ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – позориште и теорија улога у психологији (12)

Позоришта су места која “живот значе”, зато, што се ту осим језика преламају све друге компоненте животних токова у свом есенцијалном виду. Понашајући модалитети позоришта и живота различито су објектизовани, али, психолошке константе позоришта произлазе из преображаја и уочавања суштине животне динамике на позорници.

Образовање утиче на начин приказивања реалног живота, али не утиче на приказивање самог живота! Формална образованост и култура могу бити допуњујуће, како то показује српско позориште 19 века: Са малим процентом писменог становништва и још мањим бројем високообразованих људи, Србија је имала богат театар, а крајем претпрошлог века је имала плејаду глумаца на светском нивоу (стр. 157).

Двадесетих и тридесетих година прошлог века, Београд није био велики град, па ипак је био један од највећих позоришних центара у свету. Свакако, да су томе допринели и пребегли Руси, захваљујући којима је тадашњи Теолошки факултет у Београду био међу најјачима у свету. Барем половина Московског художественог театра који је својевремено прославио Чехова, остала је у Београду где је и Шаљапин био веома чест гост.

Теорија улога у психологији заснива се на традиционалном искуству, које се у савременој социјалној психологији подудара са тежњом да сваки друштвени систем наметне сопствени или пожељни тип улога.

Али, док је она стара тежња наглашавала стваралачку улогу живота, ова друга је пресликавала стереотипију као и голу репродукцију: Кроз најплеменитији део људске традиције прокријумчарен је највулгарнији однос према људској индивидуалности и креативности (стр. 157). Тако је лажан утисак о неком прогресу прикривен стереотипијом, која се заклонила улогом стваралачког  односа према животу.

Овај лажни психолошки правац развоја, достиже врхунац у тоталитарним друштвима која намећу неколико стандардних улога са ригидним понављањем. Отуда, тоталитарни систем није одређен само свеобухватним понашањем, већ и потпуном заменом креативности са апсолутном конзервацијом стања кроз стереотипне, репродуктивне и понављајуће обрасце понашања (стр. 158).

Ту тежњу за репродуктивношћу показује и позориште, које у суштини не даје нове ликове већ конзервише старе.

Грчевита тежња политичког система да конзервира друштво, како би се задржао постојећи поредак у циљу спречавања промена, могућа је једино увођењем стандардних и непроменљивих улога у друштвеном понашању. То исто се догодило са позориштем у извођењу стандардних улога у зачараном кругу перфекције. У супротном, увођење нових ликова и односа, јер позориште по својој суштини тежи животу, доводи до честих политичких забрана извођења тих комада.

Тако је забрањена драматизација романа “Кад су цветале тикве”, због једне сцене у којој милиционер туче политичког затвореника. Слична је била судбина представа “Друга врата лево” јер је садржај алудирао на издају, или комад “Капе доле”, због фонетски незгодне скраћенице “капејот” (КПЈ). Ове забране извођења позоришних комада најбоље сведоче, да је проблем био не у самим представама, већ у новим ликовима, улогама и релацијама животне динамике која се заснивала на традиционалним искуству.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”, Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи