Радоје Јовановић: ВЕЛИКА АЛБАНИЈА ПРЕКО ЧЕТИРИ ГРАНИЦЕ

 

Албанија је формирана као држава на крају Првог балканског рата, мада је њено стварање почело Берлинским конгресом, када, одлуком великих сила независност од Турске добијају Србија, Румунија, Бугарска, а потврђена је и независност Кнежевине Црне Горе. Тада територија будуће најмање државе Балкана остаје под управом Отоманске империје. Након 26 година, после Првог балканског рата, на захтев Аустроугарске, Лондонским миром, без икаквог учешћа у ослобађању од Турске, настаје независна Албанија.

Иако је првобитна идеја била да се она створи у много ширим границама, Велике силе су се сагласиле да се Албанији додели територија у границама које и данас заузима. Међутим, идеја о стварању Велике Албаније траје до данас, још од Призренске лиге, створене уочи Берлинског конгреса.

 

 

Територије на које је поглед пружала Албанија, по Лондонском миру подељене су између Србије, Грчке и Црне Горе. Садашња Северна Грчка је припала Краљевини Грчкој, територија данашње Бивше Југословенске Републике Македоније и Косова су припале Србији, док је Метохија припала Краљевини Црној Гори. По стварању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, ове територије су од 1929. припадале трима бановинама Краљевине Југославије: Македонија – Вардарској, Косово – Моравској, а Метохија – Зетској бановини.

Помињање Косова и Метохије, као једне „географске области“ почиње крајем Другог светског рата, на Бујанској конференцији, одржаној крајем 1943. и почетком 1944. у северној Албанији, на којој учествују Комунистичке партије Албаније и Југославије.

Представници југословенских комуниста, који су припадали покрајинском комитету Црне Горе (Павле Јовићевић, Душан Мугоша…), својим потписом дају сагласног да Метохија (Дукађин, шиптарски ) треба да пређе у руке Албаније.

Како су Шиптари захтевали, да у се њиховој територији прикључи и Косово, овај споразум никад није спроведен у дело, јер је у даљем периоду дошло да разлаза Стаљина и Броза, а Енвер Хоџа, шеф албанске партије и државе, стаје на страну Стаљина, па самим тим сваки договор са Брозом пада у воду. У наредном периоду, под комунистичком владавином и свесрдној подршци властодршца у измени демографске слике у корист Шиптарског народа, Косово и Метохија, први пут у историји као једна административна јединица, добија на дар од Петра Стамболића општину Лепосавић и 17 села, и границе те покрајине сада досежу ко Копаоника. Комунисти, ипак, нису поштовали Шиптарску нестрпљивост ка одвајању од Србије (пошто су од Црне Горе већ одвојени, дакле један проблем мање), па су у неколико наврата оружјем гушили њихове побуне. Таквих побуна је било и у међуратном периоду, али оне нису имале за циљ припајање суседној територији.

Уклањањем Александра Ранковића са политичке сцене, пут Шиптарском сепаратизму је био много отворенији, а Добрица Ћосић објављује своју платформу о подели Косова и Метохије између Србије и ове још увек аутономне покрајне у саставу те исте Србије. Кад је такву доктрину изрекао неко ко се сматра „оцем нације“ политичка тежина је јасна. У исто време драстично се, досељавањем из Албаније повећава број шиптарског становништва у Македонији и Црној Гори.

Како у Црној Гори идеја Велике Албаније има тенденције према територијама око Скадарског језера и делу Приморја око Улциња, Шиптари постају већинско становништво у тим општина и сада их има нешто више од 30.000, док у Македонији, где су великоалбанске аспирације много веће, број Шиптара прешао је 500.000 становника. Када је Косово прогласило независност 17. фебруара 2017. Црна Гора и Македонија су признале ту одлуку истог дана: 8. октобра 2017. Грчка, према чијој територији, такође постоје претензије Шиптара, то није учинила. Наравно није ни Србија, упркос бомбардовању, санкцијама, разним врстама политичких и економских притисака.

 

 

 

ИЗВОР: ПАТРИОТ