ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – За Србе нису важила политичка начела као за остале (16)

Буђење Видовданске свести код Срба, инверзна је последица послератне политике Југославије. Стварни политички ударац, представљало је једино отцепљење Косова и Метохије од Србије, као стратешки циљ слабљења њене биолошке и економске моћи, уз разбијање средишта културе и историје.

До седамдесетих година прошлог века, политика распарчавања Србије, није имала већег успеха, не само због усађености косовског мита, већ и због спољнополитичких околности које нису давале предаха. На првом месту је то била Резолуција Информбироа и претња ратом, које су решене ликвидацијом српског руководства и помирењем са Совјетима.

Политичка игра је на први поглед била провидна, услед неједнакости критеријума. Македонија је процентуално имала већи број Шиптара, па опет није имала аутономију. Хрватска је имала два пута већи проценат Срба, па опет они нису имали аутономију. Политичка начела која су важила за све остале, нису важила за Србе, а оно што је важило само за њих, није важило за остале.

У Књижевним новинама се појавио један чланак о Косовском предању, у коме нигде није споменут стварни садржај: спремност на жртву за слободу. То је   била последица ранијих “греха” у вези прославе Косовског предања, приписана српском народу у целини. Сви српски празници били су неприхватљиви за  концепт новог режима, јер су били противуречни, а промену је могао донети само неки други режим.

Сваки, па и најмањи знак о поновном враћању Срба сопственом бићу, био је веома узнемирујући за политички систем. Жестина којом је он одговарао на овакве “непријатељске” друштвене токове, откривао је прави идеолошки смисао режима, независно од његових вербалних изјава. Остварујући тај свој основни циљ показало се да у суштини и нема других циљева, или да сви остали падају пред тим јединим и јединственим циљем сламања Србије (стр. 241).

Бруталност прогањања била је мешавина страха, моћи и осећања неповредивости. Основна противуречност политике у Југославији, која је, будући антисрпска, морала бити и антијугословенска, а морала је постати извор бескрајног низа других противуречности (исто).

Осећај страха и моћи је психолошки неспојив, али се овде јављају као јединствена психолошка реакција, заједно са другим противуречностима и психолошким расколом, који је постао очевидан сваком појединцу који је пристао на ту прљаву игру, као и самом режиму. Тако се на драматичан начин, испољила једна психолошка појава, чија је права природа лежала у историјској и политичкој равни.

На тај начин, веза историје и психологије остала је скривена иза драматичних друштвених промена, које је донео рат, са неизмерном патњом становништва, у коме је понашање српског народа одредио општи ток европске историје, а не свест и култура самог народа.

Све оно, што се на први поглед приписује нашим унутрашњим односима, страног је порекла и насилно или са преваром и притиском уведено. Та врста посредничке природе, једног веома малог броја људи, створила је шизоидне психолошке потешкоће читавом друштву.            

 

 приредио С. Филиповић, из књиге  “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи