Римски папа и рат против Срба

Др Милан Булајић

 

Папа Иван Павао II, доследни непријатељ православног Словенства, није могао да се уздржи а да не учествује у разарању бивше Југославије и комадању живог ткива србског народа и његових територија, које је, захваљујући вољи светских моћника и свесрдној сарадњи србских комуниста, почело деведесетих година двадесетог века.

Историчар Милан Булајић, на основу озбиљне анализе чињеница, у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991/1992. – злочин против мира“, тврди: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991.“

На првим вишестраначким изборима у Хрватској победила је Хрватска демократска заједница на челу са др Фрањом Тућманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, на челу са кардиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ.

Напомена редакције: др Милан Булајић, председник Фонда за истраживање геноцида, упокојио се новембра месеца 2009.

Радио Ватикан тим поводом је саопштио:

„Црква је на вријеме схватила важност догађања и припремила је вјернички народ, упозоравајући да нам је вјерничка и граћанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које, према вјерничкој свјести, гарантују слободу исповиједања вјере и слободу развоја сваког појединца“. Три дана после избора, на Бискупској конференцији Југославије, ријечко-сењски надбискуп Антун Тамарут повезао је победу ХДЗ-а са Ускрсом те године и са победом „истине над лажју, љубави над мржњом, правде над неправдом“.

Поводом референдума за отцепљење Хрватске од Југославије (и то у авнојевским границама, што је значило и отцепљење оног простора на коме су вековима већину чинили Срби), „Глас концила“ је писао: „Можемо мирне савјести рећи да је Југославија, свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од почетка је у Југославији заправо неприкладно бити по народности Хрватом и по вјери католиком. Било је раздобља кад је то могло бити мање неугодно, али никад није постало угодно. Одријешито хрватско опредјељење одувијек се у Југославији сматрало државном опасношћу. Католиштво се у обје Југославије третирало као тућинска идеологија. Посљедица тако схваћеног и у пракси провоћеног југословенства је све мањи број Хрвата у Југославији и у самој републици Хрватској све неповољнији положај Католичке цркве“.

To је био отворени позив да се 19. маја 1991. на Туђмановом референдуму гласа за отцепљење. Када је 86% пунолетних грађана изашло на референдум и када је 94% изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио Ватикана је кликтао: „Нити окорјели оптимисти нису прије два тједна, кад је разписан такав референдум, могли предвидјети тако једнодушан глас свих Хрвата“. Трстењак је такође поручио да ћe те, 1991. „благдан Духова остати као најљепши дан у повијести Хрвата“ јер је то „дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје руке“.

Све је било као и 1941.

Др Милан Булајић вели:

„Као што је надбискуп Степинац 1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и „хрватске мужеве“ у влади прве државе Хрватске, тако је загребачки надбискуп Фрањо кардинал Кухарић 1990. поздравио долазак на власт у најављеној другој држави Хрватској хадезеовског врховника Тућмана и „нових људи“ који ћe „исписати нову страницу повијести Хрватске и промијенити положај Цркве“.“

Године 1941, 18. маја, папа Пио XII примио је y посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао II примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била „приватна“, Туђмана је примио и монсињор Анћело Содано, вршилац дужности па-пиног државног секретара.

И иза посете Павелића и иза посете Туђмана стајао је ватикански хрватски завод Светог Јеронима. Ректор Завода, монсињор Мађарец, поздравио је 1941. Павелића; ректор завода, монсињор Ратко Перић, поздравио је 1991. Туђмана, рекавши да он „уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности./…/ Ми данас не примамо политику, него хрватску домовину и демокрацију, која је прошле године провалила незаустављивом снагом, а кулминирала претпрошле иедјеље у референдуму хрватског народа који у цјелини опредјелио за слободну, самосталну државу Хрватску“.

Монсињор Перић је захвалио Врховнику због његових значајних личних напора уложених у настанак нове државе: „Ми вам такоћер захваљујемо на свему ономе што сте учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, егручним радовима, својом патњом и затворима, и својим водством хрватског народа. Желимо и од Бога молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лаћу по овом узбурканом мору у луку мира, 1елободе и благостања. Бог Вас поживио“.

Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време Другог светског рата.

Врховник је рекао: „Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве врограм Хрватске демократске заједнице, до поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога поновног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен „начин чудо, не би било могуће“ (интервју „Гласу концила“).

Године 1991, 26. новембра, државни секретар Ватикана упутио је Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава свим чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи. Ту се, измећу осталог, вели: „Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би жељели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло вријеме да се међународно признају Хрватска и Словенија и то прије божићних празника. Народи тих двеју република су слободно и демократски изабрали независност“.

Др Наваро Валс, портпарол Ватикана, изјавио је да је „Света Столица од почетка кризе радила на два начина: дипломатским путем, и честим интервентима папиним: дипломатским је путем Света Столица предлагала рјешење кризе међународним признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може ријешити тако да се поштују све стране и право на самоодређење“ („Глас Концила“, бр. 52/1991.).

Папа и Ханс Дитрих Геншер, министар спољних послова Немачке, постигли су договор да Ватикан и Немачка (сетимо се: Хитлерова Немачка је у Другом светском рату била главни савезник Павелића) први признају Хрватску и Словенију, вршећи тако притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто.

У свом предавању о „црквеној дипломацији“ („Глас концила“, бр. 7.1994.) бискуп дувањски др Ратко Перић, вели да је папа 26. XI 1991. „позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио „меморандум“ у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину“. Један од „увјета“ био је „поштивање мањинских права“. Млада „хрватска демокрација“ у то доба је масовно прогањала Србе. Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу „Недељном Вјеснику“, датом почетком 1992., вапио је:

„Минирање кућа, пословних просторија и аутомобила, пљачка станова и новчане уцјене, насилно усељавање у станове и куће, разна малтретирања до убојстава на најзвјерскији начин, све се то чини да се створи одређена психоза страха због чега многи напуштају своје домове и исељавају из Хрватске. На жалост, то се догађа чак и у Загребу. Тако, на примјер, из мјесних заједница Козари Пут и Козари Бок (подручни уред Пешченица – Загреб) под притиском је до сада иселило више од десет тисућа грађана српске националности, остављајући своју тешком муком стечену имовину. Све су то били претежно радници. Знају се извршиоци свих тих дјела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овдје воде своје осветничке ратове и дијеле своју „правду“ /…/ У разредима неких школа нагло су нестали Срби, односно родитељи своју дјецу уписују као Хрвате. Барем је сада требало ову школску дјецу поштедјети националног изјашњавања. А што рећи о све чешћим појавама мијењања имена и презимена и промјене националне припадности код одраслих грађана?“ Папа је, преко својих људи у Хрватској, за све ово знао; признајући Хрватску, а касније и унитарну, на исламском фундаментализму Алије Изетбеговића засновану, Босну и Херцеговину, у сваком од ових зала је учествовао, као и његов предходnик, Пио XII.

У то време, после Светог Архијерејског Сабора Србске Цркве у јануару 1992., огласио се и Патријарх србски господин Павле. У свом писму патријарх србски подсећа папу не само на то да је први признао „сувереност и независност Словеније и Хрватске“, него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан корак, користио и „организам, структуре и институције Римокатоличке цркве“, у којој он није само „први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен први свештеник и њен стварни, апсолутни поглавар“. Као шеф цркве и државе, папа је двоструко одговоран за тај чин „пред Богом и пред историјом“.

У свом писму, Патријарх србски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из србских Крајина никад нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје Патријарх србски: Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941 – 1945. (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са навјдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављење те државе узео на себе и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету, одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе. Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то исто време“.

Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да „благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској“. Патријарх сматра да се, посредно, оваквом погрешком каква је признавање Хрватске у авнојевским границама доказује да је догмат I ватиканског концила о папиној незаблудивости – нетачан.

Папа је на ово писмо одговорио да је његово признавање Хрватске било само „средство притиска способно да рат приведе крају“, као и то да позива на екуменску молитву и дијалог.

Папина екуменска стремљења наставила су се 1994, приликом посете Хрватској и клечања на Степинчевом гробу, као и у јесен 1998, када је Степинца прогласио „блажеником“.

Недавно је код нас изашла књига Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941 -1945″ („Јасен“, Никшић, 1999.). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели:

Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као „слуга Божји“ и „мученик Вјере“, овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра./…/ Предсједник хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле II се обраћа маси жалосним гласом: „Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња“/…/ О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле II не каже ни једну једину ријеч“.

У закључку на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: „Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад „протестовао“: али не постоји никакав документаовани траг о било каквом „протесту“, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима.

Јазуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди:

„Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протестовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца“. Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве „дванаест пута протествовао“ против нацизма, није познато да је икада протествовао притив Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје.

Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму Бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се држе Пете Божије Заповијести: He убиј!

Хрватска католичка црква бијаше и сама суоснивач хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере.“

Тако Ривели.

Мирко Вид Млакар у свом тексту „Блажени Алојзије“ („Европљанин“, 12/1998.) указује на значај беатификације Степинца за Хрвате: „Беатификацијом кардинала Степинца хрватски католици добили су једну задовољштину, па /…/је Степинац сад све мање национална икона, а све више МУЧЕНИК 3А ЉУДСКА ПРАВА“ (подвлачење наше, нап. аут.).

Дела Папе Ивана Павла II сасвим су доследна инквизиторској логици папизма. Он је прво признао право Хрватске да се отцепи од Југославије, и то у авнојевским, антисрбским границама, не осврћући се на историјску истину, нити пак на чињеницу да ћe, као и 1941, Срби у новој Хрватској бити прогоњени и граћани другог реда. Одмах после тога уследило је уношење Степинца у римокатолички светачник и као националног свеца Хрвата, али и као „борца за људска права“.

Идеолог усташких кољача тако је постао духовни отац савремене Хрватске, „светац“ њене државности. Оно што је за Србе Свети Сава, за Хрвате је постао Алојзије Степинац.

Није нимало случајно да је после Туђманове смрти и доласка на председнички положај Стипе Месића, Кухарићев наследник, загребачки надбискуп Јосип Бозанић у званичној честитци упућеној Месићу поручио да на њега „призива благослов Божји и заговор блаженог Алојза Степинца“.

Срби православне вере то треба да памте.

Ако им неко са папине стране нуди екуменску руку помирења, сећање на „блаженог Степинца“ ћe им помоћи да схвате колико је понуда искрена.

фебруар 2000. год.

 

Извор:  ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР, Јадовно