Резултати пописа демантују мантре о геноцидности Републике Српске

 

vitovlje-borislav-radovanovic-2

Борислав Радовановић

 

 

 

  • Знате ли да је у Костајници број „резидентних“ Бошњака достигао фантастичних 85% од броја Муслимана по попису из 1991. године, а да у „геноцидном“ Приједору тај омјер досеже до 59%? Колико објављени резултати пописа поткрепљују тврдње о почињењу геноцида?

 

 

 

Дочекали смо објављивање резултата пописа становништва из 2013. године, па тиме и прилику да егзактно провјеримо дводеценијске мантре о „геноцидности Српске“, о страдањима и прогону Бошњака на простору нашег ентитета и ино. Да се у самом старту разумијемо, стварни број повратника у Српску је врло деликатно и сложено питање, а посебно у односу на катастрофалну општу демографску ситуацију. Значи, број бошњачких повратника у Српску можемо посматрати кроз чињенице: да је имовина избјеглих давно враћена у стопроцентном обиму, да је у великој мјери обновљена и добро инфраструктурно обезбијеђена, да проблеми одрживог повратка (егзистенције) не одударају битно од општих трендова, те да је безбједносна и правна заштита такође у домену онога шта и Срби уживају. То значи су избјегличкој популацији омогућени услови за трајни и одрживи повратак о каквима Срби у Федерацији или у Хрватској могу само сањати.

Дакле, у Републици Српској  данас битише респектабилна бошњачка етничка заједница, уз ограду да се држим података какве презентују господа Велимир Јукић и Бакир Изетбеговић, а ако су објављене какве неистине то нек’ иде на њихову душу. Према ономе шта је званично објелодањено можемо закључити да демографске промјене различито варирају, да је бошњачка популација у појединим општинама озбиљно девастирана, али да у највећем дијелу ипак можемо говорити заступљености нивоа трећине или чак половине. Можда се то чини недовољним или поражавајућим, али подсјећам да сам текст започео утемељеношћу/упитношћу приче о геноциду. Како предње истакох имамо и врло индикативних „примјера геноцидности“ попут наше Костајнице. У 2013. години у том мјесту пописано је „стално настањених“ 1 460 Бошњака или 85% од 1 707 Муслимана пописаних 1991. године. Обзиром да ова општина не прати општи демографски пад, ни битне етничке промјене, можемо „закључити“ да се ту није ни ратовало!?

Елем, ако је судити по стотинама изречених пресуда у Приједору се и те како ратовало, а Бошњаци су страдалници злочина за какве се још увијек „преиспитује“ њихова геноцидна природа. Нити једном ријечју не желим негирати неспорне злочине почињене у Приједору или над Приједорчанима, али се морам запитати о каквом геноциду овде говоримо ако је 2013. године „утврђено“ да у граду живи 29 034 Бошњака (29 005 муслимана, 29 317 говори босански језик). Ако то упоредимо са 49 351 особа какве су се ’91. изјасниле као Муслимани долазимо до „попуњености“ од 59% шта инплицира некакав „врло траљав геноцид“. Овоме морамо додати чињеницу да десетине хиљада приједорских Бошњака данас живи у Федерацији или у далеком иностранству, односно да ниси уврштени у ово пописно подручје, шта нас додатно удаљава од позиције геноцида. Не негирам ни масовне гробнице, ни логоре, ни прогоне и уништавања, но Приједорчани су понајвише осуђивани за злочин против човјечности, иначе врло близак и приближно тежак геноциду, па је инсистирање на геноциду једино могуће тумачити као средство политичке борбе, као злоупотребљавање жртава зарад мирнодопског остваривања ратних циљева.

Уколико предњи наводи нису довољни за побијање тезе о геноциду морамо уобзирити и чињеницу да данас у Приједору живи око 23 000 особа мање неголи ’91. године (свега 89 397). Јесте број Срба порастао за неких седам хиљада, али морам подсјетити да је Приједор током рата збринуо преко 20 000 избјеглица из Федерације и Хрватске, од чега је бар половина и данас ту стално настањена. Дакле, и општу демографску ерозију морамо уобзирити уколико говоримо о заступљености било које етничке заједнице.

Даља анализа градова приједорске регије прати још индикативније трендове. Тако у Новом Граду можемо закључити да данас живи близу половине (6 439) од броја Муслимана пописаних 1991. године. Но, чињеница је да је укупно становништво овог града за чак трећину умањено у односу на предратни период и данас износи свега 27 115 лица (од некадашњих 41 665). У Новом Граду данас живи 5 000 Срба мање него 1991. године! И Козарска Дубица је изгубила готово трећину становништва или десет хиљада, тако да данас броји свега 21 524 особе, са 2 168 Бошњака. Прије рата у Дубици је живјело 6 440 Муслимана, па можемо рећи да је и овде повратак/останак солидан. Иронија је да је у Дубици 1991. године живјело више декларисаних Срба него што општина данас има свих становника („испарило“ преко 3 000 Срба). Ако ћемо слиједити „логике“ Изетбеговића и сличних онда слободно можемо говорити и о „геноциду“ над српским народом на простору Републике Српске почињеном након рата („мудром и одговорном политиком“ наших лидера).

У даљем морамо се осврнути на поједине градове и општине у каквима повратак биљежи крајње поразне резултате. Примјера ради у Источном Новом Сарајеву живе свега 44 Бошњака на преко десет хиљада становника. Или, у некад већинскобошњачкој Фочи број Бошњака досеже свега 6% пријератних Муслимана. Некад је у Фочи живјело више Срба (18 315) него што општина данас има укупно становника (18 288), док је број Муслимана ’91. досезао 20 790. Ово је уједно еклатантан показатељ катастрофалне демографске слике Републике Српске.

Оно шта већина није очекивала јесте прилично слаб повратак муслимана у Бањалуку. У односу на пријератни ниво приближно тек четвртина Бошњака данас битише у овом, у сваком погледу најперспективнијем, граду Српске. И Бања Лука је изгубила десет хиљада становника, но то свакако није драматично као у остатку нашег ентитета. При том морам напоменути повратак Хрвата чак катастрофалнији од бошњачког, уз једну запањујућу чињеницу да од 5 104 особе какве су се изјасниле као етнички Хрвати свега 1 738 њих говори хрватским језиком.

У дијелу добојске општине који припада Српској можемо слободно рећи да имамо солидан повратак Бошњака, какав досеже неких 37% пријератног броја. Ту морамо уобзирити чињеницу да данас постоје општине Добој Исток и Добој Југ, гдје живи тачно 21 особа српске националности. Што се тиче Бијељине ту опет имамо одличних 43% „попуњености“ пријератног броја Бошњака, с тим да је у питању можда једини град чија укупна популација је порасла за 10-ак хиљада становника. Интересантно је да у Бијељини данас живи 400 муслимана више него што је регистрованих етничких Бошњака (значи, има и Босанаца).

Ову „пописну шетњу“ завршићемо на истоку Српске, гдје морамо констатовати да се у некад већинскобошњачком Вишеграду  2013. године тек сваки десети становник тако опредијелио. При том је демографска слика драстично промијењена тако што је укупан број становника у односу на пријератни више него преполовљен, док је број Срба порастао за приближно трећину. Са друге стране у Зворнику је бошњачки повратак досегао 43% пријератног броја, и данас, поред озбиљне популационе ерозије, досеже приближно трећину укупне популације. Подсјећам да су и Вишеград и Зворник општине посебно „прозиване“ због геноцидности, а видимо да подаци могу потврђивати такве наводе, али их и недвосмислено демантовати.

За крај сам оставио чињенице какве отварају сасвим другачију перцепцију питања: ко је претрпио геноцид? У Републици Српској  је 2013. године 171 839 особа изјаснило се као етнички Бошњаци или 13,99% укупне популације. Морам додати да је од тог броја за хиљаду више регистрованих муслимана, док босанским језиком говори 173 764 особе. На другој страни, у Федерацији БиХ регистровано је 56 550 Срба или свега 2,55% укупног становништва. При том, свега 43 845 особа говори српским језиком шта је за готово 13 000 мање од броја декларисаних Срба. Сад, чињеница је да Бошњаци у Српској слободно практикују „свој“ босански језик, док Срби у Федерацији о томе могу само сањати, при чему се први константно буне око језика, а ови други/наши у „демократском озрачју“ на тако нешто не смију ни помислити.

Уколико се питате зашто сам из ове приче изоставио Сребреницу, одговорићу врло једноставно – желим се прво позабавити Дрваром, Петровцем, Гламочим и Граховом,  или Книном, Кореницом и Бенковцем… Статистички показатељи за ова подручја много су индикативнија од оних сребреничких, каквима истини за вољу не треба превише вјеровати… Доказано небројено пута!

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи