РУСКА АНАЛИЗА: Kолико је опасна Исламска држава и одакле терористима подземни градови?

Противника не треба потценити али га не треба ни преценити. Русија веома успешно користи своје борбене авионе у Сирији, а за неколико дана већ је „умиренa“ Исламска држава. Како се испоставило, ИД и није тако страшна.

Шта је заправо Исламска држава? Њени борци располажу лаким наоружањем које је 20 посто америчке производње. Основна лаког наоружања терориста су аутоматска пушка М-16 и пушка ХМ15Е2С.

Међутим, арсенал наоружања је међународни. Исламска држава поседује 90 мм Анти-тенк бомбу М-79 „Хорнет“ југословенске производње, које су достављене преко Саудијске Арабије побуњенцима такозване Слободне сиријске армије 2013. године, а  потом су се „преселиле“ у руке Исламске државе. Калашњиков, аутоматска пушка је такође распрострањена. Има и хрватских снајперских пушка, као и кинески Туре 79.

Много озбиљније оружје које је такође у рукама Исламске државе су тешки митраљези различите производње. Џихадисти имају и противавионско наоружање СП-2-24 (Твин 24 мм противавионски топ).  Извесно је да исламисти поседују и „Стингер“, „Стрела-2″ и „Орао“, које су узели приликом напада на војна складишта у Ираку и Сирији, а који имају домет од 3 километра.

Врло је вероватно да међу заплењеним оружјем има и озбиљнијих комада као што је  систем „Коцка“, али је мало вероватно да се може користити без квалификованих стручњака.

Ипак, према тврдњама „терориста“, а што је званично потврђено од стране Пентагона, они су успели да заробе 140 тенкова „Абрамс“ у провинцији Анбар у Ираку. Наводно, ти тенкови пребачени су у Сирију. Њихова тачна локација је још непозната.

Још један од блефова Исламске државе је одузимање пројектила „Скад“, који је способан да удара било где у Сирији. Теоретски, терористи су могли да набаве „Скад“, али је мало вероватно да могу да га употребе. Требало би да барем пет година обуке у војној школи за коришћење тог система.

Још један мит је број активних бораца Исламске државе, која се наводно креће од 38 до 50 хиљада људи.

„Садашња војна сила Исламске државе је мит, саграђен углавном на страху. Јавна погубљења су још једна од компоненти информационог напада. Људи у Сирији се заиста плаше, војници се понекад повуку због страха, посебно када се не осећате праву подршку иза себе. Сада се ситуација значајно променила: реална подршка Русије ће помоћи да се обнови морал војника Асада“, каже бивши војни саветник у Сирији пуковник Анатолиј Матвејчук.

У свему томе немогуће је да се не призна да је Исламска држава ипак реална и опасна сила. Првенствено због спољне подршке, која долази из европских земаља. Али корен проблема је у грађанском рату у Ираку изазваном војном кампањом САД и њених савезника против Садама Хусеина.

У Ираку 2004. године најутицајнија џихадистичка група у земљи, „Џема’ат ал-Тавхид вал-Џихада“, коју предводи Абу Мусаб ал-Заркави, придружила се „Ал Каиди“ као локални огранак познате терористичке организације. Две године касније, под окриљем „Ал-Каиде“ у Ираку формирали су терористичку организацију „Исламска држава“.

Два догађаја у 2011. години су оживели Исламску државу, повлачење америчких трупа из Ирака и избијање грађанског рата у суседној Сирији. Идеологија Исламске државе постала је популарна међу другим екстремистичким групама. Терористичке организације из Алжира, Египта, Филипина, Пакистана и других земаља заклеле су се на верност Исламској држави.

Прва група, која им се придружила, била је група милитаната из централне Азије „Сабри Џемата“. Исламској држави су приступиле и неке мале групе радикалних екстремистичких група „Ал Каиде на Арапском полуострву“ и „Ал-Каиде у исламском Магребу“. На верност ИД заклели су се такође и: филипинска џихад група „Ебу Саијаф“, пакистански „Џемат-ул-Ахрар“, синајски „Ансар ал-Бејт Макдис“, нигеријски „Боко харам“ и алжирски „Ал-Мурабитун“.

У јуну 2015. године ИД је приступио велики броја наоружаних група у Дагестану, Чеченији, Ингушетији, Кабардино-Балкариа и Карачаево-Черкесији. Они су формирали такозвани „Кавкаски Емират“. Након тога, лидер Исламске државе најавио је стварање провинција у Северном Кавказу.

Садашњи театар непријатељстава у Сирији покривају четири групе: владине снаге, Курди, „Исламски фронт“ и „Ал-Нусра“ и Исламска држава. Свака групација бораца се боре на два фронта: владине снаге против „Исламског фронта“ и Исламске државе, Курди против Исламске државе и неких формација „Исламског фронта“, док су нападнути од стране турске војске. Ипак, главни непријатељи Курда у тренутној конфигурацији су управо Исламска држава и турска војска.

У непријатељства је такође укључени „Хезболах“ и, вероватно, једна јединица иранских снага, али они углавном раде на граници са Либаном, у ствари они обављају дужности војне полиције и спровођење операције против милитантних група које су у планинској области. Те операције изводе заједно са деловима сиријске војске.

У овом прилично конфузном сиријском сценарију је један велика руска истина: Руси се боре само против Исламске државе против које изводе ваздушне ударе. Руски противник на овом фронту нису анти-владине групе.

Ефикасност руских авиона већ је дала резултате. Уништено је више од 50 локација које држи ИД, укључујући и подземно командно место терориста. У нападима на ИД користе се наизменично бомбе и ракете које уништавају положаје милитаната.

Убијање терориста у овом случају није неопходно, много је важнији је ефекат употребе ваздушних удара на кључне позиције ИД. У редовима терориста је већ присутно масовно дезертерство. Сви досадашњи амерички ваздушни удари нису имали сличан ефекат.

Узгред, у Сирији је корисно искуство из борби Совјетске војске у Авганистану, која је већ имала прилике да се носи са широко разгранатим системом подземних комуникација муџахедина. Против подземних канала кретања муџахедина користе се бомбе које имају велику пробојност бетонских конструкција.

Исламска држава је већину подземних канала „наследила“. Овде се преплићу подземне конструкције античких и средњовековних времена, као и модерне зграде у облику тунела, бункера који су терористи изградили. Постоје читави квартови повезани тунелима у један ланац. Очигледно је да су за посао изградње тунела и подземних упоришта били потребни стручњаци са посебним знањем и технологијом. Њих у редовима терориста није било. Претпоставља се да су „подземне пословође“ инжењери из Саудијске Арабије, Катара, Турске и Сједињених Америчких Држава.

Истерати непријатеља из подземних објеката са електричном енергијом, системом за вентилацију, залихама муниције и хране је јако тешко.

У близини Барзе Асадове трупе су открили тунел, који је на дубини од 12 метара, унутар којег би се могао возити тенк или камион. Можете да се сетите и Хомса, где је можда и највише подземних пролаза у целој Сирији, постоји читав невидљиви и заштићени град. Процењује се да данас у свету не постоји ефикасна технологија за успешно вођење рата подземља. Односно, да није постојала раније. Удари Руса бомбама БЕТАБ-500 уништили су тај мит.

Сирија се одликује равницама, пустињама, планинама, брдима и висоравнима, углавном слично Авганистану. У погледу копнених операција то није баш удобан терен, али за утицај из ваздуха је идеална територија.

 

 

(Превео Илија Вуксановић)

 

 

ИЗВОР: tvzvezda.ru/ Правда