РЕЛИГИЈСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ И МЕДИЈИ

Саеид АБЕДПОУР

 

Запад уз постојање на хиљаде екстремистичких снага нема потребе ангажирати своје снаге на Блиском истоку и у Африци. На сјеверозападу и сјевероистоку Босне постоје региони који за циљ имају религијсковојну обуку екстремистичких активиста и њихово слање у регионе рата. И управо се та мисија рефлектира у босанскохерцеговачким екстремистичким религијским медијима.

Милитантни екстремизам продукт је западне политике, док је религијски екстремизам продукт арапске политике. Американци можда изравно не иду за формирањем војних наоружаних екстремистичких скупина и засигурно немају извањски контакт са ИСИЛ-ом, али је политика ове велесиле, посебно у вријеме Бушова предсједничког мандата и првог мандата предсједника Обаме, увелике допринијела појави и јачању милитантног религијског екстремизма. Америка у циљу свргавања либијског и сиријског режима и извргавања притиску неких земаља попут Ирана (не)изравно подржава радикалне религијске скупине. У свргавању либијског режима употријебљено је на хиљаде радикалних естремистичких плаћеника како би се под кринком “револуције народа” свргнула Гадафијева власт. На хиљаде наоружаних војних екстремиста организираних од al-Qaede потпомогнутих владама западних земаља упућено је у Бенгази да устанак против Гадафија учине “народним”. Након Либије, огроман дио ових побуњеничких снага је смјеста пребачен у Мауританију, а потом у Сирију. Распрострањена свјетска вехабијска мрежа је отворила могућност за провођење америчке и арапске политике. Саудијска Арабија и неке друге арапске земље у контексту своје идеолошке политике шире вехабијску мисао у свијету. Наиме, ове земље током задњих 35 година, у дослуху са  америчком вањском политиком обучавају војнике и плаћенике за учешће у војним акцијама. Необандије, школа “Хакани” у Пакистану и талибани први су продукти ове свјетске политике и из овог језгра al-Qaede формирани су ИСИЛ, Боко Харам и на десетине других војних организација.

Осиње гнијездо

Америчка политика је само слоган о ширењу демократије и људских права посредством извргавања притиску свих система који се противе капитализму. Притисци, пријетње и рат против блискоисточних система или “арапског прољећа” у Тунису били су само почетак који је у Сирији и Ираку све претворио у прах и пепео. Када сурађујете са екстремним милитантним играчима како бисте помогли ширењу демократије, не можете ни очекивати ништа боље од оног што се догодило. Хилари Клинтон на сједницама Конгреса и у бројним интервјуима каже: “Не смијемо заборавити чињеницу да смо ми били ти који смо произвели al-Qaede са којом имамо заједничку прошлост. Оне са којима данас ратујемо у Афганистану и Пакистану ми смо произвели прије 20 година јер смо их употријебили у рату против бившег СССР-а.” Clintonova, надаље, додаје: “Ми смо произвели al-Qaede јер нисмо жељели да бивши СССР загосподари Централном Азијом и тадашњи амерички предсједник Реган уз подршку Конгреса предвођеног демократима прихватио је формирање al-Qaede с циљем пружања отпора СССР-у. Немоћ у пружању адекватне помоћи сиријским побуњеницима довела је до појаве ИСИЛ-а”, истиче Clintonova.
Главно језгро ИСИЛ-а формирано је у Сирији и Ираку посредством снага Ба’атха Садама Хусеина, помоћи Израела и арапским новцем. Један дио сиријских побуњеничких снага прикЉучио се пројекту тзв. Исламске државе Леванта. Abu Mus’ab al-Zarqawi један је од вођа ИСИЛ-а који је 2004. формирао ирачки огранак ал-Qаеде. 2006. проглашена је Исламска држава Ирака (ИСИ). Ова је скупина, ширећи се према Сирији, своје име 2013. промијенила у ИСИЛ. Тиме је дошло до цијепања између al-Qaede у Сирији, тј. снага ИСИЛ-а  и Фронте ал-Нусра. Дакле, америчка и помоћ њихових савезника Сирији стизала је у руке ове скупине.
О промјенама у Сирији и Ираку, Сноуден, бивши упосленик Националне сигурносне агенције САД-а, открива: “Америчке обавјештајне службе, Велика Британија и израелски режим одиграли су улогу у формирању скупине назване ‘Исламска држава Ирак и ИСИЛ у Сирији’. ИСИЛ је формиран у операцији названој ‘осиње гнијездо'”, додаје Сноуден те наставља: “Скупина ИСИЛ оформљена је с намјером подршке Израелу, а циљ операције ‘осиње гнијездо’ био је формирање скупине с исламским симболима која ће привући радикале из цијелог свијета и која ће на темељу текфирске мисли оружје усмјерити према државама које се противе егзистирању Израела.”
У контексту ове политике притисака и успостављања режима који опонирају Америци подржавају се вехабијске и селефијске војне скупине, а у контексту њихова ширења улога БиХ, Косова и остатка балканског региона јесте осигуравање снага с циљем њихова обучавања и екстремистичког дјеловања. Запад уз постојање на хиљаде екстремистичких снага нема потребе ангажирати своје снаге на Блиском истоку и у Африци. На сјеверозападу и сјевероистоку Босне постоје региони који за циљ имају религијско-војну обуку екстремистичких активиста и њихово слање у регионе рата. И управо се та мисија рефлектира у босанскохерцеговачким екстремистичким религијским медијима.
Активност екстремистичких муслиманских медија Босне и Херцеговине усмјерена је на одбрану селефијске војне доктрине, доктрине која опонира културном и цивилизираном исламу. Селефијска теорија одбацује савремена религијска научавања сматрајући их модерном социјалистичком мисли, као и филозофско-апологетску исламску мисао. На трагу овога најважнија заједничка спона вехабијских и селефијских скупина јесте инсистирање на стајалиштима Ибн Тејмије. Селефије традиционални босанскохерцеговачки ислам сматрају “искривљеним” и настоје га “прочистити” од других културно-цивилизацијских елемената. Сукоб са другим средишња је ос селефијске мисли. Успркос овоме, нису све селефије склоне тероризму и милитаризму. Процентуално мали је број милитаристички оријентираних селефија који у садашњој геополитичкој констелацији учествују као плаћеници у ратовима које им одређују други. Они су незнани војници америчке, израелске и саудијске политике уплитања у блискоисточне и ратове у Африци.
Селефизам према тумачењу Фарида ал-Атаса има три равни. Једна група селефија не прихвата уплитање религије у политику и они су веома умјерени и спремни на компромис. Они не подржавају насиље, штавише уплитање у политику сматрају новотаријом (бид’ат). Друга група селефија, као селефије Египта и Саудијске Арабије, подржава присуство у политичким процесима и истиче да је политика средство за стицање моћи, али не сматра нужним примјену насиља. Трећа група коју чини мањи дио селефија у медијима је позната као текфирска и џихадијска група. Премда најмалобројнији, они су најекстремнија и најмоћнија селефијска група јер су им доступни извори богатства. Из ове су групе изникли al-Qaede, фронт ал-Нусра и ИСИЛ. Екстремистички босански муслимански медији исказују велику тенденцију према дискурсу треће групе. То је група која се формално представља мирољубивом, али суштински садржи сва она обиљежја екстремистичких милитантних група. Задаћа екстремистичких медија је успостава система за војне скупине и “прочишћавање” исламскога друштва и религијске мисли од новотаријских неселефијских елемената. Стога босански мезхепски екстремисти у ши’изму, тесаввуфу, секуларизму и атеизму виде опасност која се надвија над исламом у Босни.
Селефијска доктрина у својим је темељима проблематична. Селефије одбацују вјековне повијесно-културне традиције називајући их бид’атом. Они рационалне традиције исламске цивилизације, као Ибн Русхдову и Ихван ал-сафа; друге филозофске школе; еш’арије и ши’ије сматрају бид’атом. Они тврде како ислам не познаје културне обичаје и манифестације као што је учење мевлуда, дервишки зикр, обиљежавање повијесних датума и сл. Они се настоје представити антимодерним, али имају “модеран” поглед на ислам који иде под руку са капитализмом. Селефије зијарете сматрају ширком и то им је била излика да поруше мезаре неких асхаба. Они уништавају културно-повијесно наслијеђе Мекке, као кућу хазрети Хатиџе, Посланикове супруге, да би на том мјесту саградили хотеле и апартмане.
Селефијски медији у Босни и Херцеговини дјелују на три равни. Многа принтана и интернетска издања босанскохерцеговачких муслимана имају модерне и каткад селефијске приступе. Али ови приступи не одају дух насиља и милитаризма. У неким селефијским издањима може се примијетити одсуство толеранције, али ова издања воде рачуна о томе да супротстављање другачијем мишљењу и стајалишту не преврши мјеру. Екстремистички медији, међутим, имају другу природу и суштину. Екстремистички религијски медији који су углавном доступни на интернету сматрају га најбржим средством пласирања порука. Интернет ствара једно специфично озрачје у којем студенти теологије, промотори вехабизма и војни добровољци постају “новинари”. Интернет је опасно средство у рукама религијских екстремиста. Интернет када се ради о религијским екстремистима, представља тероризам и у ситуацији када постоји законски вакуум, посебно на интернету, тада интернетска писања муслиманских екстремиста служе у сврху изазивања мржње према другоме, ширење систематских лажи те за “интелектуално испирање” младих.
Модерно новинарство темељи се на критици, просвијећености, пласирању информације и комуницирању са реципијентом. Интернетски медији су базирани на монологу и не комуницирају са реалним друштвом. Они пласирају своје лажне поруке, стајалишта, вијести и информације при томе не пружајући одговоре на изнесена стајалишта. У великом броју случајева није јасно у чије име дјелују ови екстремистички медији. У другим случајевима екстремистички медији не одражавају реална стајалишта и мишљења својих реципијената и не суочавају се са различитим групама и слојевима друштва. Влада је нешто што не постоји за интернетске мезхепске екстремисте. Њима не треба реално друштво. Они су на интернету оформили “исламски уммет” и њихово имагинарно друштво за њих је реалније од реалности. За екстремисте реалност није толико важна колико је битна идеологија. У новинарству и дјеловању слободних медија новинари имају одговорност у презентирању реалности. Међутим, екстремисти су потиснули реалност трагајући за неком својом “реалношћу”. Они одбацују ону реалност која се коси са њиховом идеологијом и њиховим менталним склопом. Различити облици терористичког дјеловања које изводе муслиманске екстремистичке религијске скупине представљају једну презентацију и једну врсту комуникацијског средства. Терористичко дјеловање или масакр, како објашњава Алеx Смитх,  примјењује се с циљем потврде егзистирања групе. Масовни масакри које изводе муслиманске екстремистичке скупине осим што изазивају страх, представљају и неку врсту пропаганде и комуникацијског средства.
Муслимански религијски екстремисти када пласирају вијести о Сирији не говоре о масакрима и крвопролићу над сиријским народом и војницима које изводе војне побуњеничке снаге. За њих је то свети рат и није неопходно говорити о звјерствима и злочинима побуњеника. Стајалиште да је Ассадова власт дуги низ година суните извргавала притиску исприка је за дјела сиријских побуњеника. Бацимо ли овлашан поглед на структуру Ассадове власти, не може се негирати плурални карактер власти и војске. Више од 70 посто заповједне структуре Ассадове војске чине сунити. Међутим,  екстремни медији тврде да је власт Басхара ал-Ассада ба’асистичка и фашистичка. Не може се негирати чињеница да је Ассадова власт једнопартијска, али фашистичка власт значи уништавање других религијских и друштвених група у овој земљи. Ассадова власт је прије посљедњег рата омогућавала нормалан живот и грађани су имали слободу да напусте земљу. Муслимански мезхепски екстремисти који не вјерују ни у какву слободу и демокрацију сада износе тврдње о слободи Ассадове власти. Екстремистички медији пласирају једну наопаку слику из Сирије и Јемена. Они не узимају у обзир плуралистички контекст сиријске власти и друштва, контекст у којем под Ассадовом секуларном влашћу заједно живе муслимани Арапи, сунитски Курди, ши’ити, кршћани и безбројне остале религијске групе у једном сигурном друштву. Екстремистички медији тврде да код Басхар ал-Ассада нема демокрације и да се њему треба супротставити због притиска којем извргава суните. Зар Ассадова власт,  била секуларна па чак и диктаторска, није боља од џехеннема који су произвели религијски екстремисти?! А ако и побиједе, њихов циљ је масакр над другим скупинама које не припадају екстремистима.
Када се у медијима говори о злочинима ИСИЛ-а, побуњеничким снагама у Сирији и Ираку, задатак екстремистичких медија је презентирати сасвим другачију слику. Ови медији готово никако не пишу о терору, убиствима, подметању бомби и колективним смакнућима ИСИЛ-а, али зато пишу о формирању ши’итске јединице за смакнућа и о злочинима режима Басхара ал-Ассада. Медији имају задаћу легализирати екстремистичке војне скупине. Како би се што мање говорило о злочинима сиријских  и ирачких побуњеника, треба упирати прстом у злочине Ассадове власти која се није жељела предати до зуба наоружаним побуњеницима.

Екстремистичка шкрабала

Муслимански мезхепски екстремисти у медијима се упуштају у сукобљавање са другима. Ти други су кршћани, јевреји, ши’ије, Иранци, дервиши итд. Они посежу за тумачењима која су опречна реалности. Како пишу та екстремистичка медијска “шкрабала”: “Иран је уточиште ционизма”; “Иран жели доминацију над Блиским истоком”; “Иран настоји поразити Арапе” и “Иран и Израел нуде седам милиона долара за конопац којим је убијен Саддам”. Ови медији борбу Ирана и Америке противу ИСИЛ-а тумаче као покушај борбе са сунитским исламом. Они су забринути због присуства иранских војника на ирачкоме тлу који су тамо дошли на позив ирачке владе, а нису забринути због злочина и крвопролића огромних размјера које чини ИСИЛ. Екстремистички медији посежу за критиком операција ИСИЛ-а, али исто тако и подржавају побуњеничке групе против сиријске власти. Они пишу: “Ши’ити и западни свијет ујединили су се против сунита”. Ови медији дају легитимитет борби Фронте ал-Нуср а “заборављајући” да је ал-Нусра израстао из al-Qaede. Према мишљењу ових медија, борба против ИСИЛ-а иритира осјећаје муслиманске омладине: “Напад исламофоба и антиисламиста на ИСИЛ као једну терористичку организацију која представља пријетњу глобалном миру иритира осјећаје муслиманске омладине”. Дакле, прикључивање рату у Сирији и Ираку а против тамошњих влада сматра се легитимним и обавезним.
Логика екстремистичких мезхепских политика је дистанцирати се од феномена такфира и ИСИЛ-а и говорити како њихово присуство представља велику опасност по муслимане, али и како они немају никаква контакта са овим скупинама. Међутим, не постоји граница између ИСИЛ-а и осталих наоружаних војних снага. И једни и други су повезани са екстремним селефијским токовима који у случају потребе посежу за војним дјеловањем. Проблем је само у тактичким мимоилажењима.
Логика која доминира дјеловањем босанских екстремистичких медија јесте милитантно селефијско мишљење и ова појава у својој бити нема никакве везе са традиционалним исламом и широким спектром сунитских и ши’итских тенденција. Ислам Ебу Ханифе, Фахра Разија, имама Зејнул-Абидина, Мевлане Џелалуддина Румија и осталих умјерених представника ислама може бити озрачје заједничкога живота, дочим логика Ибн Тејмије и његових сљедбеника јесте логика ратовања са исламском културом и цивилизацијом и другачијим од себе. Селефијско тумачење ислама које у својој суштини дервише, филозофију, ши’изам и тессаввуф сматра бид’атом у коначници потјече из језгра војних скупина. Легализирање ове мисли настојећи је приказати аутентичним исламом представља отворени покушај урушавања умјереног босанско-херцеговачког ислама те презентирање ислама у једном грубом сировом обличју. Нама не требају Запад, Блацкwатер, француски и италијански десничарски екстремисти, ни Јоhn МcCаin е да бисмо казали како они презентирају грубу слику ислама. Слика ислама коју нам нуде наши екстремистички медији довољно је груба и застрашујућа.

(Аутор је научни сурадник у Институту Ибн Сина у Сарајеву)

 

ИЗВОР: Ослобођење (Сарајево)