ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – метаепистемолошка функција интелигенције (14)

У сваком друштву, пасивна улога интилегенције као “легитимације времена” састоји се у регистровању догађања. Зато, она данас служи као “деловодни протокол” обавезан у садржају везаном за културу. Неодређеност границе између пасивне улоге регистра и активне улоге чиниоца, производи бројне неспоразуме о стварном статусу интилегенције.

Поготово, што се усложњавају несвесни процеси, где је рационално често само прикривени ирационални набој, прерушен у “допадљиво рухо”. Није проблем само у ономе шта интелигенција тврди, већ зашто и како она мисли о одређеним садржајима. Привид (сазнања) није производ само когнитивних функција, већ обухвата и конативне и афективне димензије психичког. Иста та ирационалност се среће у општој популацији али је она у интелектуалном слоју најјасније артикулисана, будући психолошки најпотпуније операционализована.

Савремени тоталитарни системи се добрим делом заснивају на мишљењу интелектуалне средине, која је (највећа) жртва тог тоталитаризма. Можда, тоталитарни систем најлакше манипулише с интелигенцијом, из чега следи закључак да њена природа није само епистемолошка. Класична и немачка психологија су нам оставиле “тројство” у психичком садржају, који мора бити когнитиван, конативан и афективан.

Овде није у питању посебан однос у неком психичком процесу, већ његова функција. Интелигенција својим одражавањем ирационалног и рационалног има метаепистемолошку функцију, наговештавајући оно што ће се тек десити. Ако би извршили поларизацију по функцији, уопштено би добили оне који прихватају и оне који одбијају настало стање. При томе, мирење са судбином и нечињење у друштвеним процесима, свакако је врста учешћа која не ослобађа појединца одговорности.

Метаепистемолошка функција интелигенције, најочигледнија је у тоталитарном систему, али, то не значи да је нема у класичним демократским друштвима. Можда је тамо чак и опаснија јер је њена функција скривенија? Стваралаштво и потрошња Запада, развили су “некрофилски” концепт посвећења мртвим стварима, па је последица тога у интелектуaлним круговима био развитак осећања бесмисла и безнадежности у свакодневном животу.

У класичним демократским друштвима, отвореност друштвених процеса има ауторегулационе механизме, за разлику од затворених друштвених система. У тоталитарном друштвеном систему, мишљење интелигенције је врста експеримента, где се психолошке димензије догађања изоштрeно испољавају. На тај начин се ствара одређена врста психолошког стања, са извесном субкултуром, која постаје репрезентативна за цео институционални систем.

У том случају, субкултура има метаепистемолошку функцију, чији је носилац интелигенција средине у којој се друштвени феномен јавља. Само, постоји непремостиви проблем инертности тих садржаја и циљева, у односу на реалност.

 

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи