ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – случај вајара Томе Росандића чије је дело противно његовој жељи поклоњено папи (19)

Антисрбско понашање југословенске власти, не само да је слично, већ се по циљу и методама не разликује од деловања држава, које су према српском народу у ближој историји биле непријатељски настројене. Без обзира, да ли се ради о свакодневном животу, уметности или државној администрацији.

Једна од тих манифестација су посете државних делегација, у којима поклони откривају психолошке механизме и садржаје тих посета. Својевремено, властодржци су у посети Ватикану поклонили папи једно дело вајара Томе Росандића. Ова врста поклона нема материјалну већ симболичку вредност, па уметничко дело Србина из Хрватске које поклања хрватски председник Владе, одаје једну дрско циљану раскалашност.

Вајар Тома Росандић је био далматински Србин, који је још пре Првог светског рата дошао у Краљевину Србију. Са српском војском и народом је избегао током рата, вративши се у Београд где је и умро. Његове склуптуре, рађене на тему “играли се коњи врани” налазе се испред Народне скупштине. За разлику од Мештровића, који је имао сличну грађанску и уметничку каријеру, па се понео издајнички, пре свега према својим делима, Тома Росандић је остао доследан себи.

 

 

После смрти Росандића, по његовој изричитој жељи, кућа на Сењаку са атељеом је остављена као легат и музеј граду Београду, уз аманет да овде буде и сахрањен.  За властодржце, исто као у случају Његоша, његова жеља није значила ништа. Упркос, противљењу Росандићевих пријатеља, режим је преотео покојника и однео у Сплит, испуњавајући хрватско-словеначко-римокатоличке циљеве. То непоштовање завета мртвих, прави је показатељ варварске и нецивилизоване природе једног друштва.

Ако, један знаменити уметник, по свом личном уверењу одлучи да његово дело буде трајна тековина србске културе, онда, гангстерско непоштовање те одлуке показује моралну природу власти, разобличујући њен психолошки континуитет са хрватско-словеначким понашањем не само у политици већ и култури. Да је бруталност отимачине мрца била намера, показује поклањање његових уметничких дела као логичан наставак испуњења циља.

Одлука Росандића, да се негативно определи према свему што је Римска црква учинила у његовој постојбини лишавајући је идентитета, добила је бахатошћу режима инверзно испуњење. Тиме, није оповргнуто само опредељење Томе Росандића у аманету, “већ читав тај образац могућег опредељења”. Одлазак државне делегације у Ватикан је поклоњење папи и његовој политици, али симболичка вредност уметничког рада вајара Росандића, била је у крајњој линији пригодно поништавање настојања да Далмација сачува аутентичност и свој идентитет.

Бестидност режима има нешто застрашујуће у огољености психолошких механизама којим држи власт. Просто, да човеку застане дах. Властодржци постају све огољенији у свом моралном лудилу, и све безобзирнији у спровођењу своје политике, а све то не обећава ништа добро (стр. 268).

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи