи је била особена, другачија од љубави коју је према слободи гајила руска интелигенција. Он је био истински песник слободе:

Ми жудно чекамо с надом у спас,
Тренутак златни миле слободе –
Ко љубавник нежни девице младе
Што чека сусрета час!

Као да се у Пушкину у једном магновењу сјединило све оно што је одувек било разједињено – идеологија империје и идеологија интелигенције и он каже о себи:

И дуго ћу бити драг своме народу,
Јер сам чари красне лиром гласио,
У веку суровом славих слободу –
За пале сам милост зазивао!

1090px Universytet metro station Kiev 2010 Pushkin

У песми Село Пушкин даје красоту и поезију руског села, али се одједном присећа неправде, ропства, мрака који окивају красоте сеоског живота, оне милине које постоје само за привилеговану мањину. И песма се завршава овако:

Да л’ ћу дочекат свој народ слободан,
И ропство збачено вољом цара,
Хоће ли сванут над земљом ми дан
Кад ће заблистат румена зора?

За Пушкиново револуционарно расположење најважнија је његова песма Слобода:

Хоћу свету слободу да певам,
С трона пороке да рушим!

У тој песми постоје језиве речи о царствима:

Тиранине, ти што имаш сву власт,
Тебе, и сав род твој ја мрзим –
Смрт твоју и деце ти пропаст
Радујућ се много већ видим!

Пушкин је осећао бунтарску стихију у руском народу и наслућивао је „могућности руске побуне која је бесмислена и немилосрдна“. И у оном најхармоничнијем делу Пушкиновог стваралаштва нема потпуне хармоније, он је осећао да је императорска Русија нездрава, раскомадана и пуна неправде.

Међутим, најпотреснији утисак оставља Љермонтовљева песма Предсказање која већ сасвим пророчки звучи:

Доћи ће време – Русији година црна –
На земљу ће пасти царевима круна,
Заборавит ће руља некадању љубав
Храна многима биће смрт и крв;
Кад деци и гомили невиних жена
Неће бити, у јаду, заштите закона;
Кад куга преко лешева и тела
У поход крене кроз мртва села,
Да марамом из колибе људе дозива,
Кад глад завлада сред пустих њива,
Пожар ће планути над таласом река: –
И тада видет ћемо моћнога човека,
Препознаћеш га – биће ти јасно,
Зашто у руци држи сечиво красно.
О, тешко теби! Плач твој велик ће бити
Ал’ њему смешан, неће ти то скрити;
И биће ти јасно, страшно му око,
Страшно ко плашт му и чело високо!

Ова песма, романтичарска по својој форми, написана 1830. године, најављује – још пре стотину година – ужасе револуције.

Трећи велики руски песник, Тјутчев је имао пре конзервативни него револуционарни поглед на свет, али је и он све време осећао како се над светом надноси страшна револуција. У чудном контрасту са својим конзервативно-словенофилским погледом на свет Тјутчев је дубоко осећао хаотичну, ирационалну, ноћну стихију која обитава у свету. Покривач хармоније и поретка којим је покривен свет њему је, у аполонијском виду, деловао као нешто што је танко и недовољно.

. . . Човек, ко сироче без дома,
Стоји, гле, го на свету том,
У њега зури понора тама . . .
Теши се неким минулим сном
А живо некад сада је блеђе,
И он у нечем чудном, ноћном
Распознаје, види кобно наслеђе!

Та хаотична, грозна стихија не постоји само у природи већ и у историји. И Тјутчев је слутио историјске катастрофе, тријумф сила хаоса које ће потрести васељену. Тјутчев је био конзервативац који не верује у чврстину конзервативних начела и темеља – он гради реакционарну утопију која треба да спасе свет од хаоса револуције. Замишљао је да се хришћанство може користити као конзервативна моћ. Његове чисто политичке песме су лоше, дивне су само његове песме с космичким мотивима.

inx960x640

Вођа словенофилске школе није био по природи пророк – реч је о А. Хомјакову. Снажан као мислилац он је као песник био осредњи, али код њега имамо низ песама које разобличавају нешто, песама из којих се види да су њега, без обзира на словенофилску идеализацију историјске прошлости, мучили велики историјски греси Русије. Он је веровао да је Русији намењена улога да свету објави „тајну слободе“, да му дарује „дар свете слободе“. Русија је „недостојна избора“, али је „изабрана“:

На тебе је, авај! тако много
Страшних се грехова слегло!
Суд ти је црне неправде пун
Жигом ропства си обележена;
Безбожне хвале, лажи труле,
И лености грозне, смрадне –
И гада сваког си пуна!

Али Хомјаков је позивао на покајање:

За све, за наша страдања цела
За свако грозно гажење закона,
За мрачна отаца нам дела,
За грехе све наших времена,
За јаде све нашега завичаја –
Богу силе све и благости,
Помолите се плачем без краја,
Да нас помилује и све опрости!

Он оптужује руску државу због искључиве вере у материјалну силу, дакле, у саблазан најнижег реда. Он је поздрављао пораз Русије за време Кримског рата и видео је у томе праведну казну, није желео да призна да је Русија са својом мисијом само у својој моћи као држава, захтевао је остварење правде. У том погледу био је на линији интелигенције.

Гогољ се мучио због тога што је Русија у власти духова лажи и зла, што је пуна губица и њушки и што је у њој тешко наћи човека. Погрешно је мислити да је Гогољ сатиричар – он је сагледавао метафизичку дубину зла а не тек његово јављање у друштвеној сфери. Данас нема више старе Русије из Гогољевог времена с њеним изопаченим и неправедним друштвеним облицима, нема самодржавне монархије, феудалног права и некадашње неједнакости, али у једном дубљем смислу та гогољевска Русија живи и у совјетској Русији јер је и совјетска комунистичка Русија пуна њушки и губица – и у њој је лик људски деформисан. И у совјетској Русији постоје Хљестакови, Ноздрјови и Чичикови, и у њој се тргује мртвим душама и лажни ревизор свима утерује страх у кости. Гогољ је најбоље прозрео дух лажи који кињи Русију – Гогољ је преживео религиозну драму. Он је био смрвљен тежином зла које је поимао, нигде није видео добро, ни у чему није видео лик људски. Тражио је излаза у хришћанском начину живота и своја трагања изложио у књизи Преписка с пријатељима. Она је изазвала жучан протест Бјелинског који је у њој видео издају хуманих, прогресивних и слободољубивих идеала. Али, у тој књизи је Гогољ изразио ситничави и уско хришћански начин живота, то је у суштини било антисоцијално виђење проблема и можемо га схватити и као заштитника постојећег друштвеног уређења укључујући и његову институцију феудалног права. У Преписци с пријатељима је било оног наказног, оног што не одговара дубини Гогољеве религиозне драме, књига је била одраз противуречности и наказности руског начина живота. У природи Гогољевој је био снажно присутан аскетски моменат, нешто карактеристично за Русе, и то га је навело да осуди своје књижевно стваралаштво.

1200px Wikiexpedition to Kaluga by Dmitry Rozhkov 133

Поезија с почетка XX века одликује се профетским карактером и то у највећој мери. То је била поезија сумрака, краја целе једне епохе, са снажно наглашеним елементима декаденције. Међутим, песници су видели зоре. Песници симболисти су осећали да Русија хита у бездан, то их је ужасавало али и радовало – као нека могућност новог, бољег живота. Симболизам је био израз одвајања од друштвене стварности, бекство у један други свет, па ипак, руски симболисти као што су В. Иванов, А. Бјели и А. Блок су страдали као усамљеници, али су желели уметност која припада целом народу, настојали су да превладају декадентни естетизам, захтевали друштвену наруџбину користећи при том совјетску терминологију. Најдубље пророчки су деловали стихови А. Блока о Русији, највећег песника с почетка овога века:

Ја чујем вапај, боја јеку
Крике и трубе бојне Татара –
И видим у огњу Русију далеку,
У диму, одсјају грозног пожара!

У другој једној песми из циклуса На пољу Куликовом он каже:

Промичу стубови, литице. . .
Ту начас застани!
Плове облаци, бели ко птице
Крвави сјаје дани!

Али, осећање Русије и слутње о њој су најбоље дошли до изражаја у прекрасној песми Русија:

Русијо моја, Русијо бедна,
И драге ми твоје кровињаре
Песма је твоја од ветра ледна –
У њој је суза љубави старе!

Не жалим за тобом, не тужим у крику
Мирно ја носим свој крст у зноју. . .
Коме ћеш сада разбојнику
Дати сву дивљу лепоту твоју!

Нек те заводи, нека те вара, –
Неће згаснути дивне ти боје,
Да, брига многа ће да зачара
Да мраком обавије лепоте твоје. . .

Па шта? Брига! – и то је боље –
Суза једна, и још – река цела,
Ти све иста – шума и поље,
И плашт извезен, преко чела. . .

Ту имамо предосећање да ће Русија дати своју „дивљу лепоту“ неком разбојнику који ће је варати и обмањивати, али и веру да Русија неће пропасти.

А.б

Један други песник симболиста, А. Бјели узвикује у једној песми – Нестани у пространству, у пространству том нестани, Русијо моја!Песници тога доба, доба уочи револуције, били су мистици, јахачи Апокалипсе, веровали су у Софију и нова откривења, али нису веровали у Христа. Душе њихове нису биле у оклопу, били су немоћни, али су може бити баш зато били отворени за дах будућности, зато су били пријемчиви за унутрашњу револуцију коју други нису опажали.

Руски писци XIX и XX века су осећали да се налазе нагнути над понором, они нису живели у друштву које има сигурне основе, у цивилизацији која је сигурно утемељена. Осећање света у којем се слути дах катастрофе се могло запазити код најбољих и стваралачки најспремнијих Руса. Снажна, сигурна, класична култура с њеним „рубрикама“ и с њеном диференцијацијом у свим сферама, с њеним нормама и њеним духом коначности и довршености свега, сасвим мало погодује предосећањима и предвиђањима. Таква култура окива душе, затвара их за токове који долазе из неизвесне будућности. У Русији се формирала есхатолошка структура душе, она је окренута крају-коначности, отворена за оно што долази из будућности, та душа предосећа катастрофе – код нас се формирала специфична мистична емотивност. Душа човека Запада је била веома осигурана, затворена у оквире цивилизације. Код нас се све више и више стварала атмосфера уочи револуције – Русија XIX и XX века се радикално разликује од Московске Русије, а та је Русија имала свој културни стил, она је робовала неким формама. Њена душа још није била разбуђена, није била пробуђена за мисао и критику, још није спознала удвајање. У том додиру руске душе и Запада збио се истински преокрет у сасвим другом смеру – он више нема везе са оним путем којим иде западна цивилизација. Потпуно је парадоксалан био утицај Запада на Русију, тај утицај није руској души наметнуо западњачке норме. Напротив, тај је утицај открио у руској души оне бурне, дионизијске и динамичне, па понекад и демонске, силе. Кад се душа ослободила окова дошао је до изражаја динамизам непознат времену пре цара Петра. Тежња западног, фаустовског човека према бескрају, у човека нове историје Русије ишла је сасвим другачије, на неки свој начин и то је генијално изражено у стваралаштву Достојевског. Сукобиле су се традиционална Русија из прошлости, племићка, трговачка и малограђанска Русија коју је оличавала империја и Русија нове интелигенције, духовно и социјално револуционарна, Русија окренута будућности – она која тражи Град Будућности. Тај сукоб је ослободио снагу динамизма, довео је до експлозије. Док су на Западу просвећеност и култура стварали некакав поредак који се потчињава нормама – истина, то је био поредак у релативном смислу, али ипак поредак – у Русији су култура и просвећеност рушили норме, уништавали класификације и откривали револуционарну динамику. То се манифестовало и на врхунцима стваралаштва у Русији – код свих руских писаца.

 

2.

Унутрашња револуција која се збивала у Русији у највећој мери се одразила у стваралаштву Ф. М. Достојевског. На један други начин она се у Л. Толстоју такође одразила. Толстојево стваралаштво није било профетско, али је он сам, као појава био – револуција. Занимљиво је упоредити ту двојицу највећих руских генија. Код њих постоје супротни узајамни односи између стихијно-уметничког и свести и свесног. Достојевски је као уметник динамичан, вероватно међу најдинамичнијим писцима света. [1] Све је код њега уроњено у врелу, распаљену атмосферу, све је у динамичним кретању, ничег нема мирног и коначно оформљеног. Достојевски је уметник дионизијског духа, он изражава револуцију духа и открива дијалектику револуције. Код њега је снажно изражен елеменат профетизма, он је окренут будућности и уме много у њој да сагледа. Он сагледава руску револуцију и открива њене идеје, али свесне идеје Достојевског, изражене у његовом Дневнику писцаостављају утисак нечег конзервативног. Иако је тај конзервативизам особен, помешан с духом револуционарности.

654e6a41d1c2e02f5ed47a1516d5fc31 db0e59dd

Толстој је уметник сигурног, оформљеног начина живота. Романи Достојевског су – трагедије, Толстојеви романи су – епос. Толстоју као уметнику није својствен профетизам, он није окренут будућности. Динамизам и профетизам Достојевског је у вези са његовом потпуном заокупљеношћу човеком – он је антрополог. У Толстојевој уметности – његов роман је најсавршенији у светској књижевности – људски живот је уроњен у живот космоса, у вечито кружење космичког живота. Достојевски је у историји, Толстој је у – космосу. Али, динамизам и профетизам су својствени управо историји а не космосу и космичком животу. Свесно је управо Толстој био револуционар, онај који шиба неправде у животу света, он је анархиста и нихилиста који се буни против светске историје, као и против цивилизације, и то с нечувеним радикализмом. Човек не треба да се покорава закону света већ закону Господара живота – Богу. Позитивно гледано, Толстој се противи комунизму, он не признаје насиље, непријатељ је сваке државе, негира технику и рационалну организацију живота и проповеда љубав – а не мржњу. Али, у једном дубљем смислу, он је претеча комунизма, он негира прошлост, историјске традиције, стару културу, цркву и државу, он пориче сваки вид економске и социјалне неједнакости, разобличава привилеговане класе које су на власти и не воли културну елиту. У руском народњаштву седамдесетих година су не баш малу улогу одиграли „племићи покајници“, и у генијалном делу и животу Л. Толстоја то покајање представника владајуће класе је достигло највећи степен напетости. Толстој је сав обузет идејом да је живот цивилизованог друштва утемељен на лажи и неправди – он жели радикални  раскид с тим друштвом. По томе је он револуционар, иако негира револуционарно насиље.

01

Без обзира на конзервативни вид многих својих идеја, Достојевски је такође био револуционар. Он није волео револуционарну интелигенцију коју је сваком приликом разобличавао, најпре због тога што је предвидео негацију слободе духа као крајњи резултат идејне дијалектике револуције која се темељи на атеизму. По Достојевском, атеизам обавезно доводи до негирања слободе духа, а то је оно што се открива у генијалној дијалектици Легенде о великом инквизитору и код Ивана Карамазова. Ту је сва оригиналност његовог разобличавања револуционарне интелигенције. Таква разобличавања су одбрана слободе духа, она су код Достојевског потпуно револуционарна јер руше Великог инквизитора сваке цркве и државе. У Злим дусима он је пророк руске револуције, он је много тога предвидео, али је делимице и био неправедан. Достојевски је – револуционар духа, он хоће револуцију с Богом и Христом. Достојевски је непријатељ атеистичког социјализма као саблазни Великог инквизитора, као издаје слободе духа у име хлеба и среће. Али, он је не у мањој мери и социјалиста на темељу православља, социјалиста са Христом. Он је градио теократску утопију која је негација старога света, негација државе и буржоаског начина привређивања. По томе је он увелико Рус. Пред крај живота Достојевски се прозлио, повезао се са реакционарним елементима који нису били у стању да га схвате. Међутим, и Толстој и Достојевски су побуњеници против неправде закона, непријатељи буржоаског света и његових норми, обојица, али сваки на свој начин, траже право хришћанство које устаје против деформација историјског хришћанства. И Толстој и Достојевски су били могући само у друштву које се примицало револуцији, у којем се била накупила експлозивна моћ. Достојевски је проповедао духовни комунизам – одговорност свих за све. Тако је он схватио руску идеју саборности. Његов руски Христос није могао бити подешен према нормама буржоаске цивилизације. Толстој није упознао Христа, он је познавао само Христово учење, али је проповедао хришћанске врлине – врлине хришћанског комунизма – негирао је сваки вид економске неједнакости. Мисао Достојевског и Толстоја је на граници есхатологије – као што је то сваки вид револуционарног мишљења. И Толстој и Достојевски су проповедници свечовека а то је руска идеја – интернационализам је само деформација руске идеје свечовека и хришћанског универзализма. По Достојевском, руски народ је народ богоносац јер он доноси свељудске идеје, идеје братства међу људима. У свом односу према Западу Достојевски је био противуречан – он га је и волео и мрзео. Има противуречности такође између његове васељенске, свељудске идеје за коју је веровао да је чува руски народ и његових наглашених националистичких антипатија. Он је веровао да ће светлост грунути с истока, али му нису били својствени партикуларизам и национализам, што је одувек и било нешто туђе руској мисли. На руском тлу национализам је одувек био нешто позајмљено од Немачке. Толстој и Достојевски су гласници универзалне револуције духа, њих би испунила ужасом руска комунистичка револуција, иако су били њене претече.

У вези са темом о наслућивању и пророчанствима о руској револуцији веома је карактеристична појава Константина Леонтјева. [2] Леонтјев је био уметник, публициста и социолог, он је савршено индивидуалан као мислилац и не припада никаквој школи или струји. Гледано с уобичајене тачке гледишта, он је реакционар, али је то код њега нешто романтичарско. Он настоји да заустави либерално-егалитаристички прогрес јер он по њему води царству малограђанштине, уништењу богате културе у процвату. За њега је и социјализам царство буржоаског духа, безбојни земаљски рај, нивелација и деперсонализација свега. Реакционар Леонтјев, попут револуционара Херцена, наглашено истиче проблем малограђанштине, тај карактеристично руски проблем. Мржња према буржоаском духу – то је одлучујући афект у животу К. Леонтјева. Он није могао да се помири с тим што су „апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само рад тога да неки француски, немачки или руски буржуј у својој обезличеној, комичној одећи може да ужива, и то ’индивидуално’ или ’колективно’ на развалинама све те некадашње славе и сјаја“. Леонтјев је био човек италијанске ренесансе XVIвека, али је постао калуђер, примио је „постриг“ и живео у Оптиној пустињи под духовним надзором „старца“ Амвросија. За Леонтјева је карактеристичан наглашени естетизам – по њему, најважнија је естетска процена. У њему је до краја живота била присутна нека двострукост – био је калуђер јер се окретао оном свету, небу, и естета у односу према земљи, према овом свету. Он не жели остварење хришћанства у животу, не стреми остваривању социјалне правде јер би то представљало смрт Лепог – нешто наказно. Леонтјевљево хришћанство је песимистичко и искључиво онострано – он је био по много чему Ничеов предходник. Воља за моћ, аристократизам, трагично осећање живота, наглашени естетизам, аморализам и усредсређеност све пажње на услове процвата и декаденције културе – све то спаја Леонтјева и Ничеа. У вези са нашом темом најзанимљивија су Леонтјевљева пророчанства о руској револуцији. Он је неко време још увек веровао да је у Русији могућ процват оригиналне, небуржоаске културе, али се касније разочарао у руски народ и руску мисију. Он је ишао тако далеко да је једину мисију руског народа видео у томе што ће он у својим недрима родити антихриста. Он је већ осамдесетих година осећао да се Русија приближава револуцији и то фатално и предсказивао каква ће бити та револуција. Он је комунистичку револуцију превидео детаљније и прецизније и од Достојевског, предсказивао је да ће револуција бити тиранска и крвава, да неће бити либерална него комунистичка, да у њој неће бити прокламовани права и слободе и да ће бити уништена у њој и либерална, радикална интелигенција. Револуција неће бити хумана, она ће се послужити древним инстинктима власти и потчињавања. Руски комунизам ће привући народе Истока и кренуће у уништење буржоаског света Запада. Уништење буржоаског света није много љутило Леонтјева, али му је било стало да се сачувају остаци племените аристократске културе. Зато је Леонтјев прибегавао последњем средству, предлагао је руском цару да уведе комунизам одозго. Леонтјев је, у духу руске традиције, мрзео капитализам и буржоазију, његова предосећања и предсказања су праћена осећањем приближавања краја света.

Rusija Evroazija. Dat. Konstantin Leontjev

Крајем XIX века у Русији све више јачају апокалиптичка расположења која су била песимистички обојена. Иза тих осећања о приближавању краја света и доласка антихриста и његовог царства скривала су се осећања приближавања читаве једне епохе уништења старога света. То је осећање било двоструко – и тужно и весело. Руски писци, они међу њима који су били најзанимљивији и најсензибилнији, нису хтели да се помире с тиме да Русија крене буржоаским, рационалистичким, либералним и хуманистичким путем. То апокалиптичко расположење добија оригиналан вид код В. Соловјова, највећег руског филозофа. Филозофија В. Соловјова, као и читава оригинална руска филозофија, била је, хришћанска филозофија. Он је у почетку стварао хришћанску, теократску утопију, заговарао је слободну теократију и веровао у могућност хришћанске политике. Насупрот К. Леонтјеву, он је настојао да оствари хришћанску правду у пуноћи живота, јер је био представник руског свечовештва и непријатељ сваке националне издвојености. Био је хришћански универзалиста, жудео је за сједињењем цркава и једно време се био приклонио и католицизму. У првом периоду своје делатности Соловјов је хришћанство тумачио оптимистички, настојао је да га споји с прогресом и хуманизмом јер је веровао у могућност остварења Богочовечанства на земљи. Међутим, Соловјов је преживео низ разочарења, трпео је ударац за ударцем и био је принуђен да призна да историја уопште не иде оним путем на којем је он видео тријумф хришћанске истине. Код њега се јавља наглашено осећање зла које је раније било слабо изражено. Пред крај живота се коначно разочарао у могућност васељенске слободне теократије и више није веровао у историјски пут, њему се чини да се историја завршава, да будућности нема и да је све исцрпено. Тада пише своје Казивање о антихристу у којем изриче пророчанство о скором доласку и јављању антихриста. Светска социјална организација рода људскога неће више бити делом хришћанства, неће бити хришћанска теократија – већ дело антихриста. В. Соловјов је слутио улогу панмонголизма и опасност која Русији и Европи прети од жуте расе. Код Соловјова је, као и код Леонтјева, апокалиптичко расположење означавало не наступање краја света већ приближавање краја историјске епохе – то је било наслућивање историјске катастрофе. То је апокалипса унутар историје – сви су осећали да се Русија нагиње над понором.

У оквиру тих руских апокалиптичних расположења огромно је значење Н. Фјодорова који је живео још крајем XIX века, али је значај и популарност стекао тек у XX веку. Код Фјодорова се мења карактер апокалиптичког расположења, на религијском полу мисли он је у највећој мери окренут будућности и апокалипсу је схватао активно – не пасивно. Н. Фјодоров је дуго времена био потпуно непознат и неоцењен, без обзира на то што су га веома високо ценили највећи људи међу Русима – Л. Толстој, Достојевски и В. Соловјов. По карактеру Фјодоров је био руски особењак, чудак, припадао је оним Русима који траже спаса од зла и патњи, који траже Царство Божје и имају свој план спасења. Фјодоров је сматрао да књиге не треба продавати  већ да их треба поклањати, бесплатно. То је у многоме сметало ширењу његових дела, али сада, после револуције, Фјодоров је једини популарни руски мислилац и у совјетској Русији постоји читав покрет следбеника Фјодорова. То је сасвим разумљиво јер је Фјодоров себе сматрао православним хришћанином, дакле, код њега има много сродних црта с комунизмом па се може сматрати претечом савременог актуализма. Руска апокалиптичка расположења су била двострука – у њима је било и револуционарних и реакционарних момената, али је несумњиво преовладао дух пасивног поимања апокалипсе. Рус је осећао да га прожимају мистични токови краја који се примиче, предосећао је неумитну владавину антихриста, био је у стању ишчекивања јер је будућност у њему будила ужас. Оно о чему пророчански јавља Апокалипса врши се на човеку, на народу, али човек није активни чинилац у остварењу тог пророчанства. Апокалипса се схвата као божански фатум, ту људска слобода не игра никакву улогу. Код Фјодорова се нагло мења поимање апокалипсе – он пророчанства о царству антихриста и крају света, те страшном суду, схвата условно – као претњу. Ту нема ничег фаталног. Ако се људи буду ујединили ради „заједничког дела“ васкрсења, у циљу остварења хришћанске истине у животу, ако се братски буду борили против стихијних, ирационалних и смртоносних природних сила, онда неће бити царства антихристовог, краја света, страшног суда, већ ће човечанство без посредовања закорачити у вечни живот. Све зависи од људске активности и Фјодоров проповеда до сада нечувену активност људи која би требало да савлада природу, да организује космички живот, да победи смрт и да васкрсне мртве. Нужан услов за то „заједничко дело“ је братски однос међу људима, укидање разлике међу њима, остварење сродништва међу њима, али се може најпре остварити уз помоћ науке и технике. Н. Фјодоров је веровао да техника може, ако се братски користи међу људима, да чини чуда, (да) може чак да васкрсава мртве. Он је филозофију поимао у пројекцији – не треба да буде сталежа научника и академика, не треба да буде чистог, апстрактног и од живота одвојеног знања. Подела ума на теоријски и практични је – зло. Као и Маркс и Енгелс, и Фјодоров мисли да филозофија не треба само да спознаје свет већ и да га мења, она треба да гради пројекат спасења света од зла и патњи, пре свега од смрти као извора сваког зла. Наравно, приступ проблему смрти је код Фјодорова радикално другачији него у марксизму и комунизму. Живот у свету се налази у власти ирационалних, стихијских природних сила. Те силе треба регулисати, потчинити разуму и знању, човек мора да овлада њима.

фјодоров

Н. Фјодоров је поред осталог истицао да су људи престали да се боре између себе и да су се сјединили у циљу борбе с природним силама. То је несумњива сличност с комунизмом, иако је реч о другачијој духовној основи. Фјодоров је у већој мери мрзео капитализам, више него марксисти, сматрао га је делом блудних синова који су заборавили на умрле очеве. Он је исто тако колективиста и непријатељ индивидуализма. Фјодоров се од комуниста разликује по својој хришћанској вери и осећају дуга према умрлим очевима, али га комунистима приближава његов наглашени активизам, вера у свемоћ технике, проповед заједничке, колективне ствари, мржња према капитализму, пројекција у будућност, тоталитарност у односу на живот, склоност ка регулацији природе у светским размерама, негација теоријске мисли, спекулације, дело одвојено од праксе и истицање рада као основе живота. Н. Фјодоров је био својеврсни комуниста на религиозној основи, са елементима неког неодређеног словенофилства. У његовом учењу се реалистички елементи мешају с утопијским елементима – он је типични руски мислилац. Код данашњих Фјодоровљевих ученика елементи хришћанског су ослабљени, али су наглашени елементи техничког духа који су сродни комунизму.

Руска литература и руска мисао сведоче о томе да у императорској Русији није било јединствене, интегралне културе, сведочи о јазу који је постојао између културног слоја и народа, једном речи – да стари режим није имао моралну подршку. У Русији није било културних конзервативних идеја и снага. Сви су сањали о превладавању раскола и раздвојености, у овом или оном виду колективизма. Све је водило револуцији.

 

__________

[1] Н. А. Берђајев овде упућује на своју књигу о Достојевском објављену у Берлину 1923. код нас познату као Дух Достојевског у издању „Књижевних новина“, Београд, 1981. или у издању „Партизанске књиге“, Београд, 1982. са првобитним насловом Поглед на свет Ф. М. Достојевског. Превод је наш – М. Ђорђевић. – Напомена преводиоца.

[2] Видети моју књигу: Константин Леонтјев, 1926. – Напомена пишчева.

 

Превод са руског: Мирко Ђорђевић

 

Извор: Николај Берђајев, Извори и смисао руског комунизма, Књижевне новине, Београд, 1989.

 

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА: Српска акција