ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – о школованим медиокритетима (3)

Још је Цвијић после Првог рата уочио губитак интелектуалне аутономије Београдског универзитета, који је био специфичан по голој репродукцији страних извора. Зато је Цвијић после Првог рата одржао свој чувени говор, у коме је указао на забрињавајући губитак аутентичности (стр. 42).

Са интелектуалног становишта то је (био) менталитет медиокритета, који је спречавао развој аутентичног стваралаштва. Зачетници, неке српске “фаталне инфериорности” о којој се (и данас) још увек прича, били су школовани медиокритети, а тај став је уствари био пресликана неспособност осредњости, са лукавим несвесним механизмом оправдања наметању страног културног утицаја и његове стереотипије.

Прва групација штеточина, најбројнија и најмоћнија, припадала је масонима са типичним интернационализмом и јаким иностраним везама. То показује и чињеница, да у међуратном периоду, нико на Универзитету није могао бити изабран ако масонска организација није дала сагласност. Наравно, ово се није односило на масонску врхушку, где су појединци припадајући аутентичним ствараоцима бивали касније денунцирани Гестапоу, Коминтерни или југословенској тајној полицији. Друга група штеточина, по својој општој политичкој оријентацији била је изразито “лева”. Састојала се од чланова Комунистичке партије којима су преношене директиве Коминтерне.

Дакле, оба најорганизованија дела српске интилигенције београдског Универзитета између два рата, били су носиоци стране политичке воље, са јаком подршком институционалном систему из иностранства. Тако су створени услови код универзитетске јавности и Академије, да све што је аутономно, аутохтоно и аутентично, почело је да губи своје вредности, а све што је инострано, импортовано и колонијално, почело је да добија на тежини и значају (стр. 44).

Једино, нису били организовани кругови грађанске интилигенције, која није имала чак ни подршку српске јавности. Била је то застрашујућа слика: интилигенција као чеони део једног народа, негативистички се односи према култури и историјском бићу тог истог народа, сматрајући својим идеалом подвођење сопствене културе под неку другу (страну) културу и подређивање сопствених историјских циљева интересима иностраних сила (стр. 45).

Ово објективно стање духа код српских интелектуалаца између два рата, свакако је утицало на будуће трагичне догађаје и пропаст Србије, у коју су је увеле “десне” и “леве” политичке оријентације. Београдски Универзитет је између два рата имао сва психолошка и историјска обележја тежње ка губитку културне аутономије, која је и остварена после Другог светског рата у колонијалном односу према страним културама.

Тако је Србија платила издајство својих образованих људи, а злосрећна судбина српских интелектуалаца, започета ирационалним односом једног њеног дела према туђим културним вредностима, завршила  сe такође ирационалним односом према тој истој интелигенцији.

 

Приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи