РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ – ПЛЕМЕНИТИ НАУЧНИК И СВЕШТЕНИК БОГА ЖИВОГА

  • Наш угледни историчар, професор, протојереј ставрофор др Радослав Грујић, пренет је, ево, у ставропигијалну лавру мудрог митрополита Исаије Ђаковића, пренет је у свој Срем коме је намењено да српском народу даје историчаре кова Јована Рајића, Илариона и Димитрија Руварца, Николе и Светозара Радојчића, Мите Костића, Душана Поповића, Алексе Ивића и Радослава Грујића

 

Радослав Грујић се врло рано огласио као научник, већ у старој Карловачкој богословији, која је свакој сеоској и градској парохији у свих осам епархија бивше Карловачке митрополије давала факултетски образоване свештенике. Као млад градски катихета и капелан проте Димитрија Руварца, са којим није лако било сарађивати, млади свештеник Радослав Грујић завршава правни и филозофски факултет и одаје се научном раду.

За време Првог светског рата, Аустроугарска га је интернирала у Лику. Ни тамо Радослав Грујић не мирује, ради на научном пољу и објављује Лички речник.

После Првог светског рата није му лако било ући у тврђаву ђака и следбеника Илариона Руварца, али када је већ у ту школу ушао, видимо га у плејади наших најбољих научника после Првог светског рата, окупљених око Станојевићеве Енциклопедије, коју је обогатио са 600 чланака.

Приликом оснивања Филозофског факултета у Скопљу, видимо Радослава Грујића заједно са Тихомиром Остојићем и другима као оснивача овога факултета. У Скопљу, и уопште у Јужној Србији, Радослав Грујић организује научни рад и ствара добре односе, како међу професорима, тако и међу студентима. Оснива Музеј у Скопљу и прву Галерију фресака у српском народу. Нажалост, сви експонати из Грујићевих музеја пропали су за време Другог светског рата. Покреће Гласник Скопског научног друштва и око њега окупља најбоље наше научнике, како из земље, тако и из иностранства.

Он суверено влада Србијом и Славонијом. Када се ради о науци плодови тог његовог владања су сјајна монографија манастира Ораховице и Историја Пакрачке епархије, објављена у Споменици владике пакрачког Мирона. У Споменици Саборне цркве Скопља објављује Историју Скопске епархије.

Непосредно пред почетак Другог светског рата видимо га у Београду, као професора Богословског факултета. Овде организује први Црквени музеј и обилази сваку парохију у Будимској епархији, а заједно са професором Мирковићем ради у Темишварској епархији. Брижљиво скупља експонате, описује их и обрађује и даје тон млађим својим сарадницима и својим ученицима.

Долази несрећни Други светски рат – професора Грујића опет видимо у његовом Срему, где спашава мошти светих Срба, који су почивали вековима овде, у фрушкогорским манастирима; преноси мошти светог цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића у београдску Саборну цркву. И ово му је уписано у грех после Другог светског рата. На саслушању, а саслушавао га је његов доцент из Скопља, професор Грујић је изјавио „да је за време рата требало стићи и утећи и на страшном месту постојати“.

После рата остаје без егзистенције. Забрањен му је повратак на београдски Богословски факултет. Не обазирући се на то, он одлази у Загреб и из Загреба доноси тридесет вагона црквених драгоцености, које су својевремено однете одавде, из Срема и из наших епархија у западним крајевима, и пребројава сваки експонат.

Професор Радослав Грујић имао је две племените страсти, љубав према младим научницима и љубав према старинама. Заиста је био у праву наш рано преминули научник и академик Светозар Радојичић када је рекао да су млади научници у Радославу Грујићу гледали полихистора.

Ми се данас нађосмо окупљени око његових посмртних остатака, да их положимо крај великог нашег научника Илариона Руварца, који од сада овде неће бити сам. Иларион Руварац је на једном месту забележио да је по лепом времену одавде, са гргетешке табле, гледао Авалу. Од сада ће са њиме Авалу, Београд и Академију наука, чији је дописни члан био, гледати и професор Радослав Грујић.

Ми дубоко верујемо да он, као свештеник Бога Живога, може данас да каже свима нама: „Ево дођох у Гргетег, да се овде смири и тело и душа моја у Господу, јер је у Њему нада моја.“

Одајући признање професору Радославу Грујићу, ми ћемо се трудити да га сачувамо и даље у најлепшој успомени и да генерацијама које буду долазиле говоримо о једном сјајном научнику, о једном вредном историчару, који је сав свој живот посветио Богу и српском роду.

Бог нека опрости душу честитога Радослава Грујића и нека му је вечна слава и хвала.

Владика Сава(Вуковић)

 

(Слово одржано 12. новембра 1992. године поводом преноса у манастир Гргетег земних остатака Радослава Грујића, професора Београдског универзитета и дописног члана Српске академије наука)

 

Приредио: Срђан Новаковић

 

ИЗВОР: Центар академске речи