Протојереј-ставрофор Љуба Милошевић: Ми се, као народ, више ништа не питамо

 

Помози Бог.

Ово што ми видимо у нацрту новог Устава СПЦ у самој ствари је претећа сенка од недавно одржаног сабора на Криту. Она мене лично много плаши. Оно што није прошло на поменутом Сабору сада се гура у нашу СПЦ. А има за циљ да касније на овим не канонским покушајима Сабора на Криту, да у одсуству црквене пуноте и у СПЦ , дакле гласом своје „непотпуности“ – у преводу правне већине, да послужи да се доносе одлуке у име све-црквене пуноте СПЦ.

Да ли ми разумемо колико је ово опасно?

Јер на овај начин могу да прођу ствари које се тичу живота и рада, и самог догматског учења наше Цркве а да ми ништа у вези тога не можемо да учинимо.

У овом начину бирања нашег патријарха присутна је јуридика у оном њеном најгорем облику. Управо се ми академски кунемо да је одбацујемо у нашем академском богословљу и сад ово? Дакле, то је само фарса, обмана, јер је истина другачија. Јасно је да је у овом нацрту новог Устава потпуно грубо одгурнута на страну епископо-центричност Цркве. Зато што Једна епископија и један глас у Сабору архијереја остварује саборност на нивоу Сабора. У православној саборности уопште нема појма „већине“, јер ни у Литургији нема „већине“ него је само „јединомислије“. Договор, и то братски. А без једномишља она саборно не може да се оствари (не сме да се служи Анафора).

Овај нацрт Устава своди Цркву на парламент који прави законе на постулатима већине.

Овде се она управља демократијом. А њом се руше апостолски корени избора који су нам чували СПЦ све од обнове патријаршије па до ових наших дана. Јер, до тада је био дуг период када су нам Грци и Турци водили наш административни живот СПЦ, свакако у потпуној поробљености Цркве у нашем народу. Али време гоњења и претњи на смрт о црквеном уређењу нико није мислио, да је то и Фанар на не братски и не канонски начин то искористио.

Добро, тако је то било, а ко нама данас отима полуге заједничког чувања СПЦ?

Видимо, ако моја епископија не учествује у избору патријарха а да он и даље може да буде изабран, то значи да моја епископија ништа не може да учини и спречи већинско гласање у Сабору у вези било чега другог. И ја као Црква у њој, као јединка који сам сапричастан Телу, ни ја ништа у вези тога не могу да учиним. И тиме сам НИКО и НИШТА у Телу моје Цркве (ако тако нешто у хришћанству постоји?)!

Није овде баш нека велика брига сам избор патријарха СПЦ. Не ради се баш о томе. Него нас брине тај ПРЕСЕДАН који се оваквим схватањем „саборности“ полако код нас развија. Управо онако како то нама искуство „Крита“ предлаже. Јер лоши савети и путокази већ постоје у свести неких наших епископа који говоре да на критском опиту саборности постоји православна саборност? Да у овом очевидном грубом одсуству саборности и даље, неком волшебном силом Божијом, постоји саборност? Да она постоји само зато што је „формална“ већина гласала?

Ова „саборност“ у искуству „Крита“, како смо је видели и доживели, врло је опасна за православну саборност. Она је заиста њен отворени непријатељ. Зато што она не може да представи цркву у Целом. Јер смо то јасно и практично видели на овом поменутом НЕУСПЕЛОМ сабору; дакле онако како је све-православно планиран да се оствари. А овај нацрт новог Устава постоји на овим постулатима и зато је опасан. Дакле, сутра на овом поимању саборности лако може да се приступи питању екуменизма, и уније са Римом, и ко зна чему још а у овој већ безобразној глорификацији неолиберализма у цркви.

А све то значи да не само да народ него и „група“ канонских епископа ништа не могу да учине у вези надгласаног.

А коме смета тренутни Устав епископо-центричног израза Цркве који уређује бирање Предстојатеља СПЦ?

Смета нашим српским „крићанима“. Јер они би да лобистички, дакле насилно над канонима, а како смо то већ видели на поменутом Криту, да ултимативно руководе Црквом. Зато што су тај облик одсуства саборности хтели да објаве као неку „мистичну саборност“. Да она постоји тамо где физички не присуствује, док водећи члан тог сабора, митрополит Јован (Зизјулас) храбро окривљује Хомјакова да овај у неким недореченостима „харизматично разуме Цркву“? А на „његовом сабору“ (главни архитекта) управо он сам то саветује?! Јер сабор се осмелио да каже да постоји саборност у васељенском изражају (ингеренцији) а да на њему није било представљено, у облику ранијег договора, две трећине њених живих чланова? Толико о еклисиолошкој „харизматичности“ и реалности Црве у људима од ове „крви и меса“.

И шта се десило?

Покушали су да објаве пуноту Саборности Православља путем правног облика „већине“? Дакле, том саборском констатацијом одсуства предстојатељске, или представничке, или саборске „мањине“? Јер се договорило да се Црква по том уравнаном броју представља а не по „капацитету“ реалности представљања, али због препрека чак ни то се није остварило. Пазимо колико је ово шокантно за православни ум који је образован у Цркви? Они на облику „сколастичке јуридике“ виде „мањину“ у Цркви? Она је за њих мањина, која је, епископијски, дакле и апостолски и прво-хришћански представљена у Литургији, да је у самој ствари тог еклисиолошког опита двотрећинска већина у Телу Цркве.

И шта је другачије у нацрту новог Устава СПЦ урачунавајући наш нехатан однос на већ постојећи Устав и договоре у Цркви које су записали канони, и које је она вековима називала светим, те договоре у љубави и чување њих које је описала светошћу и светом бригом. Ништа није другачије.

Уопште не сумњам у побуде овог мењања нашег Устава и одакле све то долази?

У нама Србима се „Крит“ још увек копрца (у нашим „представницима“ који као нешто говоре у име нас?). Он и овако поражен и даље по директиви, а преко наших користољубивих гркофила „по обавези“ а не по братској љубави према Византији као што је то прави обичај код нас, дакле путем њихових послушних услуга, и даље служе новој идеји човеко-центричног хришћанства. Хуманизам је њена догма. А она се (идеја) агресивно, чак и до крви труди да учврсти у визијама нове ере и њене антропологије савременог човечанства. А знамо је и као Нови светски поредак којем је скоро нестало западно хришћанство.

У овом доноси и избору, али и принуди, савременом човеку је најмање потребна Црква, док неки сачувани облици њене религиозности уопште не сметају. Напротив, они помажу том психолошком само-успављивању човека данашње модерне или формалне духовности. А архитекте исте су довољно награђени за своје услуге, за ту дехристијанизацију човечанства, када појмом овог света Цркву своде на најпримитивније предлоге кушача, које је, на гори Карантал, Христос одлучно одбацио. Али неолиберализам не може да се помири са тиме па би да преваспита наше Православље па ради тога све више тражи начине да га изнутра контролише.

Како је то било на Криту тако и у нашој СПЦ, постоји жеља да се доносе важне одлуке а да се њена пунота низашта више не пита? Није се питала да ли да иде на Крит, а не пита се ни сада у овом случају. Јер је сигурно то да нам СПЦ није уредила канонски механизам, неко тело у којем би заиста могло да се узме учешће и од стране црквених лаика, успешних научника и професионалних људи да и они претресу постојећи Устава. Пре свега реалну потребу за новим Уставом СПЦ.

 

 

Јер овим нацртом сазнајемо да не само што не постоји жеља да и код нас уведу „Предсаборно присуство“ као у РПЦ, како би рекли да мало „децентрализују власт“ у СПЦ, него овим новим правилима се иде радикалније да сад може да се условљавају и епископи (јер једна трећина за нови Устав уопште није битна?). Дакле, иде се на горе а не на боље. Јер овим већинским надгласавањем је већ унапред изазвана борба и гоњење против неког новог Марка Ефеског или Максима. Јер са једне стране стоји „званична“ или официјелна црква“, са том свом својом „двотрећинском већином“, а са друге, као у случају ова два дивна исповедника Православне вере, постају „мањина“.

Разумемо ли ми да и канонска група епископа може да постане мањина? Није ли ово позив на раскол? Јер ако неки епископи не буду могли да утичу на одлуке већине а да су оне погрешне, раскол је реалан. А зар су нама овако малим и јадним и ова тренутна два потребна?

Не само што се ми као народ више ништа не питамо овим нацртом се одбацује и мишљење „мањине“ – епископија (архијереја и нас у њима) које другачије сматрају да треба да се уреди живот Цркве. Или барем нешто договори? Зато питамо: Где је овде присутно то када Духом Светим се усаглашавају? Где је то проналажења буквалног јединства ако ће да се двотрећински донесе нека одлука? Како ће она да се касније на Литургији потврди? Ово су основне ствари о којима треба да се мисли а не да се чепрка по неким историјским случајевима када није била пронађена потпуна целина црквене већине а у тој истини да је Црква била у тешким временима јереси и гоњења.

Шта се овим још дешава?

Зар нам није јасно да са новим Уставом и званично подстичемо на неке „кланове“, када смо већ у нашој психи довољно подељени на „Босанце“, „Србијанце“, „Пречане“, „Американце“. А како смо ми познати по свето-отачкој недоследности да на своју руку тумачимо и јасније ствари има користољубиво и тенденциозно примењујемо гласање, јер не видимо да је израђен механизам који канонски штити од злоупотребе правила гласања и у питањима вере.

Опет да поменемо да се овде не ради о самом избору Патријарха. Нас не плаши то. Јер ми знамо да је власт утицала у бирању свих патријарха обновљене наше патријаршије. Нисмо ми лицемери па да то не признамо – ми који се озбиљно бавимо овим питањима. Све је то трпељиво а у тим условима и „прихватљиво“, дакле све док Црква страда у недостатку своје савршене слободе. Јер симфонија Цркве и власти је увек била комплексна. А шта ће да нам буде неопростиво? Па то, када ми сами, дакле изнутра, својом вољом а не под притиском са стране, одбацимо основне принципе православне саборности.

Убеђени смо да се у овом питању гласања нама нешто друго и много опасније подмеће.

 

 

ИЗВОР: “Светосавље”, “Борба за веру”