ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Срби, савезници и настанак “балканског менталитета” 17

Од првих крсташких похода, па до данас, највеће недаће и несреће дошле су нам споља, али се сви узроци своде на нашу неслогу. Тобоже, наше размирице су криве за злу судбину. Размирице, јесу постојале, али, оне су  незнатне у односу на величину несреће, брутално изазвану од стране спољног фактора. 

После продора ислама у Европу, настала је хорска и оптужујућа кованица “балкански менталитет”, која се одомаћила код већине оних које зовемо интелектуалцима. Овај, дежурни кривац, са призвуком подцењивања, имао је улогу прикривања “увозног” порекла “балканских догађаја”, који се под овим називом могу прихватити само географски.

Све што се назива “балканским” (укључујући и сам термин) дошло је као садржај страних сила и уведено крвавим и подлим насиљем, укључујући ту и довођење на власт послератног режима и његово понашање, са настављањем насиља над Србима (стр. 243). Насиље и понуде “спасења”, пировале су у различитим облицима, али најчешће кроз погром Срба.

Теза, о подметнутој судбинској неслози, у функцији је прикривања сталне агресије према нама. Насиље масовних размера, најбоље се огледа на уједињењу  у циљу истребљења, где су учествовали различити историјски интереси Маџара, Шиптара, Бугара, Хрвата, Запада и свих покатоличених и исламизираних бивших Срба.

Ватикан, исламски верски центри, чак и они удаљени, масонерија, Коминтерна са комунистичком интернационалом, све се то слило у масовну машинерију за убијање. Шта су Срби, ту могли учинити са својом слогом или неслогом? Човек мора да остане запањен пред списком ових бројних насилника и џелата. Ако је овај списак, чак и параноидан, наша будућност остаје потпуно неизвесна.

У прошлости, сва политичка прљавштина на нашем простору, дрско је приписивана  “балканском менталитету”. Оно, што је у задњем (Другом) рату појачало несрећу Србије, постаје трагично у послератном периоду, а то је  било  једновремено деловање поменутих сила, које су раније наступале појединачно. Њихове раније супротстављене интересе, Србија је могла користити као пукотину за пролаз у празан простор, што више није био случај.

Сада смо имали само формалне “савезнике”, који су нам нанели више штете него непријатељи. Објективност те штете, укључујући и непријатеље, може се упоредити са улогом коју су имали Турци у време Косовске битке, када је Србија такође остала сама. Само, скорашњи догађаји су били много опаснији, због контра психолошког модела у коме се непријатељ није тако лако могао препознати.

Објективно гледајући, Срби су у скорашњој историји доживели свој  материјални, биолошки и историјски слом, који је психолошки оставио трага и на унутрашњем плану историјске свести српског народа, за разлику од Косовског мита. Да ли је двоструки психолошки слом, формално изазван погрешним понашањем, заиста, знак “неуспешног односа према реалности”?

У сваком случају, двоструки слом је морао да произведе психолошке последице, жестоке фрустрације, како унутрашњег ја тако и оног колективно несвесног. Шематски гледано, овде се ради о расцепу унутарњих односа у једном делу  бића.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи