ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Религијски карактер мржње према Србима (18)

У оквиру аналитичке психологије, свест преобраћеника је терминолошки дефинисана као ирационална, јер, та врста људи “ратује и са својом сенком” против онога што је потиснуто у њиховој свести. Они се боре против својих архетипова, јачих од њихове кратковиде и прагматичне свести, што доводи до шизоидног расцепа који узрокује поремећај спољашње реалности.

Ова психолошка одредница звучи безазлено, али, не и ономе, ко је гледао гомиле лешева људи, жена и деце како пливају Савом и Дунавом. Може ли то искуство постојати, без схватања драме која се одигравала у тренуцима (монструозних) убистава тих људи, само, због тога, што су били православне вере и што су били Срби (стр. 248)?

Вулканска мржња према Србима имала је первертирани религиозни карактер. Регресибилна природа те мржње, безумно ирационална, сводила се на најниже, животињске слојеве личности, обликоване у установама зверске идеологије, у којима су те личности биле институционализоване. “Елитне” јединице хрватске (римокатоличке) и босанско-херцеговачке (исламске) омладине, имале су доста интелектуалаца џелата, који су обучавани за сурово клање и убијање људи, жена и деце.            

Психолошки инвентар овог опажања је реалан, али није у свему тачан. Свака психолошка могућност има свој развојни пут, који се не мора остварити.  Важан аспект овог процеса, тиче се преласка потенцијално датог инвентара у делатно понашање. Тај прелаз, операционализован је у датом историјском контексту као директно мешање страних сила, које су имале кључне улоге “окидача” или “савезника”, у којима су оне били саучесници и помагачи у геноциду против Срба.

Без обзира, да ли су били у питању Ватикан, Запад или …, њихове феноменолошки различите улоге имале су једну константу: немилосрдно уништавање Срба у свим видовима њиховог постојања. Остаје неизвесно питање, да ли су иза великих сила стајали њихови стварни историјски циљеви, или банални садржаји медиокритетске свести њихових острашћених чиновника и политичара.

Значајан психолошки механизам послератне власти у Југославији, везан је за судбину југословенских фолксдојчера а остварен кроз наставак антисрпске политике. Фолксдојчери су жртвовани, да би се тобоже казнили починитељи злочина над Србима, иако су они само спорадично вршили злочине, не рачунајући СС дивизију “Принц Еуген”. Кажњени су они, који су најмање учествовали у злочинима како би се заштитили прави починиоци. 

Већина фолксдојчера је отишла на Источни фронт, а њихове породице су 1944. године евакуисане у Немачку. Остали су они, који су себе сматрали невиним, као и они други који су успели да избегну полуприсилну евакуацију. Власт је са њима сурово поступила. Један део је стрељан, а други стрпан у логоре са великом стопом смртности.

Подлост  режима, у чијем врху је био хрватски и словеначки кадар, показује управо његова “практичност”, која је за резултат имала досељавање Срба из Хрватске, са простора већ проређеног ратним покољима у напуштене куће фолксдојчера. Тако су Срби, као и фолксдојчери протерани и прогнани са својих огњишта, са том разликом, што су Срби приде добили лажну етикету разбојника и џелата.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи