Роман „Бапа“ Радована Влаховића

Иако је српска култура уопште, па и књижевна култура веома стара, она је преживела снажан дисконтинуитет услед пропасти српске државе у средњем веку. Основни облици јавног организовања народног опстали су у то доба тек на простору данашње Војводине под окриљем православне цркве, а књижевност опстала и самородно се усмено развила у слободарску мисао тек на подручју слободног крунског Великокикиндског дистрикта, у равници на северозападу Баната.


Роман Радована Влаховића

Роман Радована Влаховића „Бапа“ из 2016. године забележио је дух живота сељака Дистрикта каквог памтимо од наших старих, који су у неприликама одувек тежили сажетом, животном и суштинском.

Услед разумне јасне сажетости коју изискује дух српског језика, у нашој књижевности је мало правих романа. Улогу романа има новела, док улогу  приповетке често врше проширене анегдоте. Влаховићев роман потврђује ову тежњу.

Влаховићев јунак живи, ради, говори, мисли и дела потпуно у складу са стањем ствари у којем живи. Равница је поље којим се развија његов опстанак и издалека гледано, он делује усамљено, једногласно и незанимљиво. Тек кад се читалац приближи Бапи,  види његово унутрашње богатство. Бапа је салашар који ствара ред око себе, али и код других. Његов је живот једнако уређен у сваком смислу и на сваком пољу. У једном дану овог салашара види се сво богатство социјалних, културних, породичних, политичких, имовинских и естетских односа, у широкој палети од практичног до еротског. Импресионира одлично представљен унутрашњи дијалог Бапе, који се сврсисходно испуњава у сусрету са другима, поводом разних ситуација. Бапа не фразира, изражава се сажето, никад лапидарно, увек јасно, под строгом контролом своје етике и практичности која је недељива од искуства старине и захтева природне средине. Незанимљив је Бапа у изразу, али ванредно занимљива његова личност у ставу.

Бапа је срб северног Баната.

Радован Влаховић

Књижевници модерног доба који су припадали класичној српској књижевности на подручју Војводине, водили су борбу против штетних навика, одрођавања и изрођавања нашег народа. Касније доба социјализма, а нарочито постмодерна, учинила је да личност српског банатског сељака устукне пред диригованим колективом, који се касније распао у пустоши транзиције. Влаховићев „Бапа“ пружа оно једино што нам је потребно, повратак човеку узора чврсто укорењеном како у традицији, а тако и у ономе што данас зову „одрживошћу пословања“. Да би показао искуство животности свог јунака, Влаховић је пажљиво бележио речи и синтаксу којом је говорио и мислио Бапа, у свакој особености израза и нарочито у пуноћи контекста где је изговорено само објава стварности која се догађа, њена непорецива разумна артикулација.

Наравно, наративни ток је јасан и радња се одвија у једном дану. Ритам те радње је комуниколошки наглашено везан за биполарну социјалну заједницу у којој постоји Бапа: село и салаш. Остварење практичне користи пољопривредног рада Влаховић слика у кафани код Максе Сасиног, где је његов Бапа надмоћан над касапином, трговцима и сеоским бећарима. Бапа је српски пољопривредник, али као такав, и он и други њега осећају моћнијим као сточара него као ратара. То је важна особеност српског сељаштва у Војводини која је тешко уочљива свима осим њима самима. Ратарство зависи од сточарства, а не обрнуто. Отуд толико експресивних мириса коњског зноја, вушкије, и сцена брижно осењених коња у роману „Бапа“, који се свршава ненаданим ждребљењем кобиле.

Међутим, надмоћ салашара није у имовини, чак ни у говору, већ се очитује из његовог личног става. Снажан контрапункт даје слика повратка Бапиног на салаш са његове зимске авантуре у селу. Спасавање путника невољника и пуноћа животне сврхе нису ни патетично сладуњаве ни митологизоване слике, како се често „сервира“ у претенциозној,  пасторално обојеној књижевности о сеоском животу. Напротив.

Лого БКЦ

Бапа је породични херој. Његова животна сврха је стварање задовољства животом који напредује и развија се. Бапа је робусно достојанствен. Мали, непознат, споредан, без друштвене славе и почасти, али главни и незаменљив у свом паоршагу где стотине и хиљаде таквих чувају дух старе милитарије. Они упорно исплаћују вековни кредит за цркву коју су подигли још њихови аскурђели. Потребна је генерацијска чврстина карактера да се овакав подухват изведе.

Импресиван и јасно истакнут је мотив клиндре, коју Бапа снева као извор неисказаног блага. Клиндра, троугласта парцела између ленија, слика и прилика је положаја у којем се нашао српски сељак у Војводини, јер како песма каже „друм је царски, а сокак бећарски“. Клиндра је уз оба, а у Бапиом случају веза је села и града у којем он мније да ће установити свој живот као вечит, и монументалан. Феномен салаша је појава о којој се много и дуго брбљало и певало на сладуњав начин, а мало се истражило. Мали је број оних који су данас свесни да је салашарски живот потпуно развијен тек по пропасти Српске Војвеводине, снажно подстакнут полицијском управом Баховог апсолутизма. Срби су се селили на салаше из невоље, склањајући се привремено из села пред финанцима, жбирима, накупцима, политичарима сеоским бећарима и жупанијским беатерима. Привремено се склањајући, али не препуштајући им село, што јасно показује једнодневни долазак Бапе, послом. Село живи потпуно зависно од Бапе и таквих салашара као што је Бапа. Међутим, Бапа и други салашари су чак и од села независни и живе по сеоском атару. „Село хвали, а у граду живи“, каже пословица. Изузетно је тешко опстати на салашу где Бапа живи. Нису сви салашари успели као Бапа. Једни су пропали, па постају алкохоличари, други су радници у циглани код Бона, трећи су плен зеленаша, али Бапа ни једне, ни друге, ни треће није заборавио. Са свима или сарађује, или им помаже, или мисли на њих, или их снева ако му у будном стању на памет не падају.

Влаховићев роман нам не слика своју сопствену пројекцију о некаквом банатском „грофу“, већ стварну узорну личност из прошлости способну да и нама буде узор и за будућност. Особу способну да не падне у паорско подложништво, већ је претвара у паоршаг и развија самосталност. Она с ослонцем на слободољубиви дух древне милитарије стрпљиво оре на ис и на стук, крчећи себи и својима пут ка достојном животу. Ка својој клиндри, између „друма царског и сокака бећарског“.

Видео: „Друм је царски а сокак бећарски“, песма Милана Прунића уз пратњу Тамбурашког оркестра РТВ Нови Сад.

 

 

ИЗВОР: dusankovacev.wordpress.com