РАЧУЊАЊЕ ВРЕМЕНА: Кратак преглед развоја календарског питања

ПИШЕ: Зоран Јанковић

У хришћанском свету су у употреби два календара: јулијански и грегоријански.

Гај Јулије Цезар је од александријског астронома Созигена наручио израду календара. Тај календар је уведен у употребу у Риму 1. јануара 45. год. пре Христа (по хришћанском бројању година). То је јулијански календар. Овај календар је уређивао број дана у години.

Нисмо успели да пронађемо ни један извор у коме би се видело како  су се до овог времена у Риму бројале године.

24. фебруара 1582. год. папа Гргур XIII је објавио нови календар. Овај календар је урађен на oснову прорачуна немачког астронома Кристофера Клавијуса и италијанског физичара Алојзија Лилија. Овај календар је познат као грегоријански.

Учење је било јавно и тајно. Јавна предавања и учења беху из књиге: Мишна, Мидраш и Талмуд. Тајно учење беше пред само појединим, изабраним ученицима. Ту се учило: „Дела шест дана” Sechstagswerck, Меркаба, Језекија, Магиске вештине и рачунање календара — била је то тајна свештенства због предсказивања времена, кретања звезда и ваљда рожданика. (Др Анђелија Станчић Спајићева: Најстарији језик Библије, стр.9)

Интересантно је да су у преисторијско доба различите цивилизације имале различите дужине периода које зовемо седмица или недеља дана.

Академик др М. Будимир, у својој студији Са Словенског Олимпа, нам даје кратак приказ како су поједине културе формирале „седмицу“ (недељу дана, примедба аутора З. Ј.). Словени, који су се доселили са истока, су у предхришћанско време бројали годину као 5×72, односно 72 „седмице“ од 5 дана. Тако је њихова година имала 360 дана. Средњи дан се не налази између трећег и петог дана, како бисмо нормално очекивали, него између другог и четвртог дана; среда је између уторка и четвртка. То значи да је словенска седмица бројила свега пет дана и да се примањем хришћанства морала напустити.

„У вези људских открића сви се они слажу у томе да су Египћани први пронашли годину и да су је поделили на дванаест месеци. До тога су дошли посматрајући кретање звезда. По моме мишљењу, они су ту паметније поступили него Хелени, јер нису, као ови, после сваке треће године уметали по један месец, него су имали дванаест месеци са по тридесет дана и додавали су свакој години по пет дана, тако да су им се увек, по истеку године, подударала годишња доба“. (Херодот, II 4)

Хеленска паганска седмица је имала десет дана.

У Риму се користила „седмица“ од од осам дана. Када се каже Рим, мисли се на време када је почео да се гради град Рим, од стране Етрураца. Ту „седмицу“ од осам дана коју су донели собом Етрурци из Анадола, огдоадску рачуницу имамо не само код јадранских Илира и на минојском Криту него и у нашем фолклору. Код Јапода и на Балкану срећемо осмицу у топономастици. (Др М.Будимир: Са Словенског Олимпа)

„Да су Илири заиста савременици критско – микенске епохе не види се само по географским називима, који се изучавају већ преко сто година. То се добро види и по тврдој чињеници што класични народи рачунају по Олимпијадама, односно по лустрама,  док су, пре такозване дорске сеобе, становници балканског југа рачунали на октеније (oktaeteris, в. M. P. Nilson, Primitive time-reckoning, 363). Међутим, ни Нилсон ни његови настављачи нису приметили да тај исти систем постоји код јадранских Илира, Августова времена… Одакле јадранским Илирима, о којима нас у том погледу обавештава Фестова Епитома и географ Старбон, исти хронолошки систем ако су они стигли на Медитеран после Венета и Месапа, тек почетком халштатског периода (око 800.год. пре Христа), како то мисли мој уважени учитељ П. Кречмер. Ово се питање мора поставити стога што се у халштатско доба нико више на јужном, класичном Балкану, није служио тим хронолошким циклусом, па према томе није било нити је могло бити неког од кога би Илири посудили тај систем. А тај је систем био дубоко укорењен код јадранских Илира, јер се не јавља само у култској надградњи, него и у друштвено – економској бази. Земља се по том систему дели што није мала ствар. Изгледа да је и она „Илирка“, која је стигла у Сарајевски музеј из Доње Долине, носила наушнице према том истом систему, који је доцније нашао Питагора код источно – балканских варвара“. (Др М. Будимир: Илири и Праилири, Вјесник за археологију и хисторију далматинску, 1952.)

Страбон каже, да се код Далмата сваких 8 година земља поново раздељивала, и то , по свој прилици, у међама једне жупе или једног братства. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.10)

Страбон (58.год. пре Хр. – 21.год.) – Грк, географ

Грчка сложеница огдодион (код Хесихија) је жртва која се приноси Тезеју сваког осмог дана. О култској и  хронолошкој важности осмице, мора се говорити посебно јер је документована не само код Етрураца и на минојском Криту, код јадранских и јаподских Илира него и у српскохрватском фолклору. (Др М.Будимир: Pelasto – slavica)

Дубље значење осмице везано је, међутим, за докласичне Индоевропљане у балканско – анадолском простору где је владао не само хронолошки систем осмогодишњих циклуса, него и друштвено – економски систем матријархата. (Др М.Будимир: Проблем букве и протословенске домовине)

Ако се неко, у опште буде бавио темом коришћења броја осам он мора пре свега да се ослони на учење Питагоре. Питагорејци су у основи свог космолошког учења имали број осам. Сматрали су да цела Васељена осцилује као што осцилују музички инструменти а то су низови од осам тонова – фреквенција. Да ли треба рећи да је један од највећих физичара –теоретичара нацистичке Немачке, др Шаубергер, за кога се сматра да је теоретски „отац“ „летећеих тањира“, такође радио користећи овај принцип. Питагорин отац није био Грк, него Пеласт. Пеласти као велики градитељи су морали да познају БРОЈ.

Из ових података се јасно види да је „седмица“ имала од пет до десет дана па је самим тим варирао и број месеци и време трајања календарске године.

Хришћански календар, у смислу уређивања празника и светаца, саставио је монах Дионизије Мали, 529. године. У њега је уклопио Исуса Христа. „Дионисије Мали је био пореклом из Добруџе (данас припада Румунији) али је живео на западу и припадао западној хришћанској цркви“. (Енциклопедија живих религија, стр. 602 – Румунска црква).

ИЗВОР: Центар академске речи