Римокатоличко-хрватски магазин: Нови Катихизис Руске православне Цркве осуђује противнике екуменизма

Москва – „Црква осуђује оне који се служе неистинитим информацијама, намерно искривљују задатак Православне Цркве да сведочи у неправославном свету и свесно клевећу Црквене власти оптужујући их за ‘издају православља’“, цитирамо одломак из новог Катихизиса Руске православне Цркве чији је нацрт уз благослов и дозволу патријарха Кирила објавила библијско-теолошка комисија којој је 2009. године поверена његова припрема.

Катихизис у шест поглавља излаже православно учење, а последње поглавље под насловом „Основна начела за однос Руске православне Цркве према неправославнима“, где се налази и цитирани одломак са почетка нашег чланка изазвало највише реакција.

Мада није реч о неком револуционарном преокрету и промени става према екуменизму, већ у потврди досадашњег учења и праксе, чињеница да се тема екуменизма уопште налази у нацрту Катихизиса (Руске Православне Цркве), и да је текст шесте главе (као и претходне две) дефинитиван, будући да га је потврдио Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, изазвала је бројне критике оних које будући Катихизис препознаје као „екстремистичке групе у оквиру Помесних Православних Цркава“ које користе екуменизам да критикују црквене власти и стварају поделе и раскол унутар Цркве.

Текст Катихизиса ослања се и на Свеправославни сусрет у Солуну из 1998. године на коме је потврђено како током деценије учествовања у екуменском покрету, представници Цркви никада нису издали Православље, већ су „увек и потпуно били верни и послушни врховним црквеним властима и деловали у потпуном складу са канонским прописима, учењем Васељенских Сабора, црквених Отаца и Светим Предањем Православне Цркве“.

Православни портал „Orthochristian.com“ [1] подсећа да овакво размишљање о екуменизму и учешћу Православне Цркве у екуменском покрету не деле сви православни верници. Међу најважнијим критичарима наводе се о. Јустин Поповић, Старац Пајсије, о. Серафим Роуз и Старац Јефрем Катунакијски који су врло оштро осуђивали идеју екуменизма, као и учешће Православне Цркве у екуменском покрету. За о. Јустина Поповића, вероватно највећег теолога и духовника Српске Православне Цркве двадесетог века, екуменизам је заједничко име за псевдоцркве Западне Европе, „свејерес“ и највеће зло за Православље.

Занимљиво је напоменути да ставове и размишљања о. Јустина Поповића протумачио његов ученик епископ бачки Иринеј, прецизно коментаришући управо закључке Међуправославног сусрета у Солуну 1998. године. Према епископу Иринеју о. Јустин „није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави“, већ „идеологију екуменизма као некакав облик ‘новог хришћанства’ којим су се бавили неки екуменски кругови“ [2], што би представљало екллесиолошку јерес.

„Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно…  Чини ми се да позивом на њега, покушавају да оправдају нагли раскид са свим неправославним хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир – представља дубоку неправду према његовој особи, према његовој богословској позицији“, казао је својевремено епископ бачки за часопис Московске Патријаршије „Црква и време“, додајући како су ставови попут његових вероватно спречили одлазак у другу крајност „наивног, сентиметалног екуменизма без услова и граница како су говорили у време (цариградског) патријарха Атинагоре“, а који ће у лику оца Јустина наћи оштрог и дубоког критичара.

Епископ Иринеј улогу Православне Цркве у екуменском покрету најпре види као прилику и могућност сведочења и одговорности Цркве за спасење целог света, уз сарадњу и без затварања у себе, али са опрезом, „разликујући духове“, како би се избегли „фалсификати и грешке „.

Ако желимо да резимирао став Православне Цркве према неправославним и екуменизму, користићемо документ под насловом „Основни принципи односа Руске Православне Цркве према иновјерју“ у коме читамо:

„Најважнији циљ односа Православне Цркве са иноверством јесте од Бога заповеђеног успостављања јединства хришћана (Јн 17, 21) које улази у божански промисао и прапада самој суштини хришћанства. Овај задатак је од прворазредног значаја за Православну Цркву на свим нивоима њеног постојања. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање је грех у односу на Божју заповест о јединству. По речима св. Василија Великог, ‘они који искрено и стварно раде за Господа морају све напоре уложити да се поново врати јединство у Цркву и (врате) оне који су на толико много начина међусобно подељени’. Међутим, увиђајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, Православна Црква тврди како је истинско јединство могуће искључиво у окриљу Једне, Свете, Саборне (Католичке) и Апостолске Цркве. Сви остали модели јединства су неприхватљиви… Успостављање хришћанског јединства кроз веру и љубав може доћи искључиво одозго, као дар Свемогућега Бога. Извор јединства је у Богу и зато само људски напор да се то успостави биће бескористан, јер „ако Господ куће не гради, узалуд се муче градитељи“ (Пс 127, 1)… Православна Црква је чуварка Св. Предања и милосрдних дарова Древне Цркве и стога сматра да је њен основни задатак у сталним односима са иноверцима и непрекидно сведочење које води до откривања и прихватања истине изражене у Светом Предању“.

У овом сведочењу и дијалогу, Православна Црква неће приступити на исти начин свим неправославним заједницама, о чему читамо и на онлајн Катихизису [3] објављеном на интернет страници Одељења за спољне послове Руске Православне Цркве:

„Да ли ће православни верник све неправославне хришћанске заједнице гледати као јеретичне? Према неким православним богословима – треба их тако сматрати. Ипак, званични став већине Православних Цркава заузима већу отвореност према другим хришћанским заједницама, посебно оним чија је еклисиологија једнака или блиска православној, а то су Католичка и Источне (Дохалкидонске) Цркве. Прва Црква имала је строг однос према јеретицима… Ипак, морамо знати како су јереси првих векова одбацивали темеље хришћанске вере. То се не може рећи за већину данашњих хришћанских заједница будући да оне прихватају темељне Црквене догмате. Православни хришћани стога требају разликовати неправославље од јереси. Свети Филарет Московски је веровао да изједначавање католика са аријанством ‘престрого и контрапродуктивно’.“

Коначно можемо закључити да нацрт Катихизиса Руске Православне Цркве, као што смо на почетку рекли, не садржи никакав револуционарни став о екуменизму, већ само наглашава важност „екуменске мисије“ схваћене као доказ мисије Православне Цркве и сваког православног верника у савременом свету и дужност сведочења Истине онима који су је напустили. Укратко, дијалог у љубави и истини. Оно што се помиње у нацрту Катихизиса је новост да се донекле одвија полемика и то оштра и званична са оним православним верницима који на недобронамеран начин из својих егоистичних интереса пропраћеног ирационалним страхом (католико-фобијом) одбацују сваки облик дијалога са неправославнима.

 

Целокупан текст нацрта Катихизиса можете прочитати овде: http://theolcom.ru/

 

===

1./. http://orthochristian.com/105386.html

2./. https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/07/08/епископ-бачки-иринеј-о-односу-преподо/

3./. http://orthodoxeurope.org/page/10/1.aspx#40

 

 

 

Са хрватског посрбио и уредио:

Славиша Лекић, свештеник 

 

 

ИЗВОР: Bitno.net (Битно.нет), Васељенска