ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – «бегство од истине» (13)

Античка дијалектика није долазила у сукоб са Аристотеловим мишљењем, међутим, Хегелова је дошла у сукоб са Кантовим мишљењем, а Марксова са формалном логиком. Појавом Хегела, немачка класична филозофија се располутила. 

Дијалектичко мишљење је психолошки најочигледније у последицама које је створило. Берђајев је био сведок свога времена бавећи се темом “бекства од истине”, за разлику од психоаналитичке теме “бегства од слободе”. Психоаналитичари су погрешно мислили да ће их “бегство од слободе” заштитити од сваког тоталитаризма, али су посредно ипак испали жртве, јер, нису били заштићени “бегства од истине”.

Цела руска емигрантска литература говорила је између (два) рата о психолошкој природи дијалектичности, а целокупна европска духовност је брижљиво избегавала да се суочи са тим чињеницама, изузев, што је стидљиво и парцијално прeузимала понешто од изложених идеја руског персонализма, скривајући од јавности његове праве изворе (стр. 162).

Психолошку основу дијалектичности, Маркс је формулисао као “класни корен”, Енгелс преформулисао у “класну свест”, а Лењин да филозофија мора да буде “партијска”, што представља сасвим конкретне захтеве непосредне праксе. Дакле, партија операционализује све оно, што “дијалектичком” уму дође до  сазнања. У супротном, свет неће моћи да се “мења”, што представља један затворени и шизоидан сазнајни круг према стварности.

Све оно, изван “мењања” света у дијалектичком мишљењу било је “непријатељско”, а Маркс те “промене” спомиње у тезама о Фојербаху. Дијалектичари те тезе помињу као пример нужности, али, то је само начин доказивања пророштва уназад. Зато су “Тезе о Фојербаху” значајан документ против марксиста, који доказује да они нису тежили непристрасном знању него пристрасној акцији.

Мењањесвета је дато као програм, који је код многих изазивао сажаљив осмех услед своје инфантилности, али, свету се тај осмех заледио на уснама кад је почео да се остварује (стр. 164). Све је морало бити подређено том програму, укључујући целокупни психички апарат. Тако је системска аутичност и шизоидност добила нове димензије.

Једна од тих димензија у односу на реалност, била је параноидна претпоставка марксистичког програма о прогањању, у коме власт није била само “спасилац”  већ је преузела улогу Бога и Судбине. Друга димензија се односи на психолошки синдром сличан прогресивној парализи. Иако ово поређење може да личи на чисту пакост, битна одлика прогресивне парализе као болести у психолошком смислу је болесников губитак да схвати односе и сразмере  (стр. 165).

Системски апсолутна или неограничена “могућност” психолошки прилагодљива у било којој ситуацији, независна од било каквих односа и сразмера у било каквим околностима, свеприсутна је у марксистичком програму и дијалектичком мишљењу. У свим друштвима у којима се остварује марксистички програм, преовлађују изразито негативистички, антагонистички и деструктивни ставови према већини вредности класичне цивилизације, као основном сведоку прошлости (стр. 166).

Пљачка је била најчешћи вид “прерасподеле вредности и добара” у режиму “коначне правде”, којом је (интер)националсоцијалистичке револуције преузимала улогу Судбине у достизању “трансцедентних” вредности. Деструктивност је општеприсутна у револуцијама марксистичког типа, али, једна легенда из Бољшевичке револуције даје интересантан пример противречних ставова револуционара. Када је песнику Алесандру Блоку  истомишљеник узбуђено саопштио да је њихов револуционарни сан започео, Блок је одговорио да зна, јер му је руља претходно вече запалила библиотеку. Тако је у пожару револуције, нестала једна од најдрагоценијих библиотека Русије и Европе, са књигама које је генерацијама сакупљало руско образовано племство.

У време избијања револуције, психологија у Русији није била строго одвојена од логике и филозофије. Стаљин је  почетком рата позвао совјетске логичаре и проверене “дијалектичаре” да напишу уџбенике формалне логике. Тако су настале две формалне логике, једна од Строговича а друга од Асмуса.  Зашто се тако нагло појавила потреба за формалном логиком? Када су се комунисти у својој земљи обрачунали са “буржоазијом”, оставивши у животу само понеког од поштене интeлигенције, када су извршили експропријацију… и хегелијански “укинули експлоатацију”… тада су и дијалектичари себи потписали смртну пресуду, јер су историјски постали сувишни (стр. 168).

Совјетски савез је после рата дијалектику користио само у спољним односима, док је у унутрашњим постао формално-логичан. Ови односи су карактеристични за све тоталитарне системе. Тако је Југославија током  Другог рата била жртва англосаксонске “дијалектике”, иако су Енглеска и САД поштовале формалну логику у својим унутрашњим односима.

 

приредио С. Филиповић, из књиге “Психолошке белешке II”,  Драгана Крстића

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи