ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – шифровани језик (11)

Све друштвене промене после Другог рата изведене су насилно, насупрот природној динамици живота. Чак и безaзлене промене имале су своју настрану природу. Нико није очекивао да ће насилници преживети одсуство логике, а још мање да ће опстати и остати доследни својој апсурдности.

Једна од збуњујућих промена била је давање необичних назива. У обичном, свакодневном говору појавио се шифровани језик. Јавно општење у Београду свело се на шифре и скраћенице, које су додуше користили и Немци за време војне окупације, али у мањем обиму него што се догодило после рата.

Први назив тајне југословенске полиције био је ОЗНА од Оделење за заштиту народа, које је касније прешло у УДБА од Управа државне безбедности. Тако су крволочни “ознаши” постали мекши “удбаши”.  У совјетској власти, била је још крволочнија ЧЕКА од чрезвычайная (ванредна) комисија. “Чекистима” је посебном наредбом било стављено у дужност старање о Павлову и његовом Институту, на чијем челу је био Максим Горки. Али, та брига је била богохулна, јер, док су грађани умирали од глади ниједан пас у Институту није страдао!

Када је после рата настала “поплава” скраћених израза и шифри, схваћена је као нередовност и страни утицај. Трговине су имале најчешће имена-скраћенице: “Гра-маг” од Градски магазин или “Гра-нап” од Градско набавно предузеће (као окупациони “Дирис”, од Дирекција за снабдевање). То је била копија сличних совјетских установа, као например “Цум”, Централни универзални магацин.

Нови називи трговина су одударали од предратних, који су били персонализовани или са одређеним смислом. После рата су они избегавани по сваку цену, чак и када су нуђени као могућност.

Трговина је са становишта психолошке динамике важан сегмент друштвеног понашања, па су све социјалистичке земље ограничавале снабдевеност робом у смислу демократизације потрошње, са структуром робе која није допуштала варијацију индивидуалне потрошње која је увек била персонализована. Социјалистичка трговина није била у стању да обезбеди персоналне потребе у довољној мери.

За разлику од предузећа и трговина, установе и политичка тела су у називу обавезно имала скраћенице, па и сама држава: ДФЈ од Демократска Федеративна Југославија. Као да је неко подсвесно хтео да сакрије стид, од “демократије црвеног терора” који је убијао људе у двориштима и пребијао их на улици, да се не помињу многе јавне зграде које су претворене у тамнице, а све у име “народне демократије” и “светле будућности” у земљи која укинула све политичке партије осим владајуће.

Касније је Југославија прешла на другу скраћеницу, СФРЈ од Социјалистичка Федератива Република Југославија, а по истом механизму и “републике” су постале скраћенице. И друге државе имају своје скраћенице али се оне користе само у изузетним приликама а не у свакодневном говору, као што је пре рата то био случај с са Краљевином СХС. Отуда је Стјепан Радић једном приликом подругљиво приметио, да се један живи организам као што је то држава не може се називати скраћеницом, па је зато  СХС по њему сумњива творевина.

Нико није марио, што су Срби имали “живу” државу коју су изгубили са Краљевином СХС, а Словенци и Хрвати добили оно што нису имали. Али, то није крај приче, јер СФРЈ је творевина програма Хрватске сељачке странке који је прерушен у програм Комунистичке партије у коалицији са Словеначком клерикалном странком, у којој су Срби изгубили државу па је одсуство “живог” имена било у складу са одсуством државности.

Другови су од Енглеза и Совјета добили “муфте” Југославију, али нису знали шта тачно да раде са поклоном, покушавајући да сакрију историју, стварност и ружну будућност у перспективи времена.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића 

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи