РАТ У СИРИЈИ се распламсао због жена?

Личне побуде могле би да буду разлог због којег је турски председник Реџеп Тајип Ердоган заоштрио односе са Русијом, пише шеф Катедре за међународне односе Билкентског универзитета у Анкари британски историчар Норман Стоун за часопис „Фајненшел тајмс“.

У високом друштву турске престонице, подсећа Стоун у „Фајненшел тајмсу, дуго је препричаван случај који се догодио у време када су Турска и Сирија још могле да се диче добросуседским односима.

Једном приликом је брачни пар Ердоганових одлучио да проведе одмор у друштву Асадових — сиријског председника Башара и његове жене Асме.

„Причају да је после тога Асма Асад мужу послала електронско писмо у којем га је молила да никада више не тражи од ње да се састаје са Ердогановима“, навео је историчар.

Прича се да се госпођа Асад пожалила да Ердоганови немају образовања и укуса: муж је бахат човек који је током целог живота прочитао само једну књигу, а жена је луда за шопингом, при чему је старомодна и одева се без укуса.

О ономе што се даље догађало историја ћути, али писмо Асме Асад привукло је пажњу турских специјалних служби.

У Анкари говоре да је управо тада Ердоган почео да развија нетрпељивост која је прерасла у страсну жељу да сиријски председник буде свргнут, пише Норман Стоун.

Како год било, Башар ел Асад је успео да се спаси, и то захваљујући Русији, наводи историчар.

Касније су Турци оборили руски авион, саопштивши да је нарушен њихов ваздушни простор, и то у трајању од 17 секунди.

„Председник Владимир Путин такође се показао као човек који не заборавља увреде. Он је прочитао више од једне књиге и говори више од једног језика: он ствари види какве јесу“, пише Стоун.

Одговор Москве погодио је турски извоз, а довео је и до тога да је више од четири стотине хотела у толико омиљеној турској Анталији сада понуђено на продају.

Норман Стоун се враћа у историју руско–турских односа: истина је да су државници из царских времена претендовали на Константинопољ, али они су имали у виду и ризике, што их је наводило да ослабљену Турску контролишу са дистанце — преко аутономне Јерменије или чак Курдистана.

Руска војска је 1833. године зауставила египатско–сиријску армију на путу ка освајању Истанбула, а 1920. године, када се Османска империја коначно распала, притекла је у помоћ Турској, штитећи територије од грчких и јерменских претензија иза којих је стајала Британска империја.

Руска Совјетска Република је подржала противнике мировног споразума према којем је Османска империја требало да буде подељена на арапске и европске територије — совјетски народни комесар за иностране послове Георгиј Чичерин срео се са турским колегом, након чега је совјетска власт почела финансијски и војно да подржава Турке у борби против непријатеља.

Односи Москве и Анкаре погоршали су се тек после Другог светског рата, али је сарадња настављена — ако ништа друго, нико није обарао авионе.

„Треба размислити о томе да ли би Турска уопште успела да постоји без помоћи коју је Анкара тада добијала од Москве“, пита се историчар.

Према мишљењу Стоуна, оштра реакција Анкаре у вези са руским авионом, која је прецртала дугогодишњу историју руско–турске сарадње, није мотивисана само оним што је Турска навела као званично образложење. Историчар сматра да је реч о сплету мноштва околности, међу којима су мржња Ердогана према Асаду којег је у Сирији подржала Русија, као и увређеност и потреба за осветом.

 

ИЗВОР: Спутњик