ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Зашто Кнез Лазар на споменику у Крушевцу држи мач у крилу! (15)

Својевремена одлука о подизању споменика кнезу Лазару, поводом прославе шест векова Крушевца актуелизовала је Косовски мит, у коме је кнежева архетипска историјска личност била оличење прастаре људске дилеме избора између материјалног и посвећености слободи човека. Поготово, што је Видовданска етика била камен темељац, у прикривању свих србских непријатеља а нарочито оних домаћих пресвучених у “ослободиоце”.

Осим, што је био оличење духовности и њена матрица, кнез Лазар је стално подсећање на једну евидентну историјску чињеницу, да су Срби најчешће од свих европских народа бивали на граници “царства небеског” и “царства земаљског”, бирајући увек оно прво. Прастари Лазарев образац егзистенције, поновили су сви каснији историјски подвижници.

На конкурс за пројекат израде који је расписао Одбор, због изазовне теме јавило се доста вајара. У широј јавности се јавило извесно узнемирење, због могућности губљења символике Косовског мита. Иако је формално била реч о уметничком пројекту, знало се да идеја није по вољи власти, па се јавност прибојавала цензуре. Свака уметност носи у себи истину о своме времену, а то је добро познато и диктаторској власти. Дакле, постојала је опасност да се  уметност избаци из живота.

Већина идејних решења приспелих на конкурс за споменик кнезу Лазару, имала је у основи сличан концепт. Жири је изабрао рад који је најинтезивније приказао обележја која су постојала у свим другим радовима. О тим обележјима је управо и реч, јер се тичу психолошких услова у којима се сви налазимо, и у оквиру којих се и одигравала прослава шест векова Крушевца, са својеврсним кријумчарењем једне од основних димензија егзистенције Срба (стр. 236,7).

Прихваћени идејни концепт имао је камерни карактер фигуре са писаћег стола. Жири се на ову примедбу јавности правдао, истичући потребу обликовања “савременог” израза, јер се тобоже, само тако може визија прошлости приказати будућим генерацијама. Критичари, наравно нису прихватили овај разлог, сматрајући да модеран израз не може да репрезентује класичну уметност.

Критичари су били у праву, зато, што није био у питању модернизам, већ то што тако налаже садашњи психолошки однос према Косовском предању, јер је сваки другачији однос забрањен, а нарочито под утицајем психолошке инерције свирепих казни којима су многи Срби били подвргнути због другачијег односа према Косовском миту (стр. 237).

“Савремени” Лазар на споменику није држао мач у руци, већ положен на крилу, што је одговарало савременом стању а не историјском тренутку. Ако је кнез Лазар већ морао да се институционално појави у послератној Југославији, онда он није смео бити јак, није смео имати снажан израз акције (стр. 238), који би уметнички подсећао на могућност слободе, макар то било и по цену жртве.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге   “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи