ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – фалсификовање историје, као једна од најевидентнијих историјских чињеница нашег времена (20)

Историја је сама по себи временска представа, али је исто тако питање по себи, зашто су нове историјске интерпретације после неколико стотина или хиљада година “временска варијабила”? Осим нових сазнања и садржаја историјских токова, чешћи разлог су промене вредносне процене појединих догађаја.

Сматра се, да анализа ранијих догађаја припада историјској дисциплини, али, суштински ова тумачења припадају психологији. Отуда, психолошки промењива категорија времена заједно са “открићем нових чињеница” (интерпретација) допушта и грубо фалсификовање историје, као једна од најевидентнијих историјских чињеница нашег времена (стр. 285).

Ови фалсификати историје су најевидентнији у затвореним друштвима (тоталитарним), али, исто тако у такозваним демократским само прикривеније, што карактерише заједнички траљав однос према будућности, иако је лажирање формално успостављено у односу на прошлост. Та разлика у фалсификовању прошлости описује потенцијалну разлику у градњи будућности (исто), која ће првима у односу на исход историјских процеса донети отворен слом а другима распад са модалитетима.

Западна историографија већ 200 година фалсификује историју Србије и Источне Европе, укључујући и Други светски рат. За оне који то виде, формално главна “димна завеса” је “параноја” и “теорија завере”, али, остаје чињеница да је овај тест, “пробни балон” за однос према реалности у којој се губи самосвест. Исти је случај са Русијом, само што нису у питању простор и време, већ структура и шема са различитим садржајима. Тестирањезападне историографије на случају Србије, тиче се скривених идеолошких концепата који фалсификују стварност и граде лажан однос према њој, а тај се однос као такав не може локализовати, већ представља општу слабост односа према будућности (стр. 286).

Израз “нова историја” већ сам по себи наговештава проблематичан исход. Како може “ново рухо” да добије оно што се већ догодило? “Нова историја” није необична идеологизованој свести, али она тежи да наруши категоријално мишљење, истовремено указујући на “психолошку лабавост категорије времена”, која допушта идеолошку злоупотребу. Увек постоји неки след догађаја, али, да ли његов временски редослед одређује “психолошку природу онога што се одиграва”? Категорија времена у историји и психологији само посредно описује предмет сазнања.

Време као категоријалан појам у пракси обухвата “одговарајуће процесе и њихове садржаје”, али теоријски и сазнајно, та категорија може да буде спорна.

У оквиру те неодређености категорије времена, јављају се и тешкоће научног сазнања у психологији и историји, као и злоупотребе људског мишљења у идеологији (стр. 287).

 

 приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II” Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи